Ватра и дим руске револуције

Пише Бојан Билбија

Онај ко не зна да су Путин, Иванов и Медведев јединствени и неприкосновени тројац током свих ових година, тај не зна ништа о „кремљологији“, мистериозној науци која опседа западне аналитичаре

Прошлонедељни митинзи који су истовремено одржани у више од 100 градова Русије сигурно неће озбиљније уздрмати Владимира Путина. Број грађана који је на њима учествовао није премашио 60.000, док је у два највећа града – Москви и Санкт Петербургу – који се могу сматрати и „престоницама опозиције“, на тргове и улице једва изашло по десетак хиљада људи. Подсећања ради, против бившег руског председника Бориса Јељцина демонстрирале су годинама стотине хиљада гневних, обесправљених и гладних, а његов рејтинг углавном је увек био тек једноцифрен, па се ипак одржао на власти читаву деценију. Протесте од 26. марта, које је организовао председнички кандидат опозиције Алексеј Наваљни, треба ипак посматрати као знатно сложенију политичку појаву. Подржану, овог пута, не само из иностранства већ по свему судећи и из неких утицајних домаћих кругова. Зато изгледа да има много више пуштања дима него праве револуционарне ватре – у овим, по много чему, веома чудним протестима.

[restrict]

СПОРНИ „ТУЖИЛАЦ“ Формално, Наваљни и његова организација Фонд за борбу против корупције сазвали су протестне акције да би се супротставили крађи и лоповлуку у врху државне власти. На њиховој мети нашао се премијер Дмитриј Медведев који већ годину дана трпи ударе различитих интересних група у Русији. И далеко од тога да су све оне у опозицији према Путину. Непосредан повод за протесте био је филм Наваљног „Није вам он Димон“, у којем је – док аутор позира испред полице са књигама на којој су изложене три жуте паткице – изнет читав низ тешких оптужби на рачун Медведева. Између осталог, премијер је прозван за корупцију, лично богаћење, злоупотребу положаја. Приказане су виле и дворци у различитим деловима Русије које наводно припадају њему, као и огромни поседи на Криму и у Италији. Према тврдњама Наваљног, новац за куповину и одржавање свега тога Медведев је добио углавном од руских олигарха. Један од њих је и Алишер Усманов, човек који контролише велике послове са рудницима, црном металургијом и енергетиком.

Занимљиво је што Медведева оптужује Наваљни, који има две правоснажне пресуде управо за корупцију и крађу крупних размера. То га и чини спорним, не само као „тужиоца“ већ и као будућег председничког кандидата за изборе 2018. године, где би требало да изађе на црту Путину. С обзиром на изузетно висок рејтинг руског лидера, који упркос економској кризи не показује знаке опадања, јасно је да Наваљни не може да рачуна на победу у марту следеће године. На то указује и, за сада, прилично скроман број учесника на протестним митинзима. Имајући у виду изузетно добру „продукцију“ његовог филма, може се наслутити да Наваљни, осим што позиционира себе као лидера опозиције у наредним годинама, у свом деловању има неку скривену агенду и савезнике…

Буру у западним медијима изазвало је хапшење око 500 учесника ових акција, али треба знати да су они приведени првенствено због тога што су митинзи били незаконити. Полиција је имала обавезу да интервенише и приведе организаторе, као и све који су пружали отпор и нису желели да се разиђу. Међу њима је, наравно, и наш јунак Наваљни, коме је одређена затворска казна у трајању од 15 дана. Реакције и оптужбе према Кремљу за хапшења и кршење људских права убрзо су дошле од земаља које и саме примењују исте стандарде – као на пример Холандија и Немачка које су недавно забраниле, а затим и разјуриле митинге етничких Турака уочи Ердогановог референдума у домовини. Или недавни протести у Лондону, где је полиција такође привела стотине људи, а тамошњи медији су их прогласили за екстремне десничаре, чиме је решен проблем са „људским правима“. Ко још брине о правима фашиста, осим ако нису из Украјине.

Када Москва каже да су Наваљни и његове присталице такође екстремисти који позивају на рушење уставног поретка и револуцију, онда са Запада стижу поруке да Кремљ мора да покаже „уздржаност“ и дарива их карамелама и топлим чајем. Посебно је занимљиво што Наваљни и његове структуре користе за своје акције веома младе људе, па чак и децу. Власт није пропустила прилику да оптужи Наваљног да је омладини обећавао да ће Европски суд за људска права донети пресуде по којима ће руска држава да им свима исплати од 10.000 до 100.000 евра ако их полиција ухапси. Опозициони лидер је на друштвеним мрежама тако храбрио активисте да агресивније наступају, па чак и провоцирају полицију да их приведе. Спектакл је био потпун.

Тако имамо случај „најмлађег учесника протеста“, 12-годишњег Глеба Токмакова из града Томска, који је позивао на „промену Устава и Кривичног законика“. Глеб је потом наводно изјављивао да су га „изгурали пред микрофон“, али су камере забележиле бурно негодовање из масе када је он изјавио да је „свеједно да ли је на власти Путин или Наваљни ако се систем не промени“. Малишан је, очигледно нехотице, или из дечје искрености – ударио на светињу! Како може бити свеједно да ли је на власти корумпирани Путин или неустрашиви борац против корупције Наваљни.

 

ПОМЕРАЊЕ КРУПНИХ ФИГУРА Међутим, мали Глеб је, изгледа, погодио саму суштину. Бес руског народа услед пада животног стандарда подстиче се оваквим оптужбама и филмовима, као против Медведева. С једне стране, људи који једва имају за храну и комуналије разумљиво осећају гнев када им се прикажу раскошне виле са травњацима и базенима, вредне десетине милиона долара. Опет, за светске лидере попут Медведева, кроз чије руке пролазе стотине милијарди долара годишње, то нису превелике суме, нити руска економија зависи од таквих износа. Медведева оптужују да стоји иза неколико фондација које примају донирана средства од великих бизнисмена, а од тог новца се купују раскошне некретнине. Наводно, читавом шемом управља Илија Јелисејев, друг са студија руског премијера – а сва имовина припада лично Медведеву.

Ово јесу озбиљне оптужбе, тим пре што Наваљни у педесетак минута свог филма износи скоро исто толико докумената из којих се види кретање „робе и новца“ преко ових фондација и физичких лица. Додуше, у овим документима нема Дмитрија Медведева, већ се његово учешће доказује посредно – преко патика и кошуља које је премијер носио, а које је преко интернета наручивала једна од поменутих фирми, као и преко фотографија на Инстаграму са којих се види да је Медведев боравио у спорним вилама. По свему судећи, Медведев јесте „ухваћен на делу“, иако је очигледно да није посебно ни скривао ове чињенице. Да ли због тога што су то готово безначајне суме за бившег председника Русије и човека који је већ две деценије у самом врху светске политике, или зато што се „мало опустио“, у овом тренутку није превише битно. Најважније у свему је то што је ово још један снажан ударац по његовом одраније пољуљаном рејтингу, па се сада поставља питање: да ли он може остати премијер? И ако може, колико дуго?

Тако долазимо до занимљиве ситуације. Такозвано либерално крило руске политике, за чијег лидера поједини медији проглашавају управо Дмитрија Анатољевича Медведева, већ дуго се налази на удару конзервативних струја блиских Кремљу. Већ најмање годину дана, а посебно од летос, Медведев добија критике не само од опозиционих већ и из медија који се сматрају блиским власти, за шта многи сматрају да је немогуће да се деси без председниковог одобрења, о чему смо раније писали у тексту „Сви Путинови људи“ („Печат“ бр. 433). Тада смо покушали да анализирамо бројне, брзе и неочекиване, кадровске промене у Путиновом најближем окружењу и закључили да је реч о премештању фигура по табли уочи неких важних промена које треба да се догоде у даљој или ближој будућности.

Једна од тих промена, пре свега на симболичној равни, било је и хапшење до тада недодирљивог министра економије Алексеја Уљукајева, средином новембра прошле године. Овај „гуру руских либерала“ показао се зачуђујуће наиван за некога ко важи за ударну песницу глобализма у државном систему Русије – дозволио је да „падне“ са бедних два милиона долара које је наводно изнудио од велике државне компаније „Росњефт“. Слично као и сада у случају Медведева, одједном су сви рефлектори и камере осветлили мутне радње Уљукајева, који је деценијама важио за „узорног либерала“ и прозападног човека, неумешаног у било какве сумњиве послове. Ови догађаји поклопили су се с бројним позивима Путину да очисти своје редове од либерала. Зато је занимљиво да западни миљеник Наваљни своју оштрицу овог пута усмерава – не на Путина директно него на „либералног“ Медведева. Многи су занемарили ову „ситницу“ и већ су извели закључак да су протести од 26. марта припрема за напад на руског лидера пре и после председничких избора у марту следеће године. И то је, наравно, могуће.

Али постоје и другачија размишљања. Пре свега, потпуно је погрешно уверење које се намеће западном јавном мњењу да Руси живе у мраку, беди и неслободи. Такође, постоји низ показатеља да предстоје или су се већ десиле промене у поретку моћи у Русији. На пример, ступање на велику сцену Вјачеслава Володина, новог шефа Државне думе, свакако је прворазредни политички догађај и тешко је веровати да ће то бити једино померање крупних фигура. Ако неко мисли да је руски лидер случајно читавог прошлог пролећа, лета и почетком јесени правио велике кадровске промене – које су недобронамерни аналитичари називали чак и чисткама – онда није ништа научио о методама Путиновог политичког деловања. Отворивши, и истовремено сакривши, максимално могући број карата, Кремљ је сада спреман да делује. Када, и на који начин, преостаје да се види.

„РЕВОЛУЦИЈА“ – КОНТРОЛИСАНИ „МЕХАНИЗАМ“? На мешање карата Путина мотивишу два разлога. Прво, постоји потреба да неко „плати цех“ економске стагнације последњих година, упркос томе што у околностима санкција и краха цена енергената можда није било могуће учинити више. Али то није објашњење које може дуго да се нуди народу који све теже живи. У друштву расте протестно расположење, а подстичу се и приче о наводној револуцији. Поједини опозиционари чак су најављивали и дан њеног почетка – 5. новембар 2017. године, када се навршава век од Октобарске револуције. Путин сигурно не жели да некаква мрачна симболика доминира у данима када се буде борио за четврти председнички мандат – који по обичају хоће да освоји већ у првом кругу.

Зато би у његовим размишљањима могао да превагне други разлог – да на челу „револуције“ буде он сам, да то буде контролисани протестни механизам, а не у изведби Запада који већ увелико увежбава нове технологије обојених преврата. На тај начин Путин би могао да покаже да у Русији нико није изнад закона и да политичари, ма како моћни и заслужни били, не могу да се бахате док народ проживљава тешке дане. То што је Медведев Путинов пријатељ и највернији сарадник током две деценије може да буде само разлог више да се он повуче с места премијера. Тако би Путин показао да функционише систем одговорности за остварене резултате, јер су за економију били највише задужени управо Медведев и ухапшени Уљукајев.

То би умирило и прилично утицајне патриотске кругове који подржавају Путина, али већ годинама негодују против либерала у власти и све чешће упиру прстом – мање или више прикривено – и на Медведева када говоре о фамозној „шестој колони“ унутар Кремља. Није згорег поновити да Медведев није противник, а још мање непријатељ Путина, али после филма Наваљног на њега је пала тешка сенка корупције, неспојиве са функцијом премијера. То је посебно недолично након његове летошње поруке пензионерима на Криму, који су га замолили за повећање примања – „пара нема, а ви се тамо држите“. Сада се показује да „пара има“, али за замкове и јахте, што је веома ефектна порука којом су преплављени интернет и друштвене мреже.

Да ли је то довољно да Путин смени човека који је увек био његов највернији саборац? Немогуће је поуздано предвидети – пре свега зато што руски лидер углавном вуче неочекиване потезе. Постоје две школе мишљења о овом питању, где прва сматра да Путин „неће попустити под притиском“, јер би то за њега било признање да је доносио погрешне одлуке. Други пак тврде да одлазак Медведева не би било изненађење, јер би помогао да се преузме иницијатива уочи почетка председничке кампање. Путин би показао да има разумевања за расположење у народу и да је спреман да чује „вокс попули“. Они који пажљивије прате руску политику сетиће се честих Путинових упозорења влади да „морају боље да раде“, а увек је хвалио само „два Сергеја“, министре одбране и дипломатије Шојгуа и Лаврова.

Ако поводом политичке судбине Дмитрија Медведева постоје неке назнаке, много је тежи одговор на питање – ко би онда могао да буде нови шеф владе? Да ли је то садашњи вицепремијер Дмитриј Рогозин, кога је државна телевизија ових дана „грешком“ потписала као председника руске владе, приликом свог извештаја са Арктичког форума? Или је то можда пре Сергеј Иванов, који по степену Путиновог поверења једини може да буде у рангу с Медведевим? Треба знати да се Иванов, за разлику од Рогозина, не налази под санкцијама Запада и, упркос томе што има репутацију КГБ јастреба, слови за човека кога поштују у Вашингтону.

Можда на први поглед звучи чудно, али у прилог Иванова говори и то што га је Путин летос потпуно неочекивано сменио са места шефа своје администрације – које се по моћи може упоредити са премијерским – и именовао за специјалног саветника за екологију, са посебно важним задужењима у заштити популације леопарда. Како је свима јасно да су ове „титуле“ потпуно непримерене за Иванова – човека који је 2007. словио за најозбиљнијег кандидата за Путиновог наследника на месту шефа државе, а онда је председник ипак постао Медведев – тада се поставља питање: да ли долази време да се Иванов врати у игру на највишем нивоу?

НЕДОУМИЦЕ И – ИЗВЕСНОСТ Занимљиве су фотографије од прошле недеље, снимљене у руском арктичком архипелагу Земља Франца Јозефа. Иванов, у сивој јакни, позира заједно са Путином и Медведевим који, одевени у црвене комплете, разгледају санте леда и дискутују о глобалном загревању. Медији спекулишу да је Путин повео Медведева са собом како би му исказао јавну подршку након уличних протеста, али на неким од тих снимака председник стоји поред премијера држећи у руци алпинистички пијук, попут оног којим је Рамон Меркадер ликвидирао Лава Троцког.

Ово поређење је свакако непримерено, али је симптоматично што се Иванов појављује готово на свим фотографијама снимљеним у Земљи Франца Јозефа. Онај ко не зна да су Путин, Иванов и Медведев јединствени, неприкосновени и најмоћнији тројац током свих ових година, тај не зна ништа о „кремљологији“, мистериозној науци која опседа западне аналитичаре. А онај ко зна да пут до највиших функција у Путиновој Русији често води преко „заштите леопарда“ и сличних активности, увек се сети Сергеја Шојгуа. Али о томе детаљније – када се слегне „револуционарни дим“. Само једно је сигурно: премијер Русије биће Путинов човек. 

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *