Zveket dijaloga na Balkanu

Piše Nikola Vrzić

Zašto se Srbija naoružava i kakve to veze ima s podizanjem briselskog dijaloga o normalizaciji odnosa Beograda i Prištine na „najviši nivo“

Verovatno da još dugo, a možda ni tada, nećemo saznati šta je tačno u Beograd ovih dana i iznenada dovelo Dejmona Vilsona, izvršnog direktora Atlantskog saveta iz Vašingtona, ali dovelo ga je u trenutku u kome atlantistički i liberalistički jastrebovi-čuvari dosadašnjeg poretka poput njega, izborom Donalda Trampa za predsednika Sjedinjenih Američkih Država, deluju kao da gube uporište koje su smatrali sigurnim, u trenutku koji traje već neko vreme a u kome se Srbija glasno naoružava oružjem iz Rusije i Belorusije, ali i u trenutku u kome se dijalog Beograda i Prištine, što je politički korektni eufemizam za dijalog Srbije i Kosova, uzdiže na „najviši nivo“ koji ne bi bio najviši da ne nameravaju da ga krunišu najvišim nivoom u normalizaciji odnosa Beograda – Srbije – i Prištine, Kosova, dakle, uzajamnim priznanjem.

[restrict]

DESANT NA BEOGRAD Imajući sav ovaj kontekst u vidu, malo je verovatno da je delegacija Atlantskog saveta, predvođena Vilsonom, u Beograd doputovala samo da bi „prenela zahvalnost premijeru Vučiću na naporima koje ulaže u očuvanje i unapređenje regionalne stabilnosti“, kako je saopštila ove srede Vlada Srbije, već je izglednije da su došli da bi nam „poslali veoma jasnu poruku“ da nas ne ispuštaju iz vida sve i ako „ostaje veoma neizvesno kakav će kurs zauzeti dolazeća administracija“ Donalda Trampa, kao što reče Vilson objašnjavajući motive nedavne posete Gruziji i Ukrajini dve čuvene ptice grabljivice iz istog intervencionističkog jata, senatora Džona Mekejna i Lindzija Grejema, a mi po analogiji zaključujemo da je slična poruka Vilsonovom posetom upućena i nama.

Elem, u složenoj stvarnosti u kojoj živimo, i zasad je nekako preživljavamo, u svega nedelju dana sabili su se i poseta Belorusiji uz najavu novih isporuka oružja i vojne tehnike Srbiji, i spomenuti desant Atlantskog saveta na Beograd, i nastavak briselskog dijaloga o normalizaciji odnosa Srbije i Kosova kakvu priželjkuju oni koji su nas 1999. bombardovali da bi nam oteli južnu pokrajinu i time, pored svega ostalog što su nam uradili, sprečili našu zemlju da postane hegemon na Balkanu kakvog su se vlasnici dosadašnjeg poretka pribojavali još sredinom devedesetih godina prošlog veka a ostalo je dokumentovano u rečima Martena van Hevena, člana Nacionalnog obaveštajnog saveta SAD s „osnovnim zaduženjem da nadgleda izradu obaveštajnih procena na evropskom kontinentu“, o kojima je „Pečat“ već pisao. Šta nam se to, dakle, sad događa, i kuda nas to vodi? Zašto se Srbija naoružava, kuda je vodi briselski dijalog a nadamo se iskreno da vodi samo u ćorsokak, šta joj nasuprot tome pripremaju atlantističke snage koje su poražene u Trampovoj Americi, i da li će Trampova Amerika na Balkanu nastaviti politiku snaga koje je porazila?

 

NORMALIZACIJA SRBIJE Najpre o oružju. Kako je najavio ministar odbrane Zoran Đorđević po povratku iz Belorusije, ova zemlja – kojoj smo, inače, po nalogu EU 2012. uveli sankcije – Srbiji će pokloniti raketne sisteme protivvazdušne odbrane i avione „mig 29“. „Reč je o dva diviziona sistema ’buk ’ i osam ’migova 29’ koji bi trebalo da Srbiji budu isporučeni tokom naredne godine“, precizirao je ministar, podsećajući i da je krajem prošle godine finalizovan dogovor s Rusijom o donaciji 6 „migova 29“ i još 30 tenkova i 30 oklopnih vozila pride.

Znači li ovo naoružavanje da se Srbija priprema za rat? Naravno da ne. Pa, zašto se, onda, naoružavamo? Zato što je to normalno, utoliko što je nenormalno da budemo razoružani, kao što nam se dogodilo tokom godina striktnog sprovođenja naloga onih koji su nas 1999. godine napali, to jest za vreme tobožnje modernizacije naše vojske po NATO standardima, pri čemu je jedini NATO standard za Srbiju da Srbija bude razoružana i nesposobna da se brani. Ukoliko je tačno, a tačno je, da su agresori iz 1999. u godinama koje su usledile radili ono što te 1999. nisu uspeli da nam urade, onda se ova tendencija, tendencija ponovnog naoružavanja Vojske Srbije, može shvatiti i kao ohrabrujuća tendencija lagane emancipacije od neobjavljene NATO okupacije koja je posle 5. oktobra 2000. nazvana tranzicijom, lagane utoliko što u Srbiji (još?) nema hrabrosti, koja se maskira nedostatkom novca, za ponovno uvođenje redovnog služenja vojnog roka umesto profesionalne vojske po NATO meri i interesu.

Od koga ćemo se braniti ovim oružjem, lovačkim avionima i protivavionskim raketama? Opet, odgovor je poprilično očigledan – od onoga ko bi iz vazduha mogao da nas napadne. A to nisu ni Albanci ni bosanski Muslimani ni Hrvati, već njihov veliki gazda iz Brisela, NATO. Činjenica da se PVO sistemima i avionima opremamo zahvaljujući Rusiji i Belorusiji ovakav zaključak samo dodatno potvrđuje.

 

BESNI PAS Ponovno naoružavanje srpske vojske, osim što predstavlja početak povratka na normalno stanje, smisleno je i zbog tekućeg naoružavanja Hrvatske američkim oružjem – a Hrvatska nema s kim da ratuje do sa Srbijom i Republikom Srpskom, o čemu svedoči i letimičan pogled na kartu Balkana – i zbog preteće ocene novog američkog ministra odbrane, „besnog psa“ Džejmsa Matisa, da Kosovo treba da dobije svoju vojsku. Pre smanjenja američkog vojnog prisustva na Kosovu, napisao je Matis u odgovoru na jedno od pitanja koja su mu bila upućena uoči senatskog saslušanja 12. januara, „Kosovske bezbednosne snage moraju da dobiju mandat da sprovode domaću bezbednosnu i teritorijalnu odbranu, što je promena koja će zahtevati ustavne promene uz podršku parlamenta“.

Ove Matisove reči predstavljaju opomenu svima koji su pomislili da je 8. novembra prošle godine automatski okončana klintonistička politika na Balkanu koju su sprovodili i Džordž Buš Mlađi i Barak Obama, ali ne treba im ni davati previše na značaju i uzimati ih zdravo za gotovo i defetistički kao signal da se američki pristup na Balkanu neće promeniti ni malo. Ne samo zato što je Matis imao potrebu da se pred Džonom Mekejnom i ostalim jastrebovima predstavi kao njima sličan jastreb da bi ga izabrali, već i zato što je sam, u pisanoj izjavi senatskom Komitetu za oružane snage koju je podneo na početku saslušanja, napomenuo da on zapravo i ne odlučuje ni o čemu što bi nas se ticalo: „Predsednik Sjedinjenih Država je vrhovni komandant i samo on je odgovoran američkom narodu za ishode naših integrisanih diplomatskih, ekonomskih i bezbednosnih odluka.“

 

PRIZNANJE KOSOVA Matisov nastup pred Mekejnovim odborom u američkom Senatu ostaće zabeležen i zbog toga što je, prvi put javno, sve i ako je reč o zvaničniku u predzvaničnom stanju koji uz to sam kaže da ne odlučuje ni o čemu, priznao da je ulazak Srbije u Evropsku uniju povezan sa priznanjem nezavisnosti Kosova: „Dijalog obema zemljama omogućuje da napreduju u svojim planovima za članstvo u Evropskoj uniji, uz razumevanje da će priznanje suvereniteta Kosova od strane Srbije biti aktuelizovano pre samog stupanja u članstvo u EU.“

To je nešto što, naravno, znamo odavno – „Vikiliks“, američka diplomatska depeša 10BRUSSELS85 s početka 2010. godine: „Moramo jasno da stavimo do znanja Srbiji da neće moći da uđe u EU bez priznavanja Kosova… Međusobno priznanje je cilj, treba da posavetujemo Vladu Kosova da u pregovore uđe shvatajući da je to cilj“ – ali da li je taj zahtev upravo sada, konačno, stigao na dnevni red? Briselski dijalog je, kako rekosmo, prošle nedelje podignut na najviši nivo, u njemu sad učestvuju i premijeri i predsednici, i ako je prošle nedelje to podizanje bilo (o)pravdano podignutim tenzijama, sastanak održan ove srede uveče izazvao je sumnju da najviši nivo treba da proizvede najkrupniju dosadašnju odluku. „Optimista sam da će proces dijaloga omogućiti Srbiji da normalizuje odnosa sa Kosovom – a to na kraju znači priznanje“, kazala je uoči sastanka Ulrike Lunaček, izvestiteljka Evropskog parlamenta za Kosovo, a za njom i predsednik takozvanog Kosova Hašim Tači: „Najbolje moguće rešenje je da Srbija prizna Kosovo… Sada ulazimo u napredniju fazu političkog dijaloga, koja će konačno dovesti do priznanja Kosova od strane Srbije.“ Kosovski mediji na albanskom su, dalje na tom tragu, najavili da će Tači i Mustafa (Isa, premijer „Kosova“) u Briselu pismenim putem zatražiti uzajamno priznanje, a indikativnom se, takođe uoči sastanka, učinila i izjava Maje Kocijančič, portparolke domaćice sastanka, EU komesarke za spoljne poslove Federike Mogerini, koja je najavila da će se razgovarati „o otvorenim pitanjima, o sprovođenju toga što je dogovoreno u dijalogu, pa i o tome kako dalje“, pri čemu naročitu pažnju izaziva upravo ovo kako dalje. S druge strane, predsednik Srbije Tomislav Nikolić je, pre briselskih sastanaka ove srede, rekao da razgovor o nezavisnosti Kosova ne dolazi u obzir, te da će naša strana insistirati na sprovođenju dogovorenog, to jest na razgovoru o formiranju Zajednice srpskih opština.

Na kraju, posle nekoliko sati u kojima je Mogerinijeva četrdesetak minuta razgovarala s Mustafom i Tačijem, dva sata s Nikolićem i Vučićem i svega oko pola sata sa svima zajedno, sve je završeno neuobičajeno, bez izjava medijima i uz saopštenje EU službe za spoljne poslove u kome se šturo navodi da je diskusija bila iskrena i otvorena, i svima koji tamo nismo bili ostavlja da nagađamo šta je tačno izgovoreno.

Šta god da je izgovoreno što (još) ne znamo, evidentno je da Evropska unija sad pokušava da ubrza proces koji traje već godinama – otuda i podizanje nivoa dijaloga i njegovo intenziviranje – i ovaj pokušaj moguće je dovesti u vezu i sa dolaskom Dejmona Vilsona i Atlantskog saveta u Beograd, i sa najavljenom posetom genseka NATO-a Jensa Stoltenberga Prištini kasnije ove nedelje. Svi su oni izašli ispod istog šinjela, onog koji nam je dosad radio o glavi, a čije su pozicije, Trampovom pobedom pre svega, poljuljane ozbiljno kao nikada do sada. Da li su ovo njihovi poslednji, takoreći očajnički pokušaji da svoju agendu sprovedu do kraja, dok još imaju kakvog-takvog uticaja? A imaju ga sve manje, jer je razdor između Evropske unije i Trampove Amerike sve dublji, i sve se daljom čini mogućnost da će baš sada oni zajedničkim snagama pokušati da nas primoraju da učinimo ono što dosad nismo. Zato i ne smemo više da pristajemo ni na šta u Briselu, da usput sačekamo i vidimo da li će Tramp pokazati ikakvog interesovanja za naš slučaj i ako ga pokaže da li će to interesovanje biti na dosadašnjoj, klintonističkoj liniji što bi predstavljalo poprilično i neugodno iznenađenje, i da za sve to vreme, naravno, nastavimo da se naoružavamo kao što smo lepo započeli. Za svaki slučaj. 

[/restrict]