Kuda ti ploviš „Karle Vinsone“?

Piše German Sadulajev 

Svi su se opustili. Zaboravili su da je opasnost realna. Odraslo je pokolenje za koje je Kubanska kriza – istorija. Šta je tada radio Tramp? Štekovao novac i glumio u filmovima?

Da bi se izvukla potpuna politička i vojna korist od posedovanja nuklearnog oružja, treba imati ne samo nuklearno oružje već i dokazanu, svima očiglednu rešenost da se ono primeni u prvoj povoljnoj prilici. To je aksiom istinskog, a ne formalnog nuklearnog uzdržavanja. „Nuklearni klub“ danas čini devet država. Ali od njih su samo dve realno spremne da primene silu nuklearnog udara.

[restrict]
Prva su SAD. Amerikanci ne samo što poseduju nuklearno oružje već su spremni i da ga upotrebe. Što su i pokazali odmah čim su stvorili atomsku bombu. Novo oružje su „ispitali“ na japanskim gradovima Hirošimi i Nagasakiju. Niko nema ni trunke sumnje u to da SAD u odgovarajućoj situaciji mogu opet da iskoriste strašnu silu nuklearnog raspadanja. One su em najjače em najdrskije. Nikog nisu pitale i uopšte nisu bile kažnjene za to što su primenjivale hemijsko oružje u Jugoistočnoj Aziji, napalmom (a to nije ništa drugo do strašno hemijsko oružje) spaljivale džungle uporedo sa selima.
I famozna Kubanska kriza nije bila izazvana „agresivnim dejstvima SSSR-a“ kao što to prikazuju u srceparajućim pričama Holivud, zapadni pisci i novinari, nego samo time što Vašington umalo nije pritisnuo dugme. Imajte na umu: Vašington. Moskva se nije spremala, niti je pretila, niti je razmatrala mogućnost preventivnog udara. Moskva je jedino simetrično razmestila naoružanje na teritoriji svog saveznika. SAD su digle histeriju i zapretile atomskim ratom. Eto, i to je sva „kriza“. I svi su se bojali, zato što su znali: one mogu da pritisnu dugme. One se neće libiti.
SSSR, posednik nuklearnog oružja, više puta je dokazivao da nema nameru da ga primeni prvi. Druge države takođe. Na primer, Indija i Pakistan su međusobno ratovale, ne jednom. Obe imaju nuklearno oružje. Ali nisu pravile armagedon. Zadovoljavale su se običnim naoružanjem. Čak i Izrael – za sada nije bombardovao Arape. Možda zato što na malom tesnom Bliskom istoku, ma kuda bacili atomsku bombu, ipak će pasti kod tebe, na tvoju glavu. Ali, eto, Amerika može da zavrljači nuklearnu municiju u drugu poluloptu. Pred njom je čitav svet kao na dlanu. Dakle, od svih država koje imaju atomsko oružje, samo dve su zaista spremne da ga primene. Prva su SAD.
A druga – Severna Koreja.
Oklevetana, mala država na koju su digli hajku, zaključana sankcijama i blokadom, dospela je u ćorsokak i zatvoren krug. Bez veza sa svetskom zajednicom, osuđena je na nazadovanje i siromaštvo. Ali sankcije joj ne ostavljaju drugi izlaz osim da se još čvršće zatvara u sebe. Pretnje da će s njom podeliti megdan dovode je samo do još veće militarizacije. Zahtevi da Severnokorejci predaju nuklearno oružje, uverava ih: nije nam ni nakraj pameti, čim se razoružamo, odmah će nas zaliti demokratskim napalmom. Ovi ljudi nemaju šta da izgube. Oni su postrojeni u redove, mobilisani, motivisani. Ako zatreba da zveknu nuklearnim punjenjem po nekom najbližem gnezdu kapitalizma – zveknuće. Ako posle moraju da umru – umreće. Ako smognu da za sobom povuku pola sveta u nuklearni grob – povući će. Ako neko zaista hoće da počne nuklearni rat, za to mu je najbolji način – da isprovocira Severnu Koreju.
Niko drugi nema petlju.
Rusija zaista neće nikad prva da pritisne nuklearno dugme. Nema tog čoveka. Niti se ozbiljno razmatra ta opcija. I to nije loše, to je dobro. Indija i Kina će ulaziti u sve žešće konkurentske odnose u borbi za teritorije i resurse. Ratni sukobi su među njima već bili i biće ih još. Biće i veliki rat između Indije i Kine pre 2050. godine, ali ni jedna, ni druga država neće se gađati atomskim bombama. Inače, za njih se gubi smisao, jer deficitni resursi – zemlja i voda – posle „pobede“ postaće nepodobni.
A mi možemo i da ne doživimo do 2050. Ne samo ja, vi, Indija i Kina. Nego čitavo čovečanstvo. Zato što će SAD početi atomski rat sa Severnom Korejom – jedinom državom koja je spremna da odigra tu smrtnu igru. Tramp je na svom tviteru napisao „Severna Koreja traži problem. Mi ćemo joj napraviti probleme. Obračunaćemo se s njom. Ako nam pomogne Kina – dobro je. Ako ne, i sami ćemo se snaći.“
Dođe mi da kažem: hajde, Trampe, napravi Ameriku „great again“. Neka je još više zavole zbog toga što će polovinu planete pokriti nuklearnim pepelom.
Posebno će je zavoleti Kina, u čijoj blizini će se dešavati sve to. Južna Koreja, koju tobože štite SAD, zbog nečeg se nije mnogo obradovala nego, naprotiv, veoma se uznemirila. Ministar za poslove ujedinjenja (dve Koreje u jednu kapitalističku) Hon Jon Phjo izjavio je da preventivni udari po Severnoj Koreji – nije baš srećna ideja, s gledišta bezbednosti korejskog stanovništva. Jasno mu je, ako počnu, džuče rakete teško će doleteti do Vašingtona. Ali, eto, od Seula će napraviti radioaktivne ruševine. A Pjongjang je mirno i uobičajeno reagovao: ako počnete rat, dobićete rat – u onom obimu, u kom ste ga naručili.
Čini mi se, vreme je da se malo olade. Da se malo drže bojevih indijanskih konja. Tek što su prodemonstrirali mušku potenciju, zatrpavajući tomahavcima vladinu vojsku u Siriji. I gotovo odmah, 10. aprila, američka udarna grupa, predvođena atomskim nosačem aviona „Karl Vinson“, umesto planirane Australije, uputila se u Koreju. I predsednik Amerike izjavljuje da će se obračunati s Pjongjangom. Već se obračunao s „Al Kaidom“, IDIL-om, obračunao se s Irakom, s talibanima u Avganistanu, ostali su mu samo Severnokorejci.
Eto, to su tačno oni koje treba dirati u poslednjem redu. Tako im je oštar problem demokratizacije? Zbog nečega, mračnjaštvo tradicionalnog saveznika SAD – Saudijske Arabije – nikog ne uzbuđuje. Tamo seku glave, ruke, ubijaju kamenjem, zlostavljaju sve i svakakve manjine – i ništa. Ali u Pjongjangu idu u stroju i ne puštaju Mekdonalds – nered. I šta se promenilo? Zašto baš sad? Zašto treba postavljati celi svet na granicu katastrofe? Jednostavno da bi se američke elite ponovo sjedinile u likujućem orgazmu? Radi toga ne žale ni polovinu planete?
A generali jastrebovi iz Pentagona su, valjda, još u šortsićima trčkarali po livadicama. I nema velikog SSSR-a, koji bi se nadvijao nad njima kao miran, dobri, ali veoma veliki i težak medved. I nikad im nije palo na pamet da stvar nije u džuče ideji, ni u Rusiji, pa čak ni u Kini. Njihov problem je u nečem drugom – u onom što se na ruskom kaže: izgubili su strah Božji.

[/restrict]

Autor je poznati savremeni rusko-čečenski pisac

S ruskog prevela Radmila Mečanin