Ekonomija nam oduzima sve

GLOBALIZACIJA I ISKORENJIVANJE

Za „Pečat“ iz Milana piše Dijego Fuzaro

Loša univerzalnost mondijalizma je ostvarena, može se reći, u obistinjivanju logike koju je već opisao Adam Smit u svom delu „Bogatstvo naroda“: „Vlasnik kapitala je zaista građanin sveta i nije nužno vezan za bilo koju zemlju. On će biti spreman da napusti zemlju u kojoj je izložen uznemiravajućoj istrazi da se utvrdi poresko opterećenje za njega i preneće svoja sredstva u neku drugu zemlju u kojoj će obavljati svoje aktivnosti i uživati u svome bogatstvu po svojoj volji“

Po rečima francuskih filozofa Žila Deleza i Pjer-Feliksa Gvatarija „multinacionalne kompanije proizvode neku vrstu glatkog deteritorijalizovanog prostora“ („hiljadu ravni“), što obično nazivamo „globalizacijm“. Neprevaziđeni modeli „neodgovornog preduzeća“ (definicija italijanskog sociologa Lučana Galina), odnosno multinacionalne i delokalizovane kompanije su svuda i nigde: one su svuda gde se utvrdi, u bilo kom delu planete, da ima radne snage, mogućnost da se neko eksploatiše, po niskoj ceni, i da se prodaju proizvodi (što su dve poluge za preseljenja proizvodnje i masovne imigracija kao novih vidova masovne deportacije radnika za izrabljivanje ad libitum); i one su nigde, kada treba prijaviti dobit od prodaje, platiti porez, poštovati dostojanstvo ljudskog rada i očuvanje ekološke sredine.

[restrict]

LOŠA UNIVERZALNOST MONDIJALIZMA Tendencija iskorenjivanja i deteritorijalizacije, što je koesencijalno kapitalu u njegovoj genetici, ostvaruje se, s jedne strane, globalizacijom kao dinamikom rekonfiguracije cele planete u smislu jedinog homologovanog tržišta bez alternative; i, s druge strane, uspostavljanjem postburžoaske dominacije nove finansijske aristokratije, koja se protivi bilo kom obliku moralnog života što je ukorenjen simbolično i materijalno. Loša univerzalnost mondijalizma je ostvarena, može se reći, u obistinjivanju logike koju je već opisao Adam Smit u svom delu „Bogatstvo naroda“: „Vlasnik kapitala je zaista građanin sveta i nije nužno vezan za bilo koju zemlju. On će biti spreman da napusti zemlju u kojoj je izložen uznemiravajućoj istrazi da se utvrdi poresko opterećenje za njega i preneće svoja sredstva u neku drugu zemlju u kojoj će obavljati svoje aktivnosti i uživati u svome bogatstvu po svojoj volji.“

 Osim toga, „nevidljiva ruka“, teorija koju je osmislio i veličao Smit, nema u vidu bilo koju teritorijalnost ili lokaciju, nikakvo ukorenjivanje ili regionalnost. Deluje u globalnom prostoru, u virtuelno beskrajnim prostranstvima denacionalizovanog tržišta, jer spontana sinteza sebičnosti – nove ekonomska teodiceja (deo teologije koji se bavi pitanjem Božje pravde – prim. prev.) savremenog doba – zasnovana na podzemnoj multiplikaciji širenje privatnog interesa, desiće se na globalnom nivou, na „glatkoj ravni“ razmene bez granica i ograničenja.

 Pojedinačne države, kao i pojedinci, sigurno će dospeti u siromaštvo, ali ipak preovladaće, zbog nedokučive milosti imanentnog proviđenje, opšta ravnoteža tržišta. Tako se ostvaruje „iskorenjivanje“ koje je već Martin Hajdeger – velikan kome se danas ruga i podsmeva pleme piskarala i surfera misli – uočio kao kod tehnokapitalizma.

OSAM MILIJARDERA BOGATIJE OD PLANETE   Poznato nije spoznato. Tako je rekao Hegel. A nije poznato zato što ga uzimamo zdravo za gotovo ili odustajemo da mirno promislimo, zahvaljujući takođe i masovnoj rasejanosti koja vlada širom planete. Mi to znamo godinama. Čak i pre nego što nas je na to podsetio Tomas Piketi u svojoj studiji o kapitalizmu u 21. veku.

 Svet posle 1989. nije svet slobode, kako to tamburaju njegovi pevači ditiramba: osim ako se pod slobodom ne misli na slobodu kapitala i njegovih nosilaca. Za 99 odsto svetske populacije vreme nakon 1989. godine je i dalje noćna mora: noćna mora nejednakosti i siromaštva.

 Na to nas je nedavno podsetio čak i Forbs, koji je biblija za sveštenike monoteizma deregulisanog tržišta. Osam supermilijardera – koje Forbs pedantno navodi – drži isto bogatstvo koje je uspela da sakupi polovina najsiromašnijih ljudi na planeti, odnosno 3,6 milijardi ljudi. Dakle, jedan procenat ljudi je akumuliralo u 2016. ekvivalent onoga što je u džepovima preostalih 99 odsto.

 Ukratko, neka mi bude dozvoljeno da se prisetim, za dobrobit onih što nisu to primetili, ili, jednostavnije, onih koji se uporno prave da to ne primećuju: svet je sve vidljivije u procepu između ogromne mase prokletih – gubitnika globalizacije – i vrlo malobrojne klase transnacionalne i postmoderne, postburžujske i postproleterske apolidne oligarhije.

 Ne postoji više tradicionalni sukob između buržoazije i proletarijata u okviru nacionalne suverene države: konflikt – bolje reći taj jednosmerni masakr – danas je sukob između nove globalizovane mase nedovoljno zaposlenih ili nezaposlenih i nove „finansijske aristokratije“ (Marks) koja je kosmopolitska i liberalno-libertinska, koja je zakleti neprijatelj socijalnih prava i ekonomskog i političkog suvereniteta.

 Masa gubitnika globalizacije sastoji se od starog proletarijata i stare buržoazije, stari proletarijat je postao masa bez svesti onih koji su bedno plaćeni, postao je izrabljivana radna snaga bez radnih garancija. Stara buržoazija malih preduzetnika je i sama pauperizovana delovanjem finansijske oligarhije, kroz finansijske pljačke, bankarske prevare i transnacionalnu konkurentnost. Sve malobrojnija oligarhija upravlja svetom prema isključivoj logici neograničenog rasta svoje individualne dobiti, na štetu preostalih 99 odsto čovečanstva u siromaštvu.                

[/restrict]

Preveo s italijanskog Dragan Mraović