Vatra i dim ruske revolucije

Piše Bojan Bilbija

Onaj ko ne zna da su Putin, Ivanov i Medvedev jedinstveni i neprikosnoveni trojac tokom svih ovih godina, taj ne zna ništa o „kremljologiji“, misterioznoj nauci koja opseda zapadne analitičare

Prošlonedeljni mitinzi koji su istovremeno održani u više od 100 gradova Rusije sigurno neće ozbiljnije uzdrmati Vladimira Putina. Broj građana koji je na njima učestvovao nije premašio 60.000, dok je u dva najveća grada – Moskvi i Sankt Peterburgu – koji se mogu smatrati i „prestonicama opozicije“, na trgove i ulice jedva izašlo po desetak hiljada ljudi. Podsećanja radi, protiv bivšeg ruskog predsednika Borisa Jeljcina demonstrirale su godinama stotine hiljada gnevnih, obespravljenih i gladnih, a njegov rejting uglavnom je uvek bio tek jednocifren, pa se ipak održao na vlasti čitavu deceniju. Proteste od 26. marta, koje je organizovao predsednički kandidat opozicije Aleksej Navaljni, treba ipak posmatrati kao znatno složeniju političku pojavu. Podržanu, ovog puta, ne samo iz inostranstva već po svemu sudeći i iz nekih uticajnih domaćih krugova. Zato izgleda da ima mnogo više puštanja dima nego prave revolucionarne vatre – u ovim, po mnogo čemu, veoma čudnim protestima.

[restrict]

SPORNI „TUŽILAC“ Formalno, Navaljni i njegova organizacija Fond za borbu protiv korupcije sazvali su protestne akcije da bi se suprotstavili krađi i lopovluku u vrhu državne vlasti. Na njihovoj meti našao se premijer Dmitrij Medvedev koji već godinu dana trpi udare različitih interesnih grupa u Rusiji. I daleko od toga da su sve one u opoziciji prema Putinu. Neposredan povod za proteste bio je film Navaljnog „Nije vam on Dimon“, u kojem je – dok autor pozira ispred police sa knjigama na kojoj su izložene tri žute patkice – iznet čitav niz teških optužbi na račun Medvedeva. Između ostalog, premijer je prozvan za korupciju, lično bogaćenje, zloupotrebu položaja. Prikazane su vile i dvorci u različitim delovima Rusije koje navodno pripadaju njemu, kao i ogromni posedi na Krimu i u Italiji. Prema tvrdnjama Navaljnog, novac za kupovinu i održavanje svega toga Medvedev je dobio uglavnom od ruskih oligarha. Jedan od njih je i Ališer Usmanov, čovek koji kontroliše velike poslove sa rudnicima, crnom metalurgijom i energetikom.

Zanimljivo je što Medvedeva optužuje Navaljni, koji ima dve pravosnažne presude upravo za korupciju i krađu krupnih razmera. To ga i čini spornim, ne samo kao „tužioca“ već i kao budućeg predsedničkog kandidata za izbore 2018. godine, gde bi trebalo da izađe na crtu Putinu. S obzirom na izuzetno visok rejting ruskog lidera, koji uprkos ekonomskoj krizi ne pokazuje znake opadanja, jasno je da Navaljni ne može da računa na pobedu u martu sledeće godine. Na to ukazuje i, za sada, prilično skroman broj učesnika na protestnim mitinzima. Imajući u vidu izuzetno dobru „produkciju“ njegovog filma, može se naslutiti da Navaljni, osim što pozicionira sebe kao lidera opozicije u narednim godinama, u svom delovanju ima neku skrivenu agendu i saveznike…

Buru u zapadnim medijima izazvalo je hapšenje oko 500 učesnika ovih akcija, ali treba znati da su oni privedeni prvenstveno zbog toga što su mitinzi bili nezakoniti. Policija je imala obavezu da interveniše i privede organizatore, kao i sve koji su pružali otpor i nisu želeli da se raziđu. Među njima je, naravno, i naš junak Navaljni, kome je određena zatvorska kazna u trajanju od 15 dana. Reakcije i optužbe prema Kremlju za hapšenja i kršenje ljudskih prava ubrzo su došle od zemalja koje i same primenjuju iste standarde – kao na primer Holandija i Nemačka koje su nedavno zabranile, a zatim i razjurile mitinge etničkih Turaka uoči Erdoganovog referenduma u domovini. Ili nedavni protesti u Londonu, gde je policija takođe privela stotine ljudi, a tamošnji mediji su ih proglasili za ekstremne desničare, čime je rešen problem sa „ljudskim pravima“. Ko još brine o pravima fašista, osim ako nisu iz Ukrajine.

Kada Moskva kaže da su Navaljni i njegove pristalice takođe ekstremisti koji pozivaju na rušenje ustavnog poretka i revoluciju, onda sa Zapada stižu poruke da Kremlj mora da pokaže „uzdržanost“ i dariva ih karamelama i toplim čajem. Posebno je zanimljivo što Navaljni i njegove strukture koriste za svoje akcije veoma mlade ljude, pa čak i decu. Vlast nije propustila priliku da optuži Navaljnog da je omladini obećavao da će Evropski sud za ljudska prava doneti presude po kojima će ruska država da im svima isplati od 10.000 do 100.000 evra ako ih policija uhapsi. Opozicioni lider je na društvenim mrežama tako hrabrio aktiviste da agresivnije nastupaju, pa čak i provociraju policiju da ih privede. Spektakl je bio potpun.

Tako imamo slučaj „najmlađeg učesnika protesta“, 12-godišnjeg Gleba Tokmakova iz grada Tomska, koji je pozivao na „promenu Ustava i Krivičnog zakonika“. Gleb je potom navodno izjavljivao da su ga „izgurali pred mikrofon“, ali su kamere zabeležile burno negodovanje iz mase kada je on izjavio da je „svejedno da li je na vlasti Putin ili Navaljni ako se sistem ne promeni“. Mališan je, očigledno nehotice, ili iz dečje iskrenosti – udario na svetinju! Kako može biti svejedno da li je na vlasti korumpirani Putin ili neustrašivi borac protiv korupcije Navaljni.

 

POMERANJE KRUPNIH FIGURA Međutim, mali Gleb je, izgleda, pogodio samu suštinu. Bes ruskog naroda usled pada životnog standarda podstiče se ovakvim optužbama i filmovima, kao protiv Medvedeva. S jedne strane, ljudi koji jedva imaju za hranu i komunalije razumljivo osećaju gnev kada im se prikažu raskošne vile sa travnjacima i bazenima, vredne desetine miliona dolara. Opet, za svetske lidere poput Medvedeva, kroz čije ruke prolaze stotine milijardi dolara godišnje, to nisu prevelike sume, niti ruska ekonomija zavisi od takvih iznosa. Medvedeva optužuju da stoji iza nekoliko fondacija koje primaju donirana sredstva od velikih biznismena, a od tog novca se kupuju raskošne nekretnine. Navodno, čitavom šemom upravlja Ilija Jelisejev, drug sa studija ruskog premijera – a sva imovina pripada lično Medvedevu.

Ovo jesu ozbiljne optužbe, tim pre što Navaljni u pedesetak minuta svog filma iznosi skoro isto toliko dokumenata iz kojih se vidi kretanje „robe i novca“ preko ovih fondacija i fizičkih lica. Doduše, u ovim dokumentima nema Dmitrija Medvedeva, već se njegovo učešće dokazuje posredno – preko patika i košulja koje je premijer nosio, a koje je preko interneta naručivala jedna od pomenutih firmi, kao i preko fotografija na Instagramu sa kojih se vidi da je Medvedev boravio u spornim vilama. Po svemu sudeći, Medvedev jeste „uhvaćen na delu“, iako je očigledno da nije posebno ni skrivao ove činjenice. Da li zbog toga što su to gotovo beznačajne sume za bivšeg predsednika Rusije i čoveka koji je već dve decenije u samom vrhu svetske politike, ili zato što se „malo opustio“, u ovom trenutku nije previše bitno. Najvažnije u svemu je to što je ovo još jedan snažan udarac po njegovom odranije poljuljanom rejtingu, pa se sada postavlja pitanje: da li on može ostati premijer? I ako može, koliko dugo?

Tako dolazimo do zanimljive situacije. Takozvano liberalno krilo ruske politike, za čijeg lidera pojedini mediji proglašavaju upravo Dmitrija Anatoljeviča Medvedeva, već dugo se nalazi na udaru konzervativnih struja bliskih Kremlju. Već najmanje godinu dana, a posebno od letos, Medvedev dobija kritike ne samo od opozicionih već i iz medija koji se smatraju bliskim vlasti, za šta mnogi smatraju da je nemoguće da se desi bez predsednikovog odobrenja, o čemu smo ranije pisali u tekstu „Svi Putinovi ljudi“ („Pečat“ br. 433). Tada smo pokušali da analiziramo brojne, brze i neočekivane, kadrovske promene u Putinovom najbližem okruženju i zaključili da je reč o premeštanju figura po tabli uoči nekih važnih promena koje treba da se dogode u daljoj ili bližoj budućnosti.

Jedna od tih promena, pre svega na simboličnoj ravni, bilo je i hapšenje do tada nedodirljivog ministra ekonomije Alekseja Uljukajeva, sredinom novembra prošle godine. Ovaj „guru ruskih liberala“ pokazao se začuđujuće naivan za nekoga ko važi za udarnu pesnicu globalizma u državnom sistemu Rusije – dozvolio je da „padne“ sa bednih dva miliona dolara koje je navodno iznudio od velike državne kompanije „Rosnjeft“. Slično kao i sada u slučaju Medvedeva, odjednom su svi reflektori i kamere osvetlili mutne radnje Uljukajeva, koji je decenijama važio za „uzornog liberala“ i prozapadnog čoveka, neumešanog u bilo kakve sumnjive poslove. Ovi događaji poklopili su se s brojnim pozivima Putinu da očisti svoje redove od liberala. Zato je zanimljivo da zapadni miljenik Navaljni svoju oštricu ovog puta usmerava – ne na Putina direktno nego na „liberalnog“ Medvedeva. Mnogi su zanemarili ovu „sitnicu“ i već su izveli zaključak da su protesti od 26. marta priprema za napad na ruskog lidera pre i posle predsedničkih izbora u martu sledeće godine. I to je, naravno, moguće.

Ali postoje i drugačija razmišljanja. Pre svega, potpuno je pogrešno uverenje koje se nameće zapadnom javnom mnjenju da Rusi žive u mraku, bedi i neslobodi. Takođe, postoji niz pokazatelja da predstoje ili su se već desile promene u poretku moći u Rusiji. Na primer, stupanje na veliku scenu Vjačeslava Volodina, novog šefa Državne dume, svakako je prvorazredni politički događaj i teško je verovati da će to biti jedino pomeranje krupnih figura. Ako neko misli da je ruski lider slučajno čitavog prošlog proleća, leta i početkom jeseni pravio velike kadrovske promene – koje su nedobronamerni analitičari nazivali čak i čistkama – onda nije ništa naučio o metodama Putinovog političkog delovanja. Otvorivši, i istovremeno sakrivši, maksimalno mogući broj karata, Kremlj je sada spreman da deluje. Kada, i na koji način, preostaje da se vidi.

„REVOLUCIJA“ – KONTROLISANI „MEHANIZAM“? Na mešanje karata Putina motivišu dva razloga. Prvo, postoji potreba da neko „plati ceh“ ekonomske stagnacije poslednjih godina, uprkos tome što u okolnostima sankcija i kraha cena energenata možda nije bilo moguće učiniti više. Ali to nije objašnjenje koje može dugo da se nudi narodu koji sve teže živi. U društvu raste protestno raspoloženje, a podstiču se i priče o navodnoj revoluciji. Pojedini opozicionari čak su najavljivali i dan njenog početka – 5. novembar 2017. godine, kada se navršava vek od Oktobarske revolucije. Putin sigurno ne želi da nekakva mračna simbolika dominira u danima kada se bude borio za četvrti predsednički mandat – koji po običaju hoće da osvoji već u prvom krugu.

Zato bi u njegovim razmišljanjima mogao da prevagne drugi razlog – da na čelu „revolucije“ bude on sam, da to bude kontrolisani protestni mehanizam, a ne u izvedbi Zapada koji već uveliko uvežbava nove tehnologije obojenih prevrata. Na taj način Putin bi mogao da pokaže da u Rusiji niko nije iznad zakona i da političari, ma kako moćni i zaslužni bili, ne mogu da se bahate dok narod proživljava teške dane. To što je Medvedev Putinov prijatelj i najverniji saradnik tokom dve decenije može da bude samo razlog više da se on povuče s mesta premijera. Tako bi Putin pokazao da funkcioniše sistem odgovornosti za ostvarene rezultate, jer su za ekonomiju bili najviše zaduženi upravo Medvedev i uhapšeni Uljukajev.

To bi umirilo i prilično uticajne patriotske krugove koji podržavaju Putina, ali već godinama negoduju protiv liberala u vlasti i sve češće upiru prstom – manje ili više prikriveno – i na Medvedeva kada govore o famoznoj „šestoj koloni“ unutar Kremlja. Nije zgoreg ponoviti da Medvedev nije protivnik, a još manje neprijatelj Putina, ali posle filma Navaljnog na njega je pala teška senka korupcije, nespojive sa funkcijom premijera. To je posebno nedolično nakon njegove letošnje poruke penzionerima na Krimu, koji su ga zamolili za povećanje primanja – „para nema, a vi se tamo držite“. Sada se pokazuje da „para ima“, ali za zamkove i jahte, što je veoma efektna poruka kojom su preplavljeni internet i društvene mreže.

Da li je to dovoljno da Putin smeni čoveka koji je uvek bio njegov najverniji saborac? Nemoguće je pouzdano predvideti – pre svega zato što ruski lider uglavnom vuče neočekivane poteze. Postoje dve škole mišljenja o ovom pitanju, gde prva smatra da Putin „neće popustiti pod pritiskom“, jer bi to za njega bilo priznanje da je donosio pogrešne odluke. Drugi pak tvrde da odlazak Medvedeva ne bi bilo iznenađenje, jer bi pomogao da se preuzme inicijativa uoči početka predsedničke kampanje. Putin bi pokazao da ima razumevanja za raspoloženje u narodu i da je spreman da čuje „voks populi“. Oni koji pažljivije prate rusku politiku setiće se čestih Putinovih upozorenja vladi da „moraju bolje da rade“, a uvek je hvalio samo „dva Sergeja“, ministre odbrane i diplomatije Šojgua i Lavrova.

Ako povodom političke sudbine Dmitrija Medvedeva postoje neke naznake, mnogo je teži odgovor na pitanje – ko bi onda mogao da bude novi šef vlade? Da li je to sadašnji vicepremijer Dmitrij Rogozin, koga je državna televizija ovih dana „greškom“ potpisala kao predsednika ruske vlade, prilikom svog izveštaja sa Arktičkog foruma? Ili je to možda pre Sergej Ivanov, koji po stepenu Putinovog poverenja jedini može da bude u rangu s Medvedevim? Treba znati da se Ivanov, za razliku od Rogozina, ne nalazi pod sankcijama Zapada i, uprkos tome što ima reputaciju KGB jastreba, slovi za čoveka koga poštuju u Vašingtonu.

Možda na prvi pogled zvuči čudno, ali u prilog Ivanova govori i to što ga je Putin letos potpuno neočekivano smenio sa mesta šefa svoje administracije – koje se po moći može uporediti sa premijerskim – i imenovao za specijalnog savetnika za ekologiju, sa posebno važnim zaduženjima u zaštiti populacije leoparda. Kako je svima jasno da su ove „titule“ potpuno neprimerene za Ivanova – čoveka koji je 2007. slovio za najozbiljnijeg kandidata za Putinovog naslednika na mestu šefa države, a onda je predsednik ipak postao Medvedev – tada se postavlja pitanje: da li dolazi vreme da se Ivanov vrati u igru na najvišem nivou?

NEDOUMICE I – IZVESNOST Zanimljive su fotografije od prošle nedelje, snimljene u ruskom arktičkom arhipelagu Zemlja Franca Jozefa. Ivanov, u sivoj jakni, pozira zajedno sa Putinom i Medvedevim koji, odeveni u crvene komplete, razgledaju sante leda i diskutuju o globalnom zagrevanju. Mediji spekulišu da je Putin poveo Medvedeva sa sobom kako bi mu iskazao javnu podršku nakon uličnih protesta, ali na nekim od tih snimaka predsednik stoji pored premijera držeći u ruci alpinistički pijuk, poput onog kojim je Ramon Merkader likvidirao Lava Trockog.

Ovo poređenje je svakako neprimereno, ali je simptomatično što se Ivanov pojavljuje gotovo na svim fotografijama snimljenim u Zemlji Franca Jozefa. Onaj ko ne zna da su Putin, Ivanov i Medvedev jedinstveni, neprikosnoveni i najmoćniji trojac tokom svih ovih godina, taj ne zna ništa o „kremljologiji“, misterioznoj nauci koja opseda zapadne analitičare. A onaj ko zna da put do najviših funkcija u Putinovoj Rusiji često vodi preko „zaštite leoparda“ i sličnih aktivnosti, uvek se seti Sergeja Šojgua. Ali o tome detaljnije – kada se slegne „revolucionarni dim“. Samo jedno je sigurno: premijer Rusije biće Putinov čovek. 

[/restrict]