Конкуренција без алтернативе

Милорад Вучелић / главни уредник

Одлуком да се не распишу парламентарни избори у Србији Александар Вучић је показао приличну (и додатну) приврженост вишестраначкој демократији и већ увреженом схватању да је стабилној држави потребна снажна опозиција. Да су у овом тренутку заједно са председничким изборима одржани и они за Скупштину Србије, исход би за садашње политичке странке које се представљају као опозиција био катастрофалан. Додуше не би боље прошли ни коалициони партнери СНС-а који су углавном без политичког идентитета и у трагању за изборним телом које би их подржало. Приметно је да су у гласним захтевима за расписивање ванредних парламентарних избора предњачили ови други, тако да би неком простодушном и неупућеном изгледало као да се лидер напредњака једва усудио да их не послуша. Неки од коалиционих партнера на власти су видели прилику да својом важном улогом, коју тобоже имају, на председничким изборима, а на којима је Вучић кандидат, подигну сопствену парламентарну цену и уграбе нешто више политичког и другог утицаја. Њихова улога би у сваком случају била сведена на прављење штете у првом изборном кругу и ништа више. У свему томе мора се запазити и високи степен примитивизма, распиштољености и вулгарног лагања и самохвалисања у нашем ионако веома тужном вишестраначком политичком животу.

[restrict]

Дакле, померањем парламентарних избора на редован термин објективно је учињена  услуга опозиционим партијама и дата им је прилика да се у међувремену саберу, уобличе и успоставе какав-такав идеолошки профил. У томе им умногоме могу помоћи и председнички избори јер кандидати унапред изгубљену изборну битку могу искористити за уобличавање изборних блокова и ново лидерство у странкама самозване „грађанске“ опозиције. Узгред буди речено, никоме и не пада на памет да се јавно кандидује за назив патриотска демократска или лева опозиција. Све остаје у сфери пуке конкуренције за власт а у оквиру истих идеја или стратегија. То је само конкуренција без алтернативе.

Тако се догађа да безброј отворених поглавља за приступање ЕУ остаје прећутано и игнорисано од оних којима су уста пуна Брисела и европских интеграција. Због похвалних ревизија ММФ-а наши вајни опозиционари и „грађански“ председнички кандидати би морали да скачу до неба јер им је та међународна финансијска институција права икона. Они и овакве чињенице игноришу или се због њих дуре и љуте и остављају све евроскептике и атлантисте без прилике да бар буду јавно злуради, ако не шта друго.

Евроскептицизма и снажног и доследног залагања за политику неутралности уопште нема на медијски фаворизованој опозиционој политичкој сцени. Одласком Војислава Коштунице из активног политичког живота та позиција остаје упражњена. Остаје нада да ће то место поново заузети обновљени ДСС са Милошем Јовановићем на челу.

Како веровати Саши Јанковићу када се залаже за то да се плодна српска земља не сме продавати странцима, а ни једним јединим гестом није показао да је за раскидање или ревизију бриселског ССП-а, који поменуто налаже, што би пак изазвало успоравање и вероватно прекидање европских интеграција за које се он из све снаге бори. Реч је о чистој превари, обичној и прозирној и лако уочљивој демагогији. Ниједан „грађански“ кандидат, током кампање која већ дуже време траје, није изнео свој став поводом   читавог низа актуелних тема и проблема укључив и оне социјално-економске и најбитније геополитичке. Изузетак је учинио председнички кандидат Саша Јанковић који је, такорећи директно, преко истакнутог члана његовог најужег изборног штаба Соње Бисерко, подржао не само захтев Бакира Изетбеговића за ревизију пресуде МСП из Хага којом је Србија била ослобођена неосноване оптужбе за геноцид него и изјаву бившег потпредседника Америке Џозефа Бајдена којом се грађански рат у БиХ квалификује као геноцидни о чему беспоштедно критички у овом броју „Печата“ пише Филип Родић у тексту „Надсудски ауторитет“.

Тема која свакако доминира у изборној кампањи поменутих кандидата јесте ауторитарна владавина у Србији и борба против ње. Они су се, до комичности, толико самохероизовали да себи и својим најближима могу изгледати као да говоре пред стрељачким водом који извршава казну неког преког суда! Ни једне једине речи о томе шта би тај нови неауторитарни владар са таквом неауторитарном владавином чинио? Да ли би беспоговорно прихватио сваку и било чију дисквалификацију српског народа и мимо суда и мимо демократских процедура и провера народне воље? Да ли би изашао у сусрет оптужбама да су Срби у Македонији између два светска рата вршили геноцид? Да ли би онако неауторитарно био за приступање НАТО-у? Или деловао опуштено када је реч о приступању Косова Унеску? Увео Русији санкције под фирмом усаглашавања политике са политиком ЕУ? Са одушевљењем прихватио налог ЕУ о забрани изградње пруге на релацији Београд–Будимпешта или прекиду рада Железаре Смедерево због кинеских дампиншких цена челика? Да ли би та неауторитарност значила и промену политике коју Србија води према емигрантима и искушењима која тек предстоје и која су већ иза нас?

Лако се да закључити да би у тој неауторитарној и демократској владавини кључни стуб власти био невладин сектор под страним западним утицајем и читава мрежа независних тела и повереника који би непосредно и мимо уобичајених подела власти и парламента вршили власт. Уз свесрдну помоћ највећег дела медија.

Гледајући садашње свађе и сукобе унутар парчића и отпадака жутог картела не намеће се проблем јединства опозиције већ извесност чињенице да праве политичке опозиције, оне која нуди неку алтернативу, још увек нема.   

[/restrict]

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *