НА РУБУ СКАНДАЛА

Пише Никола Кусовац

Како је Београдом током пролећа 2017. завладала права лубардоманија – једна за другом отварале су се, и још трају, изложбе његових слика – чини нам се важним да подсетимо и на један заборављени догађај који сведочи да се према сликару угледа какав је уживао Петар Лубарда, само неколико година под крај његовог живота, овде могло и смело односити неодговорно и увредљиво

Да је којим чудом потрајао, као што није, знаменити српски сликар Петар Лубарда би 27. јула ове године славио сто десети рођендан. Ваљда због тога Београдом је током пролећа 2017. завладала права лубардоманија. Једна за другом отварале су се изложбе његових слика. Тако су сада у току она у Галерији CANVAS, под називом „Лубарда – фрагменти шесте деценије“, међу којима је и капитално дело „Скадарско језеро“ из 1950, док је истодобно у Галерији Дома војске Србије на изложби „Омаж Милану Комненићу – у одбрану слике“ приказан његов „Прометеј“, значајан рад настао 1967, а управо је у тзв. Националној галерији медијски громогласно предстaвљена његова слика излагана на Бијеналу у Венецији давне 1950, као једна од пет сродних из циклуса названог Panorama del Montenegro. Овом згодом изложен је један Лубардин „Поглед на Скадарско језеро“ илити „Скадарско језеро – поглед са Павлове стране“, како је крсти Петар Ћуковић, а може и „Предео из Црне Горе“ како ово дело назива Јерко Денегри. У сваком случају симптоматична је чињеница, јер по себи казује много, да иза већине ових подсећања на Лубарду и његово дело не стоје, како би требало да је среће, наши надлежни музеји и наше галерије него трговци сликама. Дакле, тамо где посрћу држава и њене институције културе, уздижу се материјално способни или користољубиви појединци.

[restrict]

КОНЦЕПТ ЈЕДНОГ ПИСМА Управо стога сада изгледа просто невероватно да се према сликару угледа какав је уживао Петар Лубарда, само неколико година под крај живота (умро је 13. фебруара 1974), када се у његовој уметничкој биографији истиче дугачак низ изузетно цењених светских награда и домаћих признања, када се наводи да је члан више југословенских академија наука и уметности, могло и смело неодговорно односити као што је учињено пригодом његовог учешћа на савезној смотри „Народноослободилачка борба у делима ликовних уметника Југославије“. На тој трећој по реду престижној изложби, која се иначе приређивала сваке пете године у београдском Дому ЈНА, Лубарда је 1971. позван да учествује. Као и на претходној, он се није оглушио на молбу организатора.

Међутим, о неспоразумима до којих је потом дошло и о неприхватљивом понашању приређивача велике југословенске изложбе, сведочи концепт једног Лубардиног писма, највероватније за уредника дневног листа „Борба“, можда и „Политике“. Писан очито на брзину и у афекту, у четвртак ујутро, 24. јуна 1971, дан уочи отварања петогодишње репрезентативне ликовне смотра, када је каталог био одштампан а одлуке жирија донете, овај емотиван концепт писма сведочи о оправданом уметниковом незадовољству, као и о неким његовим намерама. Зато га наводимо у целини.

Поштовани друже Уредниче,

Најлепше вас молим да у вашем листу објавите ово моје писмо, и то, ако вам је то могуће у сутрашњем броју. То вас молим зато што је сутра у Дому ЈНА отварање изложбе Народноослободилачка борба у делима ликовних уметника Југолавије. То је разлог што вам пишем.

Наиме, ја сам виш пута раније излагао и у таквој прилици, тако да ме управник Галерије Дома позвао да и овога пута учествујем. – Ја сам био веома заузет, али сам се ипак одазвао позиву и обећао учешће.

Када је дошло време, они су послали по слику коју сам определио, а то је Студија на тему Крагујевачке трагедије. У разговору није помињан никакав жири, тако да ја нисам мислио више о томе. Међутим, када је објављен састав жирија (када сам ја обавештен била је субота 19. јуни), ја сам одлучио да повучем слику и да не излажем. У понедељак рано ујутро (био сам обавештен да се тада састаје жири) потражих телефоном друга Цветка, управника галерије (у питању је мајор и сликар Иван Цветко, примедба Н. К.), али га, иако сам и пре и после подне тражио, нисам могао добити. Одговорено ми је да не може са мном разговарати. Нашао сам га тек у уторак 22, и саопштио му да желим да повучем слику, из личних разлога, и молио да се скине и да ћу доћи по њу.

Међутим, он ми је рекао да је жири већ видео слике и да је Савез бораца Србије наградио слику, тако да би то била увреда за њих да се повучем. Ипак, сутрадан ми је јавио да то није тачно и да слику могу да подигнем, кад хоћу. – Договорили смо се да дођем по њу у четвртак, то јест данас пре подне. Ја сам пристао и ангажовао превоз.

Међутим, после пола сата ми је јављено да „организатор“ не дозвољава да однесем слику. Ја сам био запрепашћен и огорчен овим поступком, исећи ћу је јавно ако треба, али не дозвољавам да ме било ко присили да излажем, ако ја не желим.

Међутим, веома ми је жао што „организатору“ не могу да приредим ту представу због болести и мојих година, иако бих то желео. Али исто тако не допуштам да се са једним уметником поступа као са балавцем и да се играју овакве игре. – И молим овако преко вас, да се слика скине са изложбе јер не желим да остане тамо.

Морам још да додам да, ако би неко хтео да каже да то чиним због награде, подвлачим, ја никада нисам на сличној изложби награђен и никад раније нисам због тога отказивао учешће.

Уна(пред) вам захваљујем за љубазност.

С поштовањем, Петар Лубарда

ОДБОР НИЈЕ ПОШТОВАО УМЕТНИКОВУ ЖЕЉУ Није познато да је слика током изложбе скинута, као што се не зна да ли је Лубардино писмо, конципирано очито на брзину и под навалом емоција, објављено (можда није ни послато) у неком од познатих дневних листова. Његова слика је пописана и репродукована у каталогу треће изложбе „Народноослободилачка борба у делима ликовних уметника Југославије“, 25. јуни – 15. септембар 1971, под кат. бројем 165 као „Једна студија: из крагујевачке трагедије 1941“, урађена 1970. уљем на лесониту вел. 140 х 230 цм. Слика се сада налази у крагујевачком Спомен-музеју „21. октобар“ и води се под називом „Доста крви – доста убијања“, с тим што је накнадно потписана и датирана као рад из 1968. године. На изложби пак слика није била потписана и датирана, јер су пропозиције налагале да се могу излагати само дела настала током две минуле године.

Иначе, Организациони одбор који није поштовао Лубардине жеље радио је у саставу: Војислав Маричић, пуковник, начелник Дома ЈНА, затим Иван Цветко, управник Галерије Дома ЈНА, Раденко Мишевић, сликар и представник Савеза ликовних уметника Југославије, Ђорђе Пејановић, пуковник, Рајка Поповић, кустос Галерије Дома и Борис Станојчић, академски сликар и службеник у Дому ЈНА.

Многочислени жири изложбе био је састављен по онда уобичајеном кључу и сачињавали су га: Александар Вукотић, генерал-мајор и председник жирија, затим вајар Ђорђе Ангеловски, представник Удружења ликовних уметника Црне Горе, сликар и графичар Борисав Алексић, представник БиХ, Ванчо Георгијев, сликар из Македоније, пуковник Ђорђе Радишић, представник ЈНА, др Иван Седеј, историчар уметности из Љубљане, Меша Селимовић, књижевник, Стипе Сикирица, вајар из Хрватске, Марко Шуштарчић, сликар из Словеније, Иван Табаковић, академик из Србије и др Павле Васић, као представник уметничких академија у Београду. Они су доделили по три награде за сликарство, вајарство и графику, као и десет других награда, међу којима и ону спорну Савеза удружења бораца НОР-а Југославије у износу од 7.000 динара, која је припала загребачком сликару и графичару Златку Прици за слику „Револуција“. Очито да је Петар Лубарда имао разлога за љутњу и протесте. 

[/restrict]

Један коментар

  1. Приватник

    Хвала Кусовче!!!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *