NA RUBU SKANDALA

Piše Nikola Kusovac

Kako je Beogradom tokom proleća 2017. zavladala prava lubardomanija – jedna za drugom otvarale su se, i još traju, izložbe njegovih slika – čini nam se važnim da podsetimo i na jedan zaboravljeni događaj koji svedoči da se prema slikaru ugleda kakav je uživao Petar Lubarda, samo nekoliko godina pod kraj njegovog života, ovde moglo i smelo odnositi neodgovorno i uvredljivo

Da je kojim čudom potrajao, kao što nije, znameniti srpski slikar Petar Lubarda bi 27. jula ove godine slavio sto deseti rođendan. Valjda zbog toga Beogradom je tokom proleća 2017. zavladala prava lubardomanija. Jedna za drugom otvarale su se izložbe njegovih slika. Tako su sada u toku ona u Galeriji CANVAS, pod nazivom „Lubarda – fragmenti šeste decenije“, među kojima je i kapitalno delo „Skadarsko jezero“ iz 1950, dok je istodobno u Galeriji Doma vojske Srbije na izložbi „Omaž Milanu Komneniću – u odbranu slike“ prikazan njegov „Prometej“, značajan rad nastao 1967, a upravo je u tzv. Nacionalnoj galeriji medijski gromoglasno predstavljena njegova slika izlagana na Bijenalu u Veneciji davne 1950, kao jedna od pet srodnih iz ciklusa nazvanog Panorama del Montenegro. Ovom zgodom izložen je jedan Lubardin „Pogled na Skadarsko jezero“ iliti „Skadarsko jezero – pogled sa Pavlove strane“, kako je krsti Petar Ćuković, a može i „Predeo iz Crne Gore“ kako ovo delo naziva Jerko Denegri. U svakom slučaju simptomatična je činjenica, jer po sebi kazuje mnogo, da iza većine ovih podsećanja na Lubardu i njegovo delo ne stoje, kako bi trebalo da je sreće, naši nadležni muzeji i naše galerije nego trgovci slikama. Dakle, tamo gde posrću država i njene institucije kulture, uzdižu se materijalno sposobni ili koristoljubivi pojedinci.

[restrict]

KONCEPT JEDNOG PISMA Upravo stoga sada izgleda prosto neverovatno da se prema slikaru ugleda kakav je uživao Petar Lubarda, samo nekoliko godina pod kraj života (umro je 13. februara 1974), kada se u njegovoj umetničkoj biografiji ističe dugačak niz izuzetno cenjenih svetskih nagrada i domaćih priznanja, kada se navodi da je član više jugoslovenskih akademija nauka i umetnosti, moglo i smelo neodgovorno odnositi kao što je učinjeno prigodom njegovog učešća na saveznoj smotri „Narodnooslobodilačka borba u delima likovnih umetnika Jugoslavije“. Na toj trećoj po redu prestižnoj izložbi, koja se inače priređivala svake pete godine u beogradskom Domu JNA, Lubarda je 1971. pozvan da učestvuje. Kao i na prethodnoj, on se nije oglušio na molbu organizatora.

Međutim, o nesporazumima do kojih je potom došlo i o neprihvatljivom ponašanju priređivača velike jugoslovenske izložbe, svedoči koncept jednog Lubardinog pisma, najverovatnije za urednika dnevnog lista „Borba“, možda i „Politike“. Pisan očito na brzinu i u afektu, u četvrtak ujutro, 24. juna 1971, dan uoči otvaranja petogodišnje reprezentativne likovne smotra, kada je katalog bio odštampan a odluke žirija donete, ovaj emotivan koncept pisma svedoči o opravdanom umetnikovom nezadovoljstvu, kao i o nekim njegovim namerama. Zato ga navodimo u celini.

Poštovani druže Uredniče,

Najlepše vas molim da u vašem listu objavite ovo moje pismo, i to, ako vam je to moguće u sutrašnjem broju. To vas molim zato što je sutra u Domu JNA otvaranje izložbe Narodnooslobodilačka borba u delima likovnih umetnika Jugolavije. To je razlog što vam pišem.

Naime, ja sam viš puta ranije izlagao i u takvoj prilici, tako da me upravnik Galerije Doma pozvao da i ovoga puta učestvujem. – Ja sam bio veoma zauzet, ali sam se ipak odazvao pozivu i obećao učešće.

