Звекет дијалога на Балкану

Пише Никола Врзић

Зашто се Србија наоружава и какве то везе има с подизањем бриселског дијалога о нормализацији односа Београда и Приштине на „највиши ниво“

Вероватно да још дуго, а можда ни тада, нећемо сазнати шта је тачно у Београд ових дана и изненада довело Дејмона Вилсона, извршног директора Атлантског савета из Вашингтона, али довело га је у тренутку у коме атлантистички и либералистички јастребови-чувари досадашњег поретка попут њега, избором Доналда Трампа за председника Сједињених Америчких Држава, делују као да губе упориште које су сматрали сигурним, у тренутку који траје већ неко време а у коме се Србија гласно наоружава оружјем из Русије и Белорусије, али и у тренутку у коме се дијалог Београда и Приштине, што је политички коректни еуфемизам за дијалог Србије и Косова, уздиже на „највиши ниво“ који не би био највиши да не намеравају да га крунишу највишим нивоом у нормализацији односа Београда – Србије – и Приштине, Косова, дакле, узајамним признањем.

[restrict]

ДЕСАНТ НА БЕОГРАД Имајући сав овај контекст у виду, мало је вероватно да је делегација Атлантског савета, предвођена Вилсоном, у Београд допутовала само да би „пренела захвалност премијеру Вучићу на напорима које улаже у очување и унапређење регионалне стабилности“, како је саопштила ове среде Влада Србије, већ је изгледније да су дошли да би нам „послали веома јасну поруку“ да нас не испуштају из вида све и ако „остаје веома неизвесно какав ће курс заузети долазећа администрација“ Доналда Трампа, као што рече Вилсон објашњавајући мотиве недавне посете Грузији и Украјини две чувене птице грабљивице из истог интервенционистичког јата, сенатора Џона Мекејна и Линдзија Грејема, а ми по аналогији закључујемо да је слична порука Вилсоновом посетом упућена и нама.

Елем, у сложеној стварности у којој живимо, и засад је некако преживљавамо, у свега недељу дана сабили су се и посета Белорусији уз најаву нових испорука оружја и војне технике Србији, и споменути десант Атлантског савета на Београд, и наставак бриселског дијалога о нормализацији односа Србије и Косова какву прижељкују они који су нас 1999. бомбардовали да би нам отели јужну покрајину и тиме, поред свега осталог што су нам урадили, спречили нашу земљу да постане хегемон на Балкану каквог су се власници досадашњег поретка прибојавали још средином деведесетих година прошлог века а остало је документовано у речима Мартена ван Хевена, члана Националног обавештајног савета САД с „основним задужењем да надгледа израду обавештајних процена на европском континенту“, о којима је „Печат“ већ писао. Шта нам се то, дакле, сад догађа, и куда нас то води? Зашто се Србија наоружава, куда је води бриселски дијалог а надамо се искрено да води само у ћорсокак, шта јој насупрот томе припремају атлантистичке снаге које су поражене у Трамповој Америци, и да ли ће Трампова Америка на Балкану наставити политику снага које је поразила?

 

НОРМАЛИЗАЦИЈА СРБИЈЕ Најпре о оружју. Како је најавио министар одбране Зоран Ђорђевић по повратку из Белорусије, ова земља – којој смо, иначе, по налогу ЕУ 2012. увели санкције – Србији ће поклонити ракетне системе противваздушне одбране и авионе „миг 29“. „Реч је о два дивизиона система ’бук ’ и осам ’мигова 29’ који би требало да Србији буду испоручени током наредне године“, прецизирао је министар, подсећајући и да је крајем прошле године финализован договор с Русијом о донацији 6 „мигова 29“ и још 30 тенкова и 30 оклопних возила приде.

Значи ли ово наоружавање да се Србија припрема за рат? Наравно да не. Па, зашто се, онда, наоружавамо? Зато што је то нормално, утолико што је ненормално да будемо разоружани, као што нам се догодило током година стриктног спровођења налога оних који су нас 1999. године напали, то јест за време тобожње модернизације наше војске по НАТО стандардима, при чему је једини НАТО стандард за Србију да Србија буде разоружана и неспособна да се брани. Уколико је тачно, а тачно је, да су агресори из 1999. у годинама које су уследиле радили оно што те 1999. нису успели да нам ураде, онда се ова тенденција, тенденција поновног наоружавања Војске Србије, може схватити и као охрабрујућа тенденција лагане еманципације од необјављене НАТО окупације која је после 5. октобра 2000. названа транзицијом, лагане утолико што у Србији (још?) нема храбрости, која се маскира недостатком новца, за поновно увођење редовног служења војног рока уместо професионалне војске по НАТО мери и интересу.

Од кога ћемо се бранити овим оружјем, ловачким авионима и противавионским ракетама? Опет, одговор је поприлично очигледан – од онога ко би из ваздуха могао да нас нападне. А то нису ни Албанци ни босански Муслимани ни Хрвати, већ њихов велики газда из Брисела, НАТО. Чињеница да се ПВО системима и авионима опремамо захваљујући Русији и Белорусији овакав закључак само додатно потврђује.

 

БЕСНИ ПАС Поновно наоружавање српске војске, осим што представља почетак повратка на нормално стање, смислено је и због текућег наоружавања Хрватске америчким оружјем – а Хрватска нема с ким да ратује до са Србијом и Републиком Српском, о чему сведочи и летимичан поглед на карту Балкана – и због претеће оцене новог америчког министра одбране, „бесног пса“ Џејмса Матиса, да Косово треба да добије своју војску. Пре смањења америчког војног присуства на Косову, написао је Матис у одговору на једно од питања која су му била упућена уочи сенатског саслушања 12. јануара, „Косовске безбедносне снаге морају да добију мандат да спроводе домаћу безбедносну и територијалну одбрану, што је промена која ће захтевати уставне промене уз подршку парламента“.

Ове Матисове речи представљају опомену свима који су помислили да је 8. новембра прошле године аутоматски окончана клинтонистичка политика на Балкану коју су спроводили и Џорџ Буш Млађи и Барак Обама, али не треба им ни давати превише на значају и узимати их здраво за готово и дефетистички као сигнал да се амерички приступ на Балкану неће променити ни мало. Не само зато што је Матис имао потребу да се пред Џоном Мекејном и осталим јастребовима представи као њима сличан јастреб да би га изабрали, већ и зато што је сам, у писаној изјави сенатском Комитету за оружане снаге коју је поднео на почетку саслушања, напоменуо да он заправо и не одлучује ни о чему што би нас се тицало: „Председник Сједињених Држава је врховни командант и само он је одговоран америчком народу за исходе наших интегрисаних дипломатских, економских и безбедносних одлука.“

 

ПРИЗНАЊЕ КОСОВА Матисов наступ пред Мекејновим одбором у америчком Сенату остаће забележен и због тога што је, први пут јавно, све и ако је реч о званичнику у предзваничном стању који уз то сам каже да не одлучује ни о чему, признао да је улазак Србије у Европску унију повезан са признањем независности Косова: „Дијалог обема земљама омогућује да напредују у својим плановима за чланство у Европској унији, уз разумевање да ће признање суверенитета Косова од стране Србије бити актуелизовано пре самог ступања у чланство у ЕУ.“

То је нешто што, наравно, знамо одавно – „Викиликс“, америчка дипломатска депеша 10BRUSSELS85 с почетка 2010. године: „Морамо јасно да ставимо до знања Србији да неће моћи да уђе у ЕУ без признавања Косова… Међусобно признање је циљ, треба да посаветујемо Владу Косова да у преговоре уђе схватајући да је то циљ“ – али да ли је тај захтев управо сада, коначно, стигао на дневни ред? Бриселски дијалог је, како рекосмо, прошле недеље подигнут на највиши ниво, у њему сад учествују и премијери и председници, и ако је прошле недеље то подизање било (о)правдано подигнутим тензијама, састанак одржан ове среде увече изазвао је сумњу да највиши ниво треба да произведе најкрупнију досадашњу одлуку. „Оптимиста сам да ће процес дијалога омогућити Србији да нормализује односа са Косовом – а то на крају значи признање“, казала је уочи састанка Улрике Луначек, известитељка Европског парламента за Косово, а за њом и председник такозваног Косова Хашим Тачи: „Најбоље могуће решење је да Србија призна Косово… Сада улазимо у напреднију фазу политичког дијалога, која ће коначно довести до признања Косова од стране Србије.“ Косовски медији на албанском су, даље на том трагу, најавили да ће Тачи и Мустафа (Иса, премијер „Косова“) у Бриселу писменим путем затражити узајамно признање, а индикативном се, такође уочи састанка, учинила и изјава Маје Коцијанчич, портпаролке домаћице састанка, ЕУ комесарке за спољне послове Федерике Могерини, која је најавила да ће се разговарати „о отвореним питањима, о спровођењу тога што је договорено у дијалогу, па и о томе како даље“, при чему нарочиту пажњу изазива управо ово како даље. С друге стране, председник Србије Томислав Николић је, пре бриселских састанака ове среде, рекао да разговор о независности Косова не долази у обзир, те да ће наша страна инсистирати на спровођењу договореног, то јест на разговору о формирању Заједнице српских општина.

На крају, после неколико сати у којима је Могеринијева четрдесетак минута разговарала с Мустафом и Тачијем, два сата с Николићем и Вучићем и свега око пола сата са свима заједно, све је завршено неуобичајено, без изјава медијима и уз саопштење ЕУ службе за спољне послове у коме се штуро наводи да је дискусија била искрена и отворена, и свима који тамо нисмо били оставља да нагађамо шта је тачно изговорено.

Шта год да је изговорено што (још) не знамо, евидентно је да Европска унија сад покушава да убрза процес који траје већ годинама – отуда и подизање нивоа дијалога и његово интензивирање – и овај покушај могуће је довести у везу и са доласком Дејмона Вилсона и Атлантског савета у Београд, и са најављеном посетом генсека НАТО-а Јенса Столтенберга Приштини касније ове недеље. Сви су они изашли испод истог шињела, оног који нам је досад радио о глави, а чије су позиције, Трамповом победом пре свега, пољуљане озбиљно као никада до сада. Да ли су ово њихови последњи, такорећи очајнички покушаји да своју агенду спроведу до краја, док још имају каквог-таквог утицаја? А имају га све мање, јер је раздор између Европске уније и Трампове Америке све дубљи, и све се даљом чини могућност да ће баш сада они заједничким снагама покушати да нас приморају да учинимо оно што досад нисмо. Зато и не смемо више да пристајемо ни на шта у Бриселу, да успут сачекамо и видимо да ли ће Трамп показати икаквог интересовања за наш случај и ако га покаже да ли ће то интересовање бити на досадашњој, клинтонистичкој линији што би представљало поприлично и неугодно изненађење, и да за све то време, наравно, наставимо да се наоружавамо као што смо лепо започели. За сваки случај. 

[/restrict]

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *