Rodoljublje – obavezan, ne izborni predmet

Da li bi predsednik Srbije u Parlamentu mogao da izgovori jedno od hiljadu imena Srba poginulih u ratu 1999, kao što je to učinjeno u američkom Kongresu, odavanjem pošte marincu Roju Ovensu, poginulom u Jemenu?

Piše Dragomir Antonić

Rodoljublje se uči. Kao što se uči strani jezik, matematika, geografija. Uči se svuda i na svakom mestu: u porodici, školi, igri, knjigama, na filmu i televiziji. Rodoljublje je obavezan predmet, a ne izborni. Evrounijate će reći da je samo Srbima nepotreban.

MIKI MAUS UMESTO MOMČILA GAVRIĆA Od pamtiveka je rodoljublje upisano u knjigama, te ne treba da čudi zaključak da „ako hoćeš narod uništiti ili državu razbucati, prvo slomi narodni duh, rodoljublje“. Nema naroda koji može opstati bez rodoljublja. Nema države bez rodoljublja.

Kad uništiš rodoljubivu dušu, uništio si sve: teritoriju, ekonomiju, proizvodnju, kulturu, stvaralaštvo. Mogu se koristiti i strane reči: patriotizam ili nacionalizam – ja volim naše, srpske reči – ali efekat je isti. Kad nestane patriotizma, nacionalizma, sve drugo ide na doboš – rekoše mudri Srbi.

Govoreći prvi put u Kongresu SAD, kao predsednik Sjedinjenih Američkih Država, Donald Tramp je članovima oba doma objasnio glavne smernice unutrašnje i spoljne politike koju njegova administracija namerava da vodi u periodu prvog mandata. Nekima se dopalo, nekima nije, kako je uostalom uobičajeno u politici, a Boga mi i u svakodnevnom životu o čemu svedoči i srpska narodna priča: Ne može se svetu ugoditi!

Tema ovog pisanija nije ugađanje svetu i njegovim hirovima već su u pitanju rečenice s početka teksta o učenju i negovanju rodoljublja. Radi se o događaju u Kongresu o čemu se u našoj javnosti ćuti kao da se nije ni desio. Ne vole evrounijatski mudroseri, ljubitelji tuđe demokratije i tetrebolozi ništa što ima bilo kakve veze sa rodoljubljem, jer znaju, s pravom, da je ljubav prema sopstvenom narodu utisnuta u svakom normalnom ljudskom biću. Valja je zato isterati iz ljudske duše još u najranijem detinjstvu. Kao da je rodoljublje đavo ili njegov šegrt. Zato ćemo dečje vrtiće umesto slikama Kosovke Devojke, Miloša Obilića, Momčila Gavrića i drugih znamenitih ličnosti iz istorije Srba ukrasiti nekakvim miki mausima, vešticama, prasićima i ostalom menažerijom.

[restrict]

NE KOŠTA NIŠTA Vratimo se Kongresu. Ogroman, dugotrajan aplauz, uz stajanje svih prisutnih bilo da su demokrate ili republikanci, predsednik SAD je dobio kad je pomenuo ime Rajana Ovensa, vojnika armije SAD koji je poginuo u Jemenu „dajući svoj život da bi Amerika bila bezbednija“. U Kongresu je bila prisutna i porodica poginulog vojnika. Scena je bila dirljiva. Mnogi su plakali.

Za nekoliko nedelja biće 24. mart 2017. godine. Događaj koji građani Srbije pamte po zlu koje su im učinili NATO monstrumi. Ubice nevinih bez premca. Njihov komandant bio je američki general Vesli Klark, kasnije (vidi presudu Okružnog suda u Beogradu od 21. 9. 2000) osuđen kao ratni zločinac. Ako ima savesti, kaje se zbog zločina izvršenog nad Sanjom Milenković i Milicom Brkić. No njega prepuštam Gospodu, a pitam možemo li mi nešto danas ili sutra da uradimo. Ne košta ništa, nije potrebna saglasnost MMF-a, Svetske banke ili stranih investitora.

Da li je moguće slično uraditi u Parlamentu države Srbije? Predsednik države Srbije se obraća narodnim poslanicima u Parlamentu, pominje ime Bora Adžemovića, rezervnog kapetana prve klase, koji je izgubio život 20. aprila 1999. od NATO bombi u selu Stok Mahala na putu Srbica–Glogovac u toku obavljanja borbenog zadatka. Predsednik kaže da je kapetan Adžemović dao svoj život da bi Srbija bila bezbednija, a svi poslanici ustanu i jedan minut aplaudiraju. Može predsednik Srbije da pomene bilo koje drugo ime od preko hiljadu poginulih vojnika i policajaca. Svako od njih je zaslužio sećanje i aplauz narodnih poslanika izabranih od strane građana Srbije. Dali su život za državu Srbiju. Dali su život da bismo mi živeli u slobodi.  Da li je u Parlamentu države Srbije moguće ono što je uobičajeno u Kongresu SAD?

Ako nije, ume li neko od poslanika ili predsedničkih kandidata da kaže zašto nije moguće? Zašto je život vojnika Srbina, poginulog u sopstvenoj državi Srbiji, manje vredan od života marinca Roja Ovensa poginulog u Jemenu? Dok ovo sebi ne razjasnimo, niko nas neće poštovati. Mogu od nas tražiti da ih potpuno zaboravimo. Zatim sledi priča za našu decu da smo mi, njihovi očevi i dede, krivi što ih je NATO čudovište bombardovalo i radioaktivnim otrovom zatrovalo. Major Tepić će logično biti prikazan kao terorista.

Upamtite, Srbi. Niste krivi za zločine koje je nad vama NATO ludak činio. Nije kriv Slobodan Stojanović iz sela Donja Kamenica – imao je samo 11 godina – što je hteo svoje kuče Lesi da odveže. Za njegovu smrt kriva je zver u ljudskom obliku po imenu Eljfeta a Albanka po nacionalnosti. Pamtite, Srbi.           

[/restrict]