НЕУСПЕХ РАДИКАЛНОГ ЛИБЕРАЛА

ИЗБОРИ У ХОЛАНДИЈИ

У Холандији су у среду одржани избори које су многи сматрали историјским, јер се главна борба водила између Партије за слободу Герта Вилдерса и Народне партије за слободу и демократију премијера Марка Рутеа. Историјски због тога што су, према западним медијима главног тока, на мегдан изашли десничар и конзервативац, а у ствари екстремни и конзервативни либерали. Победили су ови конзервативни

Пише ФИЛИП РОДИЋ

А лмере, градић на ободу Амстердама, требало је да буде симбол холандске утопије. Изграђен је на земљи преотетој од мора 1932, осмишљен је у потпуности како би био по мери човека и задовољио све његове потребе. У складу са профилом својих становника, махом припадника радничке и ниже средње класе мотивисаних разним субвенцијама да населе „нову земљу“, дуго је био бастион левице и социјалдемократије. Данас је грудобран Партије за слободу Герта Вилдерса и сведочанство о томе како се утопија претворила у дистопију. Исказ седамдесетдвогодишњег Мартина Тимерса за немачки Шпигл можда је најбоље објашњење за то шта се догодило не само са овим градићем већ и са читавом Холандијом. „Мој отац је учествовао у оснивању социјалдемократске Радничке партије. Али кога је још данас брига да учини нешто за раднике? Само Вилдерсову Партију за слободу. Све ствари које нас старе данас приморавају да плаћамо! Ја још некако склапам крај с крајем, али моје комшије, стари брачни пар, није више могао да живи заједно. Она је смештена у дом, а он је у болници, јер после реформи нису били у могућности себи да приуште неговатељицу. Банкротирали су у 85. години. Цео живот су радили, а сада ово? То је производ Европе и свих тих правила. Не живимо више у својој земљи“, рекао је он.

Мариеке ван Хорик је пак рекла да је њена „кћерка десет година чекала на стан солидарности, док га имигранти добијају одмах“. „То није фер“, додала је она. Двадесетогодишњаци Стеви Вердујин и Гидеон Халберланд приклонили су се Вилдерсу јер се осећају угрожено због тога што су странци према њима нетолерантни. „Овде све делује уредно, али ако се понашате имало другачије, малтретирају вас. Требало би да будемо толерантни према Африканцима. У реду. Али они не покушавају да разумеју нас“, навели су њих двојица.

[restrict]

ГРАЂАНСКИ НАЦИОНАЛИЗАМ Ови примери илуструју проблеме који данас муче Холанђане и врло су индикативни. Управо су ове три тачке – социјални суноврат, неправда и нетолеранција – главни ослонац Вилдерсове политике и мотиватор његових бирача, људи који махом нису екстремни десничари, као што то није ни Вилдерс. Не ради се ни о каквим предрасудама или расизму него о доживљеном искуству и осећању запостављености. Предрасуде су пре карактеристика западних медија главног тока, који Вилдерса потпуно погрешно представљају као конзервативца и екстремног десничара, него његових присталица. Герт Вилдерс је либерал који чврсто верује у либералну идеологију грађанског национализма. Он жели да заштити либералну традицију толеранције, а не традиционализам како су га конципирали десничарски идеолози попут Ренеа Генона или Јулијуса Еволе, а коју следе модерни десничари од Трамповог главног стратега Стива Бенона до руског геополитичког мага Александра Дугина. Разлика између Вилдерса и већине осталих холандских политичара је у томе што он верује у постулате либерализма чвршће од њих и што је присталица грађанског националистичког либерализма, а не оног постмодерног, глобалистичког. Конзервативизам захтева од обичног грађанина много мање од либерализма или комунизма. Не више од оданости држави, државној религији, војсци, постојећем друштвеном поретку и државним институцијама. Прави конзервативизам не мари много за понашање својих грађана све док је оно у правним оквирима и није субверзивно. Узмимо за пример Русију. И царску и модерну. Обе су одувек биле мултиетничке, мултиконфесионалне државе у којима је свима било дозвољено да воде приватни, национални, верски живот како год то желе све док су верни држави, поштују историјску улогу Руске православне цркве и испуњавају своје грађанске дужности. Чеченима је, тако, дозвољено да обележавају све своје верске (муслиманске) и националне празнике, али је покушај побуне против државе енергично угушен.

Герт Вилдерс указује на друштвене проблеме у својој земљи на које би указао сваки политичар који истински брине за свој народ, а не само десничар или конзервативац. Његов одговор на те проблеме, међутим, није ни конзервативан, нити десничарски, него се ради о грађанском национализму супротном и етатизму конзервативних земаља попут царске или данашње Русије, али и етничком национализму проистеклом из револуција у 19. веку. Грађански национализам за који се Вилдерс залаже сличнији је поставци на којим су грађене модерна Француска Република и Турска. Француска је од револуције 1789, преко промена устава 1905. и Треће републике, форсирала управо грађански национализам прво (најчешће силом) створивши француску нацију од мноштва различитих етничких група које су чиниле француску државу а потом и апсолутном секуларизацијом. Даље од Робеспјера и Аристида Бријана у либералном екстремизму, односно грађанском национализму отишао је Кемал Ататурк и следбеници идеологије која је име добила по њему. У оба случаја, и у Француској и у Турској, овај грађански национализам суочио се са снажним противљењем управо десничарских и конзервативних снага. У првој, многи су се противили уклањању католичанства из друштвене сфере, а у другој многи су кемализам сматрали нападом на традиционално исламско друштво. Овај сукоб видљив је и данас. Присталице Марин ле Пен су, иако међу њима има и републиканаца и секулариста, католици и монархисти поборници етничких национализама Бретонаца, Провансалаца… А присталице Реџепа Тајипа Ердогана, првог антикемалистичког лидера који је остварио значајнији успех, пре свега су муслимани, па тек онда Турци. За разлику од конзервативаца, и Робеспјер, и Ататурк, па и Вилдерс од својих грађана захтевају не само верност држави и институцијама већ и одређеној идеологији – секуларизму, односно либерализму. Да је Вилдерс много ближи радикалном либерализму него десници или конзервативизму указује и чињеница да се, попут свог политичког претходника Пима Фортејна (декларисаног хомосексуалца убијеног 2002), ватрено залаже за права геј заједнице и да жестоко подржава државу Израел, чему европски десничари најчешће нису склони, већ радије гаје симпатије према палестинским циљевима.

СТАЊЕ У ДРУШТВУ Поред антиимиграционих и антиисламских ставова, односно грађанског национализма, Вилдерсу је популарност донело и све горе стање у друштву против којег се нико, како то јавност види, осим њега не бори. Ово потврђује и чињеница да се коалициона влада формирана 2010, у којој су биле и Вилдерсова странка и странка садашњег премијера Марка Рутеа, распала због сукоба око мера штедње које слободарци нису желели да прихвате, а не због неслагања око имиграционе политике или екстремних ставова Партије за слободу. Током последњих неколико деценија Холанђанима су константно пооштраване мере штедње и укидане бенефиције, од помоћи за становање преко студентских кредита до здравственог осигурања. Поред имиграције, многи за ово криве и Европску унију. Холандија је, најмање од шездесетих година прошлог века, била једна од најпросперитетнијих европских држава, али је прошле године, први пут од Другог светског рата, већина Холанђана изразила страховање за будућност своје деце и наредних генерација. Од свих чланица европског блока Холандија је највећи нето финансијер ЕУ, односно земља која је давала највише у односу на оно што јој се враћало у последњих 17 година.

И да је Вилдерс успео да победи, и да је та победа била убедљива, долазак на власт би му омогућило само освајања натполовичне већине, јер с њим ниједна од већих холандских партија не жели у савез, а судећи по садашњим прелиминарним резултатима за формирање било какве владајуће коалиције биће потребне најмање четири странке. После (за неке) неочекиваних успеха референдума о изласку Велике Британије из ЕУ и победе Доналда Трампа на изборима у САД, очи света биле су упрте, не без разлога, у Холандију. Сада преостаје да се види какав ће резултат на председничким изборима у Француској остварити Марин ле Пен, али ни њој ништа мање од натполовичне већине у првом кругу највероватније неће донети ништа. Како год било, истините су и Вилдерсове речи по саопштавању првих прелиминарних резултата: „Руте ме се још није отарасио.“               

РЕКОРДНА ИЗЛАЗНОСТ

На парламентарне изборе у Холандији изашао је рекордан број гласача – око 81 посто уписаних у бирачки списак – док је, захваљујући закону који омогућава бирачима да гласају где год желе, на неким местима излазност била и већа од 100 посто. Владајућа Народна партија за слободу и демократију премијера Марка Рутеа освојила је, према првим прелиминарним резултатима, 31 од укупно 150 посланичких мандата, док Партија за слободу Герта Вилдерса дели друго место са Демохришћанском странком и Д66 са освојених по 19 мандата. У парламент су ушли и Зелени са 16 посланика, Социјалистичка партија са 14, Радничка партија са девет, Хришћанска унија са шест, Партија за животиње са пет, 50Плус са четири, Денк и Реформистичка странка са по три и Форум за демократију са два посланичка мандата. Рутеова странка остварила је, међутим, Пирову победу, јер је освојила десет мандата мање него на изборима 2012, а најгоре је прошла Радничка партија која има чак 29 мандата мање. Највећи добитник су Зелени који ће у новом сазиву имати 12 посланика више, док се број Вилдерсових посланика повећао за четири, што је знатно мање од прогнозираних 29 посланика. Својеврсно изненађење је улазак имигрантске партије Денк у парламент. Њу су основали холандски посланици турског порекла Тунахан Кузу и Селџук Озтурк, који су до сада заступали радикалну левицу. Ова партија у јавности носи надимак „Ердоганова продужена рука“ због Кузуовог одбијања да осуди репресију коју је у Турској после неуспелог државног удара спровео Ердоган.

Холандска политичка сцена је веома исцепкана и на њој постоји чак 80 политичких странака од чега је на овим изборима могло да учествује њих 28. Према садашњим резултатима, највероватнија је коалиција Народне партије за слободу, демохришћана, Д66 и Хришћанске уније која би имала 75 мандата.

Коначни резултати биће званично објављени 21. марта, скоро недељу дана после избора, а онда почиње процес формирања коалиције, што у Холандији може и да потраје: влада је од Другог светског рата у просеку формирана за 72 дана, док национални рекорд износи 208 дана.

[/restrict]