Зона сумрака – МЕХАНИЗАМ ПРОЈЕКЦИЈЕ

Пише ФИЛИП РОДИЋ

Политичари генерално важе за слаткоречиве људе који свом народу, односно бирачима воле да се додворавају и говоре најлепше ствари. Код нас је, међутим, махом обрнуто. Домаћи политичари и интелектуалци често о свом народу говоре најгоре. Зашто?

Да је партијско запошљавање „ствар (српског) менталитета“, открила нам је пре неки дан министарка државне управе и локалне самоуправе Ана Брнабић. Говорећи, сасвим разумно и паметно, о реформи државне управе и указујући, сасвим разумно и паметно, да је много боље и корисније запослити стручњака „него неког из ваше партије, рођака или пријатеља“, она је сасвим беспотребно додала и причу о „менталитету“. За почетак, требало би мало боље размислити о томе од када „партијско запошљавање“ постаје карактерна црта српског народа, односно саставни, готово нераздвојни део његовог менталитета. Тај феномен, иако га је можда у назнакама било и раније, приметан постаје после 1945, односно од доласка на власт Комунистичке партије, која је као један од критеријума за обављање неког посла поставила партијску припадност. Да ли је временски период мањи од стотину година довољан да се нека појава прогласи делом „менталитета“ једног народа? Тешко.

[restrict]
Друго питање је да ли је та особина карактеристика само српског менталитета, или се може наћи и код других. Наравно да може. Где год се окренете. Најновији пример је скандал који је избио у Француској пошто је откривено да је бивши премијер, а сада председнички кандидат, потпуно неоправдано запослио своју супругу и одредио јој астрономску плату. У ствари, тешко да се на овом белом свету може наћи земља, систем, партија која не прибегава нечему сличном. Онда, могло би се рећи, партијско запошљавање и непотизам нису ствар српског менталитета, него људског. Ни то, међутим, није у потпуности тачно, јер нису сви људи чланови партије. Дакле, партијско запошљавање је ствар партијског менталитета, политичарског менталитета, па тиме и менталитета којем припада и Ана Брнабић. У реду је да се она с тиме не слаже и да се против тога бори. Надамо се и да ће тако да настави. Али није у реду да нешто што је ствар менталитета њених колега из владе приписује народу и да на њега сваљује кривицу. Да не помињемо што, ако у својој борби има подршку партије на власти, борба против партијског запошљавања не би требало да јој представља никакав проблем, само треба ојачати партијску дисциплину.
Оваквих ствари о менталитету и томе како народ не ваља има још. Често чујемо како је народ лењ и да неће да ради, како Срби нису довољно паметни да сами воде своје фирме и предузећа, па треба да их купују странци, како имају поданички карактер, како су крезуби, прљави, неваспитани… Пре би истина била да политичари који тако говоре о свом народу, у ствари, више говоре о себи самима и/или о свом окружењу, о ономе са чиме се сусрећу у својој свакодневици. Јер просто не може бити истина да је цео народ лењ, а да људи са факултетским дипломама који не могу да нађу посао у својој земљи исти лако налазе у иностранству где напредују и остварују каријере. Исто важи и за оне без диплома који су вредни радници разних фабрика и предузећа. Да, лакше је рећи да људи посла немају јер су лењи и неће да раде, него због тога што држава, односно политичари нису у стању да им га обезбеде. Или да њихова партија не може да пређе цензус зато што је народ глуп, а не зато што је такав можда њихов програм, или они сами.
Наравно да се наш народ може критиковати због много чега, али извесно је да се може и хвалити и да има и неке добре особине. Те похвале се, међутим, чују много ређе. Да ли је то због тога што је народ лош, или зато што је лоша политичка и интелектуална елита. Или је, можда, у питању „поданички менталитет“ наших вођа научених да мрзе себе и све што је њихово, а да се диве особинама својих господара?

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *