Svuda je loše za „male“ ljude – posebno kada hoće da se ubiju jer im je loše

REKVIJEM ZA GOSPOĐU J.

Odavno naš film nije imao ovako snažan, a ipak nekim čudom nepatosiran ili stereotipima obogaljen pogled na stvarnost u kojoj je nastao. Realističan i tek malo nadrealan, opor i tek malo crnohumoran, „Rekvijem za gospođu J.“ beogradskog režisera i scenariste Bojana Vuletića govori o mnogim ljudima „moderne“ i „slobodne“ kapitalističke Srbije koji bi radije da se ubiju nego da žive u njoj

Piše Vladislav Panov

Posle svetske premijere srpsko-bugarsko-makedonsko–francusko-ruske koprodukcije filma „Rekvijem za gospođu J.“ na ovogodišnjem Berlinskom festivalu, na kome je prikazan u okviru programa „Panorama“, i domaće premijere na minulom FEST-u, gde je proglašen za najbolji u segmentu programa Srpski film, on upravo ulazi u redovnu bioskopsku distribuciju u našoj zemlji. Ova teška, depresivna i tek u naznakama crnohumorna porodična drama beogradskog sineaste Bojana Vuletića je njegov drugi dugometražni igrani film, posle neke vrste ljubavnog omnibusa od pre pet godina „Vodič kroz Beograd sa pevanjem i plakanjem“. Koliko je poznato do sada je dobijao uglavnom pozitivne kritike, a njima se pridružuje i pomenuto priznanje na FEST-u. Njegov predstojeći uglavnom festivalski inostrani život biće svakako propraćen dodatnim pozitivnim kritikama i najverovatnije nagradama. Posebno u zemljama koje prolaze sličnu tranzicionu društvenu, socijalnu i ličnu agoniju društva i svih koji ga čine, od nekada suverenog, samostalnog i koliko-toliko pravednog do danas svuda nametnutog vazalnog, robovlasničkog, neoliberalnog totalitarnog i potpuno nepravednog sistema koji se uspostavlja širom sveta, najpre u „malim“ i „nerazvijenim“ državama kojima i mi pripadamo.

[restrict]

Cinični, oporo duhoviti zaplet Ovaj je uvod neophodan da bi se objasnio poriv četrdesetogodišnjeg autora da u svom tek drugom filmu prikaže kako zaista, „na terenu“, izgleda blagodetni život u vazalnim državama novog svetskog poretka. Kod nas, kao i mnoge druge stvari, taj je sistem prihvaćen i praktično primenjen krajnje brutalno i primitivno i posledicama tog i takvog prihvatanja (nametanja) tranzicione zamene svega navodno lošeg iz prošlosti u sve stvarno loše u „novom sistemu“ bavi se u suštini ovaj film. Odnosno samoubilačkom situacijom jedinke odbačene iz nepodnošljive stvarnosti u kojoj caruju očaj, beda, depresija, tuga, beznađe, razoreno društvo, porodica, sve institucije i sve vrednosti. Odavno naš film nije imao ovako snažan, a ipak nekim čudom nepatosiran ili stereotipima obogaljen pogled na stvarnost u kojoj je nastao. Realističan i tek malo nadrealan, opor i tek malo crnohumoran, brutalno lišen utehe i tek malo obasjan nadom, „Rekvijem za gospođu J.“ govori o mnogim ljudima „moderne“ i „slobodne“ kapitalističke Srbije koji bi radije da se ubiju nego da žive u njoj. Tako i junakinja iz naslova pred kamerama ovog filma otpočinje svoju, kako je odlučila, poslednju nedelju života čisteći pištolj pokojnog muža kojim namerava da se ubije krajem te sedmice. Tokom narednih dana, međutim, njene pripreme za taj čin nailaze na mnoštvo prepreka koje su, avaj, direktna posledica devastacije društva od strane „novog vremena“ u kome ona više ne želi da živi. Otuda, paradoksalno, upravo joj to vreme u kome za nju više nema mesta ni života ne dozvoljava da ga napusti. Cinični, ali i oporo duhoviti zaplet u kome Gospođa J. ne uspeva da pobedi birokratiju čak ni da bi digla ruke od sebe, nije ovako promišljeno, i može se reći brutalno realistično viđen u našem filmu. A toliko je univerzalan da će se lako udomiti u bilo kojoj publici na svetu. Čak i onoj koja se iz pozicije starog kapitalističkog društva suočila s novim vrednostima globalističkog kapitalizma dobivši u svojim redovima istovetni sloj očajnih kao što je Gospođa J. iz Vuletićevog filma.

Margine Srbije i Britanije u istoj državi Da, svuda je loše za „male“ ljude. Ništa novo. Iako su iz raznih sredina i nastali od autora s dva kraja svojih karijera, „Rekvijem za gospođu J.“ i novi rad čuvenog, mada, nažalost, i jedinog istinski i konstantno socijalno-politički angažovanog autora sa Zapada, britanskog veterana Kena Louča, „Ja, Denijel Blejk“, imaju slično snažnu socijalnu poruku „sa ulice“ i toliko dodirnih tačaka da deluje kao da margina Srbije i ona Velike Britanije postoje u istoj državi. Ali dok je Loučova drama o sredovečnom radniku bolesnog srca koji se bori s nebulozama i nepravdama britanske birokratije pronašla ishodište u smrti njenog junaka, Vuletićeva Gospođa J., koja je pošla od smrti i beznađa depresije, svoju priču završava životom! Za one koji su skloni crnim pričama i veruju da je realizam u njihovom tretmanu neminovno vezan za jednako mračni rasplet, možda je ova Vuletićeva (on je, inače, i autor scenarija) priča baš omanula u toj afirmativnoj (po život) završnici. Iako to, naravno, nije i ne može biti pitanje ukusa, odluka autora da pruži šansu svim gubitnicima novog poretka je donekle i prihvatljiva. Druga je stvar šta činiti posle odluke da se živi. Jer u društvu u kome baš oni koji iz očaja u koji ih ono smešta jedini izlaz imaju u smrti, ništa se ne menja što bi afirmisalo život. Na kraju filma, otuda, okupljeni članovi porodice na godišnjicu smrti muža Gospođe J., na dan kada je planirala da se ubije, oni pesmom tako tužne „sreće“ da vas nagoni na plač poručuju da se od života ne odustaje ni kada je najteže. Ovaj ključni momenat u raspletu, odigran kao u finalu neke potresne pozorišne predstave, jeste „patos“ (nikako i katarza) novog vremena i novog filma u njemu. Neće biti omiljen najširoj publici to je sigurno, ali će biti i te kako prepoznat i proživljen. Vuletić je izjavljivao uoči distribucije svog filma da smatra da je kao umetnik osetio da mora da iskaže lični stav i reakciju na sve što se dešava u njegovoj zemlji. Želeo je, kaže, da provocira. I to je uspeo. Njegova provokacija će, naravno, biti bez dejstva jer umetnost, čak ni ovako brutalno realistična, ne menja svet. Ipak, pogled u taj svet kroz ove „naočare“ je važan i neophodan. A možda i zapne u nečijem sećanju kada taj neko dođe u poziciju da nešto promeni. Tada bi bolno hrabra odluka junakinje ovog filma da ipak živi dobila smisao. A samim tim bi svoje mesto i dejstvo dobila i afirmativna poruka filma koja u njemu, kao dobro prikrivena okosnica, čeka svoj trenutak da pobedi posustali duh svih koje je nepravedni svet pokušao da samelje i odbaci.

Rekvijem za gospođu J. Scenario i režija: Bojan Vuletić Uloge: Mirjana Karanović, Danica Nedeljković, Jovana Gavrilović, Vučić Perović, Srđan Todorović, Boris Isaković, Radoje Čupić, Draginja Voganjac, Valčor Kamarašev

[/restrict]