Куда ти пловиш „Карле Винсоне“?

Пише Герман Садулајев 

Сви су се опустили. Заборавили су да је опасност реална. Одрасло је поколење за које је Кубанска криза – историја. Шта је тада радио Трамп? Штековао новац и глумио у филмовима?

Да би се извукла потпуна политичка и војна корист од поседовања нуклеарног оружја, треба имати не само нуклеарно оружје већ и доказану, свима очигледну решеност да се оно примени у првој повољној прилици. То је аксиом истинског, а не формалног нуклеарног уздржавања. „Нуклеарни клуб“ данас чини девет држава. Али од њих су само две реално спремне да примене силу нуклеарног удара.

[restrict]
Прва су САД. Американци не само што поседују нуклеарно оружје већ су спремни и да га употребе. Што су и показали одмах чим су створили атомску бомбу. Ново оружје су „испитали“ на јапанским градовима Хирошими и Нагасакију. Нико нема ни трунке сумње у то да САД у одговарајућој ситуацији могу опет да искористе страшну силу нуклеарног распадања. Оне су ем најјаче ем најдрскије. Никог нису питале и уопште нису биле кажњене за то што су примењивале хемијско оружје у Југоисточној Азији, напалмом (а то није ништа друго до страшно хемијско оружје) спаљивале џунгле упоредо са селима.
И фамозна Кубанска криза није била изазвана „агресивним дејствима СССР-а“ као што то приказују у срцепарајућим причама Холивуд, западни писци и новинари, него само тиме што Вашингтон умало није притиснуо дугме. Имајте на уму: Вашингтон. Москва се није спремала, нити је претила, нити је разматрала могућност превентивног удара. Москва је једино симетрично разместила наоружање на територији свог савезника. САД су дигле хистерију и запретиле атомским ратом. Ето, и то је сва „криза“. И сви су се бојали, зато што су знали: оне могу да притисну дугме. Оне се неће либити.
СССР, поседник нуклеарног оружја, више пута је доказивао да нема намеру да га примени први. Друге државе такође. На пример, Индија и Пакистан су међусобно ратовале, не једном. Обе имају нуклеарно оружје. Али нису правиле армагедон. Задовољавале су се обичним наоружањем. Чак и Израел – за сада није бомбардовао Арапе. Можда зато што на малом тесном Блиском истоку, ма куда бацили атомску бомбу, ипак ће пасти код тебе, на твоју главу. Али, ето, Америка може да заврљачи нуклеарну муницију у другу полулопту. Пред њом је читав свет као на длану. Дакле, од свих држава које имају атомско оружје, само две су заиста спремне да га примене. Прва су САД.
А друга – Северна Кореја.
Оклеветана, мала држава на коју су дигли хајку, закључана санкцијама и блокадом, доспела је у ћорсокак и затворен круг. Без веза са светском заједницом, осуђена је на назадовање и сиромаштво. Али санкције јој не остављају други излаз осим да се још чвршће затвара у себе. Претње да ће с њом поделити мегдан доводе је само до још веће милитаризације. Захтеви да Севернокорејци предају нуклеарно оружје, уверава их: није нам ни накрај памети, чим се разоружамо, одмах ће нас залити демократским напалмом. Ови људи немају шта да изгубе. Они су постројени у редове, мобилисани, мотивисани. Ако затреба да звекну нуклеарним пуњењем по неком најближем гнезду капитализма – звекнуће. Ако после морају да умру – умреће. Ако смогну да за собом повуку пола света у нуклеарни гроб – повући ће. Ако неко заиста хоће да почне нуклеарни рат, за то му је најбољи начин – да испровоцира Северну Кореју.
Нико други нема петљу.
Русија заиста неће никад прва да притисне нуклеарно дугме. Нема тог човека. Нити се озбиљно разматра та опција. И то није лоше, то је добро. Индија и Кина ће улазити у све жешће конкурентске односе у борби за територије и ресурсе. Ратни сукоби су међу њима већ били и биће их још. Биће и велики рат између Индије и Кине пре 2050. године, али ни једна, ни друга држава неће се гађати атомским бомбама. Иначе, за њих се губи смисао, јер дефицитни ресурси – земља и вода – после „победе“ постаће неподобни.
А ми можемо и да не доживимо до 2050. Не само ја, ви, Индија и Кина. Него читаво човечанство. Зато што ће САД почети атомски рат са Северном Корејом – једином државом која је спремна да одигра ту смртну игру. Трамп је на свом твитеру написао „Северна Кореја тражи проблем. Ми ћемо јој направити проблеме. Обрачунаћемо се с њом. Ако нам помогне Кина – добро је. Ако не, и сами ћемо се снаћи.“
Дође ми да кажем: хајде, Трампе, направи Америку „great аgain“. Нека је још више заволе због тога што ће половину планете покрити нуклеарним пепелом.
Посебно ће је заволети Кина, у чијој близини ће се дешавати све то. Јужна Кореја, коју тобоже штите САД, због нечег се није много обрадовала него, напротив, веома се узнемирила. Министар за послове уједињења (две Кореје у једну капиталистичку) Хон Јон Пхјо изјавио је да превентивни удари по Северној Кореји – није баш срећна идеја, с гледишта безбедности корејског становништва. Јасно му је, ако почну, џуче ракете тешко ће долетети до Вашингтона. Али, ето, од Сеула ће направити радиоактивне рушевине. А Пјонгјанг је мирно и уобичајено реаговао: ако почнете рат, добићете рат – у оном обиму, у ком сте га наручили.
Чини ми се, време је да се мало оладе. Да се мало држе бојевих индијанских коња. Тек што су продемонстрирали мушку потенцију, затрпавајући томахавцима владину војску у Сирији. И готово одмах, 10. априла, америчка ударна група, предвођена атомским носачем авиона „Карл Винсон“, уместо планиране Аустралије, упутила се у Кореју. И председник Америке изјављује да ће се обрачунати с Пјонгјангом. Већ се обрачунао с „Ал Каидом“, ИДИЛ-ом, обрачунао се с Ираком, с талибанима у Авганистану, остали су му само Севернокорејци.
Ето, то су тачно они које треба дирати у последњем реду. Тако им је оштар проблем демократизације? Због нечега, мрачњаштво традиционалног савезника САД – Саудијске Арабије – никог не узбуђује. Тамо секу главе, руке, убијају камењем, злостављају све и свакакве мањине – и ништа. Али у Пјонгјангу иду у строју и не пуштају Мекдоналдс – неред. И шта се променило? Зашто баш сад? Зашто треба постављати цели свет на границу катастрофе? Једноставно да би се америчке елите поново сјединиле у ликујућем оргазму? Ради тога не жале ни половину планете?
А генерали јастребови из Пентагона су, ваљда, још у шортсићима трчкарали по ливадицама. И нема великог СССР-а, који би се надвијао над њима као миран, добри, али веома велики и тежак медвед. И никад им није пало на памет да ствар није у џуче идеји, ни у Русији, па чак ни у Кини. Њихов проблем је у нечем другом – у оном што се на руском каже: изгубили су страх Божји.

[/restrict]

Аутор је познати савремени руско-чеченски писац

С руског превела Радмила Мечанин