Zona sumraka – MEHANIZAM PROJEKCIJE

Piše FILIP RODIĆ

Političari generalno važe za slatkorečive ljude koji svom narodu, odnosno biračima vole da se dodvoravaju i govore najlepše stvari. Kod nas je, međutim, mahom obrnuto. Domaći političari i intelektualci često o svom narodu govore najgore. Zašto?

Da je partijsko zapošljavanje „stvar (srpskog) mentaliteta“, otkrila nam je pre neki dan ministarka državne uprave i lokalne samouprave Ana Brnabić. Govoreći, sasvim razumno i pametno, o reformi državne uprave i ukazujući, sasvim razumno i pametno, da je mnogo bolje i korisnije zaposliti stručnjaka „nego nekog iz vaše partije, rođaka ili prijatelja“, ona je sasvim bespotrebno dodala i priču o „mentalitetu“. Za početak, trebalo bi malo bolje razmisliti o tome od kada „partijsko zapošljavanje“ postaje karakterna crta srpskog naroda, odnosno sastavni, gotovo nerazdvojni deo njegovog mentaliteta. Taj fenomen, iako ga je možda u naznakama bilo i ranije, primetan postaje posle 1945, odnosno od dolaska na vlast Komunističke partije, koja je kao jedan od kriterijuma za obavljanje nekog posla postavila partijsku pripadnost. Da li je vremenski period manji od stotinu godina dovoljan da se neka pojava proglasi delom „mentaliteta“ jednog naroda? Teško.

[restrict]
Drugo pitanje je da li je ta osobina karakteristika samo srpskog mentaliteta, ili se može naći i kod drugih. Naravno da može. Gde god se okrenete. Najnoviji primer je skandal koji je izbio u Francuskoj pošto je otkriveno da je bivši premijer, a sada predsednički kandidat, potpuno neopravdano zaposlio svoju suprugu i odredio joj astronomsku platu. U stvari, teško da se na ovom belom svetu može naći zemlja, sistem, partija koja ne pribegava nečemu sličnom. Onda, moglo bi se reći, partijsko zapošljavanje i nepotizam nisu stvar srpskog mentaliteta, nego ljudskog. Ni to, međutim, nije u potpunosti tačno, jer nisu svi ljudi članovi partije. Dakle, partijsko zapošljavanje je stvar partijskog mentaliteta, političarskog mentaliteta, pa time i mentaliteta kojem pripada i Ana Brnabić. U redu je da se ona s time ne slaže i da se protiv toga bori. Nadamo se i da će tako da nastavi. Ali nije u redu da nešto što je stvar mentaliteta njenih kolega iz vlade pripisuje narodu i da na njega svaljuje krivicu. Da ne pominjemo što, ako u svojoj borbi ima podršku partije na vlasti, borba protiv partijskog zapošljavanja ne bi trebalo da joj predstavlja nikakav problem, samo treba ojačati partijsku disciplinu.
Ovakvih stvari o mentalitetu i tome kako narod ne valja ima još. Često čujemo kako je narod lenj i da neće da radi, kako Srbi nisu dovoljno pametni da sami vode svoje firme i preduzeća, pa treba da ih kupuju stranci, kako imaju podanički karakter, kako su krezubi, prljavi, nevaspitani… Pre bi istina bila da političari koji tako govore o svom narodu, u stvari, više govore o sebi samima i/ili o svom okruženju, o onome sa čime se susreću u svojoj svakodnevici. Jer prosto ne može biti istina da je ceo narod lenj, a da ljudi sa fakultetskim diplomama koji ne mogu da nađu posao u svojoj zemlji isti lako nalaze u inostranstvu gde napreduju i ostvaruju karijere. Isto važi i za one bez diploma koji su vredni radnici raznih fabrika i preduzeća. Da, lakše je reći da ljudi posla nemaju jer su lenji i neće da rade, nego zbog toga što država, odnosno političari nisu u stanju da im ga obezbede. Ili da njihova partija ne može da pređe cenzus zato što je narod glup, a ne zato što je takav možda njihov program, ili oni sami.
Naravno da se naš narod može kritikovati zbog mnogo čega, ali izvesno je da se može i hvaliti i da ima i neke dobre osobine. Te pohvale se, međutim, čuju mnogo ređe. Da li je to zbog toga što je narod loš, ili zato što je loša politička i intelektualna elita. Ili je, možda, u pitanju „podanički mentalitet“ naših vođa naučenih da mrze sebe i sve što je njihovo, a da se dive osobinama svojih gospodara?

[/restrict]