Zona sumraka – Filozof neoliberalnog rata

Piše FILIP RODIĆ

Posle poseta neposrednih nalogodavaca za pokretanje neoliberalnih ratova Tonija Blera, Gerharda Šredera ili Džona Mekejna, Beograd će imati čast da ugosti čoveka čiji je zadatak i glavni posao da ovim humanitarnim intervencijama da moralno pokriće i filozofsku osnovu – Bernar-Anrija Levija

[restrict]

Njegovi obožavatelji ga smatraju „najistaknutijim predstavnikom novih filozofa“, ali realnije ga je nazvati zvezdom evropske političke pop kulture, osobom koja s filozofijom ima veze koliko su dobitnici Gremija 1990. Mili Vanili imali s pevanjem (ovaj duet je, kako je otkriveno, samo otvarao usta dok su glasovi bili tuđi). Levi, poznatiji po akronimu BHL, svojim prisustvom uveličaće ovogodišnji festival dokumentarnog filma „Beldoks“, koji se održava od 8. do 15. maja, a kao gost našeg proslavljenog reditelja Gorana Markovića verovatno da bi potvrdio njegovu teoriju o slobodi kao incidentu među Srbima.
Osim što će nas obradovati svojom pojavom, drugi put posle 2001, kada je u bioskopu „Reks“ bilo prikazano njegovo „dokumentarno“ remek-delo Bosna, beogradska publika će imati prilike da vidi još čak dva njegova ostvarenja – filmove Pešmerga i Bitka za Mosul. O ova dva filma ne znamo mnogo, nismo ih gledali, a ne verujemo ni da ćemo. Dovoljno je bilo pogledati „Bosnu“ i imati uvid u lik i delo BHL-a da bi se shvatilo da se nekoliko sati može potrošiti na mnogo inteligentniji način, kao na primer uz mlako pivo s profesorom Kovićem ispred prodavnice (ali bez Basare). Za Bosnu bi se moglo reći da je pre plod mešavine mokrih snova autora i Marvelovih stripova koje je pred spavanje čitao. Sam je priznao da film ima „pomalo“ crno-beli pristup dešavanjima u ratnoj Bosni. Mi bismo rekli da postoji i sivi element, pošto su Srbi uvek „crni đavoli“, Muslimani „beli anđeli“ i superheroji, dok su Hrvati, u zavisnosti od uloge koju igraju u određenom trenutku, crni ili beli. Koliko je ovaj „dokumentarni“ film objektivan najbolje govori najupečatljiviji trenutak u njemu, momenat kada prkosna, hrabra i odlučna Sarajka izjavljuje da pošto Nemci nisu uspeli da osvoje njen grad, neće ni Srbi. Da li je potrebno objašnjavati svu sumanutost ove izjave i činjenicu da iza njenog potenciranja u filmu koji pretenduje da bude „dokumentarni“ stoji ili glupost, ili zlonamernost.
Kada je pak reč o BHL-u, možemo sumnjati u sve. I da se radi i o gluposti, i o zlonamernosti. U pitanje se ne može dovesti samo površnost i intelektualna banalnost njegovog rada i života. Ako je ovaj filozof bio u stanju da se u svojoj knjizi O ratu u filozofiji, u kojoj napada Kanta, poziva na rad priznatog filozofa Žan-Batista Botila, koji je u stvari izmišljeni lik, plod mašte jednog urednika satiričnog dnevnika Kanar enšene. Šta je potrebno da neko ko nadmeno tvrdi da je prosvetljeni filozof izjavi da „Rusija nije ni postojala kada su Ukrajina i Kijev već blistali“. Da ne pominjemo što je to rekao pred gomilom ukrajinskih šovinista okupljenih na Majdanu i da, uprkos tome što je gde god da se okrene mogao da vidi mnoštvo fašističkih i nacističkih simbola, nigde „nije video neonaciste“. Baš kao što ni u Sarajevu 1992. godine nije video islamske ekstremiste nego „sukob jednog nacionalizma (srpskog) i jednog kosmopolitizma (muslimanskog) koji je čast Evrope“. Mora se priznati da nije bio daleko od istine, ali da je nije video jer je devedesetih zaista postojao sarajevski kosmopolitizam, samo što on nije bio na čast Evrope, nego islamske pretenzije za svetskom dominacijom, što potvrđuje i današnji sastav stanovnika ovog grada. Između Bosne i Kijeva, BHL se bavio i Avganistanom za koji je proročki neposredno po američkoj invaziji izjavio da „stanovništvo (Avganistana) većinski Amerikance ne smatra zavojevačima, nego bez neprijateljstva prihvata njihovo prisustvo“. Filozofski um je ovu mudrost iznedrio 25. maja 2002, samo je problem što Avganistanci nisu u stanju da ga razumeju, pa evo već više od 15 godina uporno ratuju protiv svojih američkih gostiju.
Što se tiče Libije, sam se hvali time kako je imao ključnu ulogu u ubeđivanju francuskog predsednika Nikole Sarkozija da započne agresiju. O tome je (kao i o svim svojim tintinovskim poduhvatima) naravno snimio i, naravno dokumentarni, film Zavet Tobruka. Kao i ostala ostvarenja, i ovo je narcisoidna oda BHL-u iz usta BHL-a, u režiji BHL-a sa BHL-om u glavnoj ulozi. Jedina je muka što su statisti u filmu – narod Libije – platili najveću cenu za snimanje ovog remek-dela. Šta onda možemo očekivati od Pešmerga i Bitke za Mosul? More humanizma koji je vrhunac dostigao kada je njegov glavni heroj BHL tokom snimanja kod Mosula odbio da u svoj blindirani džip pod kišom metaka primi novinara Vilsona Faša.
Sve navedeno nije nikakva tajna. I samo je kap u moru onoga što se može pročitati i u alternativnim i u medijima glavnog toka, pa se onda postavlja pitanje zašto je Goran Marković, pod pretpostavkom da ga nije i lično pozvao pošto su u prošlosti sarađivali, pristao da bude domaćin takvom čoveku. Glupost? Zlonamernost? Površnost? Ili zbog toga što su jedna duša u dva tela?

[/restrict]