Свуда је лоше за „мале“ људе – посебно када хоће да се убију јер им је лоше

РЕКВИЈЕМ ЗА ГОСПОЂУ Ј.

Одавно наш филм није имао овако снажан, а ипак неким чудом непатосиран или стереотипима обогаљен поглед на стварност у којој је настао. Реалистичан и тек мало надреалан, опор и тек мало црнохуморан, „Реквијем за госпођу Ј.“ београдског режисера и сценаристе Бојана Вулетића говори о многим људима „модерне“ и „слободне“ капиталистичке Србије који би радије да се убију него да живе у њој

Пише Владислав Панов

После светске премијере српско-бугарско-македонско–француско-руске копродукције филма „Реквијем за госпођу Ј.“ на овогодишњем Берлинском фестивалу, на коме је приказан у оквиру програма „Панорама“, и домаће премијере на минулом ФЕСТ-у, где је проглашен за најбољи у сегменту програма Српски филм, он управо улази у редовну биоскопску дистрибуцију у нашој земљи. Ова тешка, депресивна и тек у назнакама црнохуморна породична драма београдског синеасте Бојана Вулетића је његов други дугометражни играни филм, после неке врсте љубавног омнибуса од пре пет година „Водич кроз Београд са певањем и плакањем“. Колико је познато до сада је добијао углавном позитивне критике, а њима се придружује и поменуто признање на ФЕСТ-у. Његов предстојећи углавном фестивалски инострани живот биће свакако пропраћен додатним позитивним критикама и највероватније наградама. Посебно у земљама које пролазе сличну транзициону друштвену, социјалну и личну агонију друштва и свих који га чине, од некада сувереног, самосталног и колико-толико праведног до данас свуда наметнутог вазалног, робовласничког, неолибералног тоталитарног и потпуно неправедног система који се успоставља широм света, најпре у „малим“ и „неразвијеним“ државама којима и ми припадамо.

[restrict]

Цинични, опоро духовити заплет Овај је увод неопходан да би се објаснио порив четрдесетогодишњег аутора да у свом тек другом филму прикаже како заиста, „на терену“, изгледа благодетни живот у вазалним државама новог светског поретка. Код нас, као и многе друге ствари, тај је систем прихваћен и практично примењен крајње брутално и примитивно и последицама тог и таквог прихватања (наметања) транзиционе замене свега наводно лошег из прошлости у све стварно лоше у „новом систему“ бави се у суштини овај филм. Односно самоубилачком ситуацијом јединке одбачене из неподношљиве стварности у којој царују очај, беда, депресија, туга, безнађе, разорено друштво, породица, све институције и све вредности. Одавно наш филм није имао овако снажан, а ипак неким чудом непатосиран или стереотипима обогаљен поглед на стварност у којој је настао. Реалистичан и тек мало надреалан, опор и тек мало црнохуморан, брутално лишен утехе и тек мало обасјан надом, „Реквијем за госпођу Ј.“ говори о многим људима „модерне“ и „слободне“ капиталистичке Србије који би радије да се убију него да живе у њој. Тако и јунакиња из наслова пред камерама овог филма отпочиње своју, како је одлучила, последњу недељу живота чистећи пиштољ покојног мужа којим намерава да се убије крајем те седмице. Током наредних дана, међутим, њене припреме за тај чин наилазе на мноштво препрека које су, авај, директна последица девастације друштва од стране „новог времена“ у коме она више не жели да живи. Отуда, парадоксално, управо јој то време у коме за њу више нема места ни живота не дозвољава да га напусти. Цинични, али и опоро духовити заплет у коме Госпођа Ј. не успева да победи бирократију чак ни да би дигла руке од себе, није овако промишљено, и може се рећи брутално реалистично виђен у нашем филму. А толико је универзалан да ће се лако удомити у било којој публици на свету. Чак и оној која се из позиције старог капиталистичког друштва суочила с новим вредностима глобалистичког капитализма добивши у својим редовима истоветни слој очајних као што је Госпођа Ј. из Вулетићевог филма.

Mаргинe Србије и Британије у истој држави Да, свуда је лоше за „мале“ људе. Ништа ново. Иако су из разних средина и настали од аутора с два краја својих каријера, „Реквијем за госпођу Ј.“ и нови рад чувеног, мада, нажалост, и јединог истински и константно социјално-политички ангажованог аутора са Запада, британског ветерана Кена Лоуча, „Ја, Денијел Блејк“, имају слично снажну социјалну поруку „са улице“ и толико додирних тачака да делује као да маргина Србије и она Велике Британије постоје у истој држави. Али док је Лоучова драма о средовечном раднику болесног срца који се бори с небулозама и неправдама британске бирократије пронашла исходиште у смрти њеног јунака, Вулетићева Госпођа Ј., која је пошла од смрти и безнађа депресије, своју причу завршава животом! За оне који су склони црним причама и верују да је реализам у њиховом третману неминовно везан за једнако мрачни расплет, можда је ова Вулетићева (он је, иначе, и аутор сценарија) прича баш оманула у тој афирмативној (по живот) завршници. Иако то, наравно, није и не може бити питање укуса, одлука аутора да пружи шансу свим губитницима новог поретка је донекле и прихватљива. Друга је ствар шта чинити после одлуке да се живи. Јер у друштву у коме баш они који из очаја у који их оно смешта једини излаз имају у смрти, ништа се не мења што би афирмисало живот. На крају филма, отуда, окупљени чланови породице на годишњицу смрти мужа Госпође Ј., на дан када је планирала да се убије, они песмом тако тужне „среће“ да вас нагони на плач поручују да се од живота не одустаје ни када је најтеже. Овај кључни моменат у расплету, одигран као у финалу неке потресне позоришне представе, јесте „патос“ (никако и катарза) новог времена и новог филма у њему. Неће бити омиљен најширој публици то је сигурно, али ће бити и те како препознат и проживљен. Вулетић је изјављивао уочи дистрибуције свог филма да сматра да је као уметник осетио да мора да искаже лични став и реакцију на све што се дешава у његовој земљи. Желео је, каже, да провоцира. И то је успео. Његова провокација ће, наравно, бити без дејства јер уметност, чак ни овако брутално реалистична, не мења свет. Ипак, поглед у тај свет кроз ове „наочаре“ је важан и неопходан. А можда и запне у нечијем сећању када тај неко дође у позицију да нешто промени. Тада би болно храбра одлука јунакиње овог филма да ипак живи добила смисао. А самим тим би своје место и дејство добила и афирмативна порука филма која у њему, као добро прикривена окосница, чека свој тренутак да победи посустали дух свих које је неправедни свет покушао да самеље и одбаци.


Реквијем за госпођу Ј.
 Сценарио и режија: Бојан Вулетић Улоге: Мирјана Карановић, Даница Недељковић, Јована Гавриловић, Вучић Перовић, Срђан Тодоровић, Борис Исаковић, Радоје Чупић, Драгиња Вогањац, Валчор Камарашев

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *