Економија нам одузима све

ГЛОБАЛИЗАЦИЈА И ИСКОРЕЊИВАЊЕ

За „Печат“ из Милана пише Дијего Фузаро

Лоша универзалност мондијализма је остварена, може се рећи, у обистињивању логике коју је већ описао Адам Смит у свом делу „Богатство народа“: „Власник капитала је заиста грађанин света и није нужно везан за било коју земљу. Он ће бити спреман да напусти земљу у којој је изложен узнемиравајућој истрази да се утврди пореско оптерећење за њега и пренеће своја средства у неку другу земљу у којој ће обављати своје активности и уживати у своме богатству по својој вољи“

По речима француских филозофа Жила Делеза и Пјер-Феликса Гватарија „мултинационалне компаније производе неку врсту глатког детериторијализованог простора“ („хиљаду равни“), што обично називамо „глобализацијм“. Непревазиђени модели „неодговорнoг предузећа“ (дефиниција италијанског социолога Лучана Галина), односно мултинационалне и делокализоване компаније су свуда и нигде: оне су свуда где се утврди, у било ком делу планете, да има радне снаге, могућност да се неко експлоатише, по ниској цени, и да се продају производи (што су две полуге за пресељења производње и масовне имиграција као нових видова масовне депортације радника за израбљивање ad libitum); и оне су нигде, када треба пријавити добит од продаје, платити порез, поштовати достојанство људског рада и очување еколошке средине.

[restrict]

ЛОША УНИВЕРЗАЛНОСТ МОНДИЈАЛИЗМА Тенденција искорењивања и детериторијализације, што је коесенцијално капиталу у његовој генетици, остварује се, с једне стране, глобализацијом као динамиком реконфигурације целе планете у смислу јединог хомологованог тржишта без алтернативе; и, с друге стране, успостављањем постбуржоаске доминације нове финансијске аристократије, која се противи било ком облику моралног живота што је укорењен симболично и материјално. Лоша универзалност мондијализма је остварена, може се рећи, у обистињивању логике коју је већ описао Адам Смит у свом делу „Богатство народа“: „Власник капитала је заиста грађанин света и није нужно везан за било коју земљу. Он ће бити спреман да напусти земљу у којој је изложен узнемиравајућој истрази да се утврди пореско оптерећење за њега и пренеће своја средства у неку другу земљу у којој ће обављати своје активности и уживати у своме богатству по својој вољи.“

 Осим тога, „невидљива рука“, теорија коју је осмислио и величао Смит, нема у виду било коју територијалност или локацију, никакво укорењивање или регионалност. Делује у глобалном простору, у виртуелно бескрајним пространствима денационализованог тржишта, јер спонтана синтеза себичности – нове економска теодицеја (део теологије који се бави питањем Божје правде – прим. прев.) савременог доба – заснована на подземној мултипликацији ширење приватног интереса, десиће се на глобалном нивоу, на „глаткој равни“ размене без граница и ограничења.

 Појединачне државе, као и појединци, сигурно ће доспети у сиромаштво, али ипак преовладаће, због недокучиве милости иманентног провиђење, општа равнотежа тржишта. Тако се остварује „искорењивање“ које је већ Мартин Хајдегер – великан коме се данас руга и подсмева племе пискарала и сурфера мисли – уочио као код технокапитализма.

ОСАМ МИЛИЈАРДЕРА БОГАТИЈЕ ОД ПЛАНЕТЕ   Познато није спознато. Тако је рекао Хегел. А није познато зато што га узимамо здраво за готово или одустајемо да мирно промислимо, захваљујући такође и масовној расејаности која влада широм планете. Ми то знамо годинама. Чак и пре него што нас је на то подсетио Томас Пикети у својој студији о капитализму у 21. веку.

 Свет после 1989. није свет слободе, како то тамбурају његови певачи дитирамба: осим ако се под слободом не мисли на слободу капитала и његових носилаца. За 99 одсто светске популације време након 1989. године је и даље ноћна мора: ноћна мора неједнакости и сиромаштва.

 На то нас је недавно подсетио чак и Форбс, који је библија за свештенике монотеизма дерегулисаног тржишта. Осам супермилијардера – које Форбс педантно наводи – држи исто богатство које је успела да сакупи половина најсиромашнијих људи на планети, односно 3,6 милијарди људи. Дакле, један проценат људи је акумулирало у 2016. еквивалент онога што је у џеповима преосталих 99 одсто.

 Укратко, нека ми буде дозвољено да се присетим, за добробит оних што нису то приметили, или, једноставније, оних који се упорно праве да то не примећују: свет је све видљивије у процепу између огромне масе проклетих – губитника глобализације – и врло малобројне класе транснационалне и постмодерне, постбуржујске и постпролетерске аполидне олигархије.

 Не постоји више традиционални сукоб између буржоазије и пролетаријата у оквиру националне суверене државе: конфликт – боље рећи тај једносмерни масакр – данас је сукоб између нове глобализоване масе недовољно запослених или незапослених и нове „финансијске аристократије“ (Маркс) која је космополитска и либерално-либертинска, која је заклети непријатељ социјалних права и економског и политичког суверенитета.

 Маса губитника глобализације састоји се од старог пролетаријата и старе буржоазије, стари пролетаријат је постао маса без свести оних који су бедно плаћени, постао је израбљивана радна снага без радних гаранција. Стара буржоазија малих предузетника је и сама пауперизована деловањем финансијске олигархије, кроз финансијске пљачке, банкарске преваре и транснационалну конкурентност. Све малобројнија олигархија управља светом према искључивој логици неограниченог раста своје индивидуалне добити, на штету преосталих 99 одсто човечанства у сиромаштву.                

[/restrict]

Превео с италијанског Драган Мраовић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *