Milorad Vučelić / glavni urednik
Odlukom da se ne raspišu parlamentarni izbori u Srbiji Aleksandar Vučić je pokazao priličnu (i dodatnu) privrženost višestranačkoj demokratiji i već uvreženom shvatanju da je stabilnoj državi potrebna snažna opozicija. Da su u ovom trenutku zajedno sa predsedničkim izborima održani i oni za Skupštinu Srbije, ishod bi za sadašnje političke stranke koje se predstavljaju kao opozicija bio katastrofalan. Doduše ne bi bolje prošli ni koalicioni partneri SNS-a koji su uglavnom bez političkog identiteta i u traganju za izbornim telom koje bi ih podržalo. Primetno je da su u glasnim zahtevima za raspisivanje vanrednih parlamentarnih izbora prednjačili ovi drugi, tako da bi nekom prostodušnom i neupućenom izgledalo kao da se lider naprednjaka jedva usudio da ih ne posluša. Neki od koalicionih partnera na vlasti su videli priliku da svojom važnom ulogom, koju tobože imaju, na predsedničkim izborima, a na kojima je Vučić kandidat, podignu sopstvenu parlamentarnu cenu i ugrabe nešto više političkog i drugog uticaja. Njihova uloga bi u svakom slučaju bila svedena na pravljenje štete u prvom izbornom krugu i ništa više. U svemu tome mora se zapaziti i visoki stepen primitivizma, raspištoljenosti i vulgarnog laganja i samohvalisanja u našem ionako veoma tužnom višestranačkom političkom životu.
[restrict]
Dakle, pomeranjem parlamentarnih izbora na redovan termin objektivno je učinjena usluga opozicionim partijama i data im je prilika da se u međuvremenu saberu, uobliče i uspostave kakav-takav ideološki profil. U tome im umnogome mogu pomoći i predsednički izbori jer kandidati unapred izgubljenu izbornu bitku mogu iskoristiti za uobličavanje izbornih blokova i novo liderstvo u strankama samozvane „građanske“ opozicije. Uzgred budi rečeno, nikome i ne pada na pamet da se javno kandiduje za naziv patriotska demokratska ili leva opozicija. Sve ostaje u sferi puke konkurencije za vlast a u okviru istih ideja ili strategija. To je samo konkurencija bez alternative.
Tako se događa da bezbroj otvorenih poglavlja za pristupanje EU ostaje prećutano i ignorisano od onih kojima su usta puna Brisela i evropskih integracija. Zbog pohvalnih revizija MMF-a naši vajni opozicionari i „građanski“ predsednički kandidati bi morali da skaču do neba jer im je ta međunarodna finansijska institucija prava ikona. Oni i ovakve činjenice ignorišu ili se zbog njih dure i ljute i ostavljaju sve evroskeptike i atlantiste bez prilike da bar budu javno zluradi, ako ne šta drugo.
Evroskepticizma i snažnog i doslednog zalaganja za politiku neutralnosti uopšte nema na medijski favorizovanoj opozicionoj političkoj sceni. Odlaskom Vojislava Koštunice iz aktivnog političkog života ta pozicija ostaje upražnjena. Ostaje nada da će to mesto ponovo zauzeti obnovljeni DSS sa Milošem Jovanovićem na čelu.
Kako verovati Saši Jankoviću kada se zalaže za to da se plodna srpska zemlja ne sme prodavati strancima, a ni jednim jedinim gestom nije pokazao da je za raskidanje ili reviziju briselskog SSP-a, koji pomenuto nalaže, što bi pak izazvalo usporavanje i verovatno prekidanje evropskih integracija za koje se on iz sve snage bori. Reč je o čistoj prevari, običnoj i prozirnoj i lako uočljivoj demagogiji. Nijedan „građanski“ kandidat, tokom kampanje koja već duže vreme traje, nije izneo svoj stav povodom čitavog niza aktuelnih tema i problema uključiv i one socijalno-ekonomske i najbitnije geopolitičke. Izuzetak je učinio predsednički kandidat Saša Janković koji je, takoreći direktno, preko istaknutog člana njegovog najužeg izbornog štaba Sonje Biserko, podržao ne samo zahtev Bakira Izetbegovića za reviziju presude MSP iz Haga kojom je Srbija bila oslobođena neosnovane optužbe za genocid nego i izjavu bivšeg potpredsednika Amerike Džozefa Bajdena kojom se građanski rat u BiH kvalifikuje kao genocidni o čemu bespoštedno kritički u ovom broju „Pečata“ piše Filip Rodić u tekstu „Nadsudski autoritet“.
Tema koja svakako dominira u izbornoj kampanji pomenutih kandidata jeste autoritarna vladavina u Srbiji i borba protiv nje. Oni su se, do komičnosti, toliko samoheroizovali da sebi i svojim najbližima mogu izgledati kao da govore pred streljačkim vodom koji izvršava kaznu nekog prekog suda! Ni jedne jedine reči o tome šta bi taj novi neautoritarni vladar sa takvom neautoritarnom vladavinom činio? Da li bi bespogovorno prihvatio svaku i bilo čiju diskvalifikaciju srpskog naroda i mimo suda i mimo demokratskih procedura i provera narodne volje? Da li bi izašao u susret optužbama da su Srbi u Makedoniji između dva svetska rata vršili genocid? Da li bi onako neautoritarno bio za pristupanje NATO-u? Ili delovao opušteno kada je reč o pristupanju Kosova Unesku? Uveo Rusiji sankcije pod firmom usaglašavanja politike sa politikom EU? Sa oduševljenjem prihvatio nalog EU o zabrani izgradnje pruge na relaciji Beograd–Budimpešta ili prekidu rada Železare Smederevo zbog kineskih dampinških cena čelika? Da li bi ta neautoritarnost značila i promenu politike koju Srbija vodi prema emigrantima i iskušenjima koja tek predstoje i koja su već iza nas?
Lako se da zaključiti da bi u toj neautoritarnoj i demokratskoj vladavini ključni stub vlasti bio nevladin sektor pod stranim zapadnim uticajem i čitava mreža nezavisnih tela i poverenika koji bi neposredno i mimo uobičajenih podela vlasti i parlamenta vršili vlast. Uz svesrdnu pomoć najvećeg dela medija.
Gledajući sadašnje svađe i sukobe unutar parčića i otpadaka žutog kartela ne nameće se problem jedinstva opozicije već izvesnost činjenice da prave političke opozicije, one koja nudi neku alternativu, još uvek nema.
[/restrict]