Kada je došlo vreme, oni su poslali po sliku koju sam opredelio, a to je Studija na temu Kragujevačke tragedije. U razgovoru nije pominjan nikakav žiri, tako da ja nisam mislio više o tome. Međutim, kada je objavljen sastav žirija (kada sam ja obavešten bila je subota 19. juni), ja sam odlučio da povučem sliku i da ne izlažem. U ponedeljak rano ujutro (bio sam obavešten da se tada sastaje žiri) potražih telefonom druga Cvetka, upravnika galerije (u pitanju je major i slikar Ivan Cvetko, primedba N. K.), ali ga, iako sam i pre i posle podne tražio, nisam mogao dobiti. Odgovoreno mi je da ne može sa mnom razgovarati. Našao sam ga tek u utorak 22, i saopštio mu da želim da povučem sliku, iz ličnih razloga, i molio da se skine i da ću doći po nju.

Međutim, on mi je rekao da je žiri već video slike i da je Savez boraca Srbije nagradio sliku, tako da bi to bila uvreda za njih da se povučem. Ipak, sutradan mi je javio da to nije tačno i da sliku mogu da podignem, kad hoću. – Dogovorili smo se da dođem po nju u četvrtak, to jest danas pre podne. Ja sam pristao i angažovao prevoz.

Međutim, posle pola sata mi je javljeno da „organizator“ ne dozvoljava da odnesem sliku. Ja sam bio zaprepašćen i ogorčen ovim postupkom, iseći ću je javno ako treba, ali ne dozvoljavam da me bilo ko prisili da izlažem, ako ja ne želim.

Međutim, veoma mi je žao što „organizatoru“ ne mogu da priredim tu predstavu zbog bolesti i mojih godina, iako bih to želeo. Ali isto tako ne dopuštam da se sa jednim umetnikom postupa kao sa balavcem i da se igraju ovakve igre. – I molim ovako preko vas, da se slika skine sa izložbe jer ne želim da ostane tamo.

Moram još da dodam da, ako bi neko hteo da kaže da to činim zbog nagrade, podvlačim, ja nikada nisam na sličnoj izložbi nagrađen i nikad ranije nisam zbog toga otkazivao učešće.

Una(pred) vam zahvaljujem za ljubaznost.

S poštovanjem, Petar Lubarda

ODBOR NIJE POŠTOVAO UMETNIKOVU ŽELJU Nije poznato da je slika tokom izložbe skinuta, kao što se ne zna da li je Lubardino pismo, koncipirano očito na brzinu i pod navalom emocija, objavljeno (možda nije ni poslato) u nekom od poznatih dnevnih listova. Njegova slika je popisana i reprodukovana u katalogu treće izložbe „Narodnooslobodilačka borba u delima likovnih umetnika Jugoslavije“, 25. juni – 15. septembar 1971, pod kat. brojem 165 kao „Jedna studija: iz kragujevačke tragedije 1941“, urađena 1970. uljem na lesonitu vel. 140 h 230 cm. Slika se sada nalazi u kragujevačkom Spomen-muzeju „21. oktobar“ i vodi se pod nazivom „Dosta krvi – dosta ubijanja“, s tim što je naknadno potpisana i datirana kao rad iz 1968. godine. Na izložbi pak slika nije bila potpisana i datirana, jer su propozicije nalagale da se mogu izlagati samo dela nastala tokom dve minule godine.

Inače, Organizacioni odbor koji nije poštovao Lubardine želje radio je u sastavu: Vojislav Maričić, pukovnik, načelnik Doma JNA, zatim Ivan Cvetko, upravnik Galerije Doma JNA, Radenko Mišević, slikar i predstavnik Saveza likovnih umetnika Jugoslavije, Đorđe Pejanović, pukovnik, Rajka Popović, kustos Galerije Doma i Boris Stanojčić, akademski slikar i službenik u Domu JNA.

Mnogočisleni žiri izložbe bio je sastavljen po onda uobičajenom ključu i sačinjavali su ga: Aleksandar Vukotić, general-major i predsednik žirija, zatim vajar Đorđe Angelovski, predstavnik Udruženja likovnih umetnika Crne Gore, slikar i grafičar Borisav Aleksić, predstavnik BiH, Vančo Georgijev, slikar iz Makedonije, pukovnik Đorđe Radišić, predstavnik JNA, dr Ivan Sedej, istoričar umetnosti iz Ljubljane, Meša Selimović, književnik, Stipe Sikirica, vajar iz Hrvatske, Marko Šuštarčić, slikar iz Slovenije, Ivan Tabaković, akademik iz Srbije i dr Pavle Vasić, kao predstavnik umetničkih akademija u Beogradu. Oni su dodelili po tri nagrade za slikarstvo, vajarstvo i grafiku, kao i deset drugih nagrada, među kojima i onu spornu Saveza udruženja boraca NOR-a Jugoslavije u iznosu od 7.000 dinara, koja je pripala zagrebačkom slikaru i grafičaru Zlatku Prici za sliku „Revolucija“. Očito da je Petar Lubarda imao razloga za ljutnju i proteste. 

[/restrict]