Зона сумрака – Филозоф неолибералног рата

Пише ФИЛИП РОДИЋ

После посета непосредних налогодаваца за покретање неолибералних ратова Тонија Блера, Герхарда Шредера или Џона Мекејна, Београд ће имати част да угости човека чији је задатак и главни посао да овим хуманитарним интервенцијама да морално покриће и филозофску основу – Бернар-Анрија Левија

[restrict]

Његови обожаватељи га сматрају „најистакнутијим представником нових филозофа“, али реалније га је назвати звездом европске политичке поп културе, особом која с филозофијом има везе колико су добитници Гремија 1990. Мили Ванили имали с певањем (овај дует је, како је откривено, само отварао уста док су гласови били туђи). Леви, познатији по акрониму БХЛ, својим присуством увеличаће овогодишњи фестивал документарног филма „Белдокс“, који се одржава од 8. до 15. маја, а као гост нашег прослављеног редитеља Горана Марковића вероватно да би потврдио његову теорију о слободи као инциденту међу Србима.
Осим што ће нас обрадовати својом појавом, други пут после 2001, када је у биоскопу „Рекс“ било приказано његово „документарно“ ремек-дело Босна, београдска публика ће имати прилике да види још чак два његова остварења – филмове Пешмерга и Битка за Мосул. О ова два филма не знамо много, нисмо их гледали, а не верујемо ни да ћемо. Довољно је било погледати „Босну“ и имати увид у лик и дело БХЛ-а да би се схватило да се неколико сати може потрошити на много интелигентнији начин, као на пример уз млако пиво с професором Ковићем испред продавнице (али без Басаре). За Босну би се могло рећи да је пре плод мешавине мокрих снова аутора и Марвелових стрипова које је пред спавање читао. Сам је признао да филм има „помало“ црно-бели приступ дешавањима у ратној Босни. Ми бисмо рекли да постоји и сиви елемент, пошто су Срби увек „црни ђаволи“, Муслимани „бели анђели“ и суперхероји, док су Хрвати, у зависности од улоге коју играју у одређеном тренутку, црни или бели. Колико је овај „документарни“ филм објективан најбоље говори најупечатљивији тренутак у њему, моменат када пркосна, храбра и одлучна Сарајка изјављује да пошто Немци нису успели да освоје њен град, неће ни Срби. Да ли је потребно објашњавати сву суманутост ове изјаве и чињеницу да иза њеног потенцирања у филму који претендује да буде „документарни“ стоји или глупост, или злонамерност.
Када је пак реч о БХЛ-у, можемо сумњати у све. И да се ради и о глупости, и о злонамерности. У питање се не може довести само површност и интелектуална баналност његовог рада и живота. Ако је овај филозоф био у стању да се у својој књизи О рату у филозофији, у којој напада Канта, позива на рад признатог филозофа Жан-Батиста Ботила, који је у ствари измишљени лик, плод маште једног уредника сатиричног дневника Канар еншене. Шта је потребно да неко ко надмено тврди да је просветљени филозоф изјави да „Русија није ни постојала када су Украјина и Кијев већ блистали“. Да не помињемо што је то рекао пред гомилом украјинских шовиниста окупљених на Мајдану и да, упркос томе што је где год да се окрене могао да види мноштво фашистичких и нацистичких симбола, нигде „није видео неонацисте“. Баш као што ни у Сарајеву 1992. године није видео исламске екстремисте него „сукоб једног национализма (српског) и једног космополитизма (муслиманског) који је част Европе“. Мора се признати да није био далеко од истине, али да је није видео јер је деведесетих заиста постојао сарајевски космополитизам, само што он није био на част Европе, него исламске претензије за светском доминацијом, што потврђује и данашњи састав становника овог града. Између Босне и Кијева, БХЛ се бавио и Авганистаном за који је пророчки непосредно по америчкој инвазији изјавио да „становништво (Авганистана) већински Американце не сматра завојевачима, него без непријатељства прихвата њихово присуство“. Филозофски ум је ову мудрост изнедрио 25. маја 2002, само је проблем што Авганистанци нису у стању да га разумеју, па ево већ више од 15 година упорно ратују против својих америчких гостију.
Што се тиче Либије, сам се хвали тиме како је имао кључну улогу у убеђивању француског председника Николе Саркозија да започне агресију. О томе је (као и о свим својим тинтиновским подухватима) наравно снимио и, наравно документарни, филм Завет Тобрука. Као и остала остварења, и ово је нарцисоидна ода БХЛ-у из уста БХЛ-а, у режији БХЛ-а са БХЛ-ом у главној улози. Једина је мука што су статисти у филму – народ Либије – платили највећу цену за снимање овог ремек-дела. Шта онда можемо очекивати од Пешмерга и Битке за Мосул? Море хуманизма који је врхунац достигао када је његов главни херој БХЛ током снимања код Мосула одбио да у свој блиндирани џип под кишом метака прими новинара Вилсона Фаша.
Све наведено није никаква тајна. И само је кап у мору онога што се може прочитати и у алтернативним и у медијима главног тока, па се онда поставља питање зашто је Горан Марковић, под претпоставком да га није и лично позвао пошто су у прошлости сарађивали, пристао да буде домаћин таквом човеку. Глупост? Злонамерност? Површност? Или због тога што су једна душа у два тела?

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *