Родољубље – обавезан, не изборни предмет

Да ли би председник Србије у Парламенту могао да изговори једно од хиљаду имена Срба погинулих у рату 1999, као што је то учињено у америчком Конгресу, одавањем поште маринцу Роју Овенсу, погинулом у Јемену?

Пише Драгомир Антонић

Родољубље се учи. Као што се учи страни језик, математика, географија. Учи се свуда и на сваком месту: у породици, школи, игри, књигама, на филму и телевизији. Родољубље је обавезан предмет, а не изборни. Евроунијате ће рећи да је само Србима непотребан.

МИКИ МАУС УМЕСТО МОМЧИЛА ГАВРИЋА Од памтивека је родољубље уписано у књигама, те не треба да чуди закључак да „ако хоћеш народ уништити или државу разбуцати, прво сломи народни дух, родољубље“. Нема народа који може опстати без родољубља. Нема државе без родољубља.

Кад уништиш родољубиву душу, уништио си све: територију, економију, производњу, културу, стваралаштво. Могу се користити и стране речи: патриотизам или национализам – ја волим наше, српске речи – али ефекат је исти. Кад нестане патриотизма, национализма, све друго иде на добош – рекоше мудри Срби.

Говорећи први пут у Конгресу САД, као председник Сједињених Америчких Држава, Доналд Трамп је члановима оба дома објаснио главне смернице унутрашње и спољне политике коју његова администрација намерава да води у периоду првог мандата. Некима се допало, некима није, како је уосталом уобичајено у политици, а Бога ми и у свакодневном животу о чему сведочи и српска народна прича: Не може се свету угодити!

Тема овог писанија није угађање свету и његовим хировима већ су у питању реченице с почетка текста о учењу и неговању родољубља. Ради се о догађају у Конгресу о чему се у нашој јавности ћути као да се није ни десио. Не воле евроунијатски мудросери, љубитељи туђе демократије и тетреболози ништа што има било какве везе са родољубљем, јер знају, с правом, да је љубав према сопственом народу утиснута у сваком нормалном људском бићу. Ваља је зато истерати из људске душе још у најранијем детињству. Као да је родољубље ђаво или његов шегрт. Зато ћемо дечје вртиће уместо сликама Косовке Девојке, Милоша Обилића, Момчила Гаврића и других знаменитих личности из историје Срба украсити некаквим мики маусима, вештицама, прасићима и осталом менажеријом.

[restrict]

НЕ КОШТА НИШТА Вратимо се Конгресу. Огроман, дуготрајан аплауз, уз стајање свих присутних било да су демократе или републиканци, председник САД је добио кад је поменуо име Рајана Овенса, војника армије САД који је погинуо у Јемену „дајући свој живот да би Америка била безбеднија“. У Конгресу је била присутна и породица погинулог војника. Сцена је била дирљива. Многи су плакали.

За неколико недеља биће 24. март 2017. године. Догађај који грађани Србије памте по злу које су им учинили НАТО монструми. Убице невиних без премца. Њихов командант био је амерички генерал Весли Кларк, касније (види пресуду Окружног суда у Београду од 21. 9. 2000) осуђен као ратни злочинац. Ако има савести, каје се због злочина извршеног над Сањом Миленковић и Милицом Бркић. Но њега препуштам Господу, а питам можемо ли ми нешто данас или сутра да урадимо. Не кошта ништа, није потребна сагласност ММФ-а, Светске банке или страних инвеститора.

Да ли је могуће слично урадити у Парламенту државе Србије? Председник државе Србије се обраћа народним посланицима у Парламенту, помиње име Бора Аџемовића, резервног капетана прве класе, који је изгубио живот 20. априла 1999. од НАТО бомби у селу Сток Махала на путу Србица–Глоговац у току обављања борбеног задатка. Председник каже да је капетан Аџемовић дао свој живот да би Србија била безбеднија, а сви посланици устану и један минут аплаудирају. Може председник Србије да помене било које друго име од преко хиљаду погинулих војника и полицајаца. Свако од њих је заслужио сећање и аплауз народних посланика изабраних од стране грађана Србије. Дали су живот за државу Србију. Дали су живот да бисмо ми живели у слободи.  Да ли је у Парламенту државе Србије могуће оно што је уобичајено у Конгресу САД?

Ако није, уме ли неко од посланика или председничких кандидата да каже зашто није могуће? Зашто је живот војника Србина, погинулог у сопственој држави Србији, мање вредан од живота маринца Роја Овенса погинулог у Јемену? Док ово себи не разјаснимо, нико нас неће поштовати. Могу од нас тражити да их потпуно заборавимо. Затим следи прича за нашу децу да смо ми, њихови очеви и деде, криви што их је НАТО чудовиште бомбардовало и радиоактивним отровом затровало. Мајор Тепић ће логично бити приказан као терориста.

Упамтите, Срби. Нисте криви за злочине које је над вама НАТО лудак чинио. Није крив Слободан Стојановић из села Доња Каменица – имао је само 11 година – што је хтео своје куче Леси да одвеже. За његову смрт крива је звер у људском облику по имену Ељфета а Албанка по националности. Памтите, Срби.           

[/restrict]

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *