Pečat – List slobodne Srbije Politički nedeljnik, aktuelna politička dešavanja, društvo, svet, kultura.
Razgovarala Nataša Jovanović
Sve što se dešavalo na nebu te 1999. sada podleže novom iščitavanju. Nekada je samo Pentagon retuširao činjenice. Sada se na tu temu pojavljuju i dela domaćih autora koja imaju za cilj da dokažu da Srbin nije mogao komandovati obaranjem stelta
O pitanju rušenja F-117A, toka rata 1999. i spremnosti srpske Vojske da se suprotstavi superiornom NATO-u kod nas je odavno prisutna operacija Minhauzen. Snimani su dokumentarni filmovi raznog sadržaja, dovođen nam je oboren pilot koji je u Domu omladine doživeo ovacije i frenetične aplauze. Prevarena je domaća i međunarodna javnost pričom o nepostojećoj „modifikaciji“, koja je bila smokvin list američkoj vazduhoplovnoj industriji. Na Zapadu ništa novo. Jedna od doktrina Noama Čomskog upravo govori o tome da će se unutar naroda uvek naći ljudi koji će raditi za lični interes, a na štetu sopstvenog naroda – kaže u razgovoru za „Pečat“ potpukovnik Đorđe Aničić, član ekipe koja je 1999. srušila nevidljivi F117.
Uspeh Trećeg raketnog diviziona 250. raketne brigade PVO i obaranje američkog strateškog bombardera jedanaest minuta posle ponoći 20. maja zadivili su ceo svet. Da li je priča o ovom događaju ikada do kraja ispričana?
To je jedan od uspeha 3. raketnog diviziona PVO koji je još uvek obavijen velom tajne. Razloga zašto je tako ima više: najpre nedostatak materijalnog dokaza u vidu delova oborenog aviona, zatim sama vrednost, značaj i pripadnost letelice strateškoj avijaciji, kao i namera NATO-a da se umanji broj pogođenih, oštećenih i oborenih aviona. Jedno je sigurno – u noći 19/20. maja kao rukovalac gađanja izdao sam komandu borbenoj posluzi koja je veoma profesionalno i stručno izvršila dejstvo po „živom“ cilju pomoću dve bojeve rakete. Sa stanovišta struke mi smo odradili svoj deo posla, cilj je otkriven, praćen i pogođen. Tada nismo imali informaciju o kom cilju je reč, ali je po manifestacijama na ekranu osmatračkog radara, po izveštajima vizuelnih osmatrača, po napadu lovačke avijacije na nas posle lansiranja bilo više nego jasno da se nešto značajno desilo u vazduhu. Još u toku rata do nas su stizale razne informacije sa terena i sa zvaničnih vojnih adresa o kom avionu je reč, o mestu pada i slično. Sigurna je poratna informacija da je B-2A povučen iz borbene upotrebe 21. maja 1999. godine, dakle punih dvadeset dana pre kraja rata. Očito je postojao jak razlog za tako značajnu odluku.
[restrict]
Vaše dnevničke zabeleške nastale u vreme NATO agresije objavili ste u knjizi „Smena“. Ko je i zašto odlučio da 18 godina od bombardovanja SR Jugoslavije vašoj istini ospori konačnost?
Ratne zabeleške vođene iz dana u dan u službenoj beležnici pretočene su u knjigu „Smena“, deset godina posle rata. To nije operativni dnevnik jedinice već moji zapisi kao zamenika komandanta koji prate ratni put jedinice, pojedince, komande i izveštaje, borbene radnje, odnos pretpostavljene komande prema nama, moja razmišljanja i osećanja. Pisao sam o onome što vidim, šta smo preduzimali da bismo preživeli udare NATO avijacije, kako smo razmišljali dok smo na borbenom dežurstvu na vatrenom položaju i dok smo ratovali. U tim beleškama nalaze se i podaci o broju manevara koje smo imali, kako smo sistemski rešili pitanje HARM-a, i još mnogo toga. To su zapisi u realnom vremenu koji oslikavaju vojnu sredinu iznutra sa stvarnim likovima. Svako se u ratu portretisao samim sobom. Čitalac, a i struka, poneće neka nova saznanja bez obzira da li im se zapisi sviđaju ili ne. Negirati ratne zabeleške zamenika komandanta u zvaničnoj službenoj radnoj beležnici je apsurd. Onaj ko je rešio da negira i ospori činjenice tada zapisane nije imao dobre namere. No ne osporavaju se samo moji dnevnički zapisi. Osporavaju se zvanična vojna dokumenta tog vremena, ratna izdanja lista „Vojska“, zapisi vojnih autora, a među njima i ratnog komandanta RV i PVO generala Spasoja Smiljanića, kao i druga službena akta.
U publikaciji koja se nedavno pojavila autor se, kažete, na najgrublji način poigrao činjenicama. U kojoj meri su u tom štivu narušena načela istine?
Radi se o naručenom projektu i to je vidno pri detaljnoj analizi knjige „Pad noćnog sokola“. Dosta toga ne odgovara činjeničnom stanju. Na prvom mestu autorovi zaključci su u suprotnosti sa zvaničnim vojnim dokumentima o pitanju sastava borbene posluge koja je oborila stelt F-117A, i drugo o pitanju ko je komandovao borbenom poslugom za vreme borbenog rada. Autor je imao saznanja i znao odgovor na oba pitanja, ali ih je iz njemu znanih razloga ignorisao. Lično sam ga upoznao sa zvaničnim vojnim dokumentima i izjavama dva člana borbene posluge koji svedoče da su oba rukovaoca gađanja komandovala tu noć. Dalje, doneti zaključci negiraju borbena Pravila i Uputstva za borbeni rad što ukazuje na nestručnost i neznanje. Očito da čitaocu na uvid nisu ponuđena ključna i validna dokumenta, borbena Pravila i Uputstva, već sećanja aktera obojena zaboravom, kod nekih sa zlom namerom, a kod nekih sa idejom da prisvoje tuđ uspeh i sebe ugrade u borbenu poslugu iako nisu bili ni na jednom radnom mestu. Tako sam ja kao rukovalac gađanja predstavljen kao drugi pomoćnik, kao neko ko ometa borbeni rad i ne sedi ni na jednom radnom mestu. Činjenice su potpuno drugačije i potvrđene u zvaničnim vojnim dokumentima. U stanici za vođenje raketa tu noć sam bio prisutan kao rukovalac gađanja koji sedi na radnom mestu pomoćnika rukovaoca i u dva navrata komanduje borbenom poslugom koja izvršava moja naređenja. U knjizi je falsifikovan i moj popodnevni rad 27. marta 1999. o pitanju mesta i vremena izvršenja zadatka. O tome postoji službena zabeleška.
Za autora način borbenog rada ne predstavlja novinu iako posle rata dolazi do izmene Pravila gađanja u tački 25. i 26. Upravo onako kako je komandovano za vreme rušenja F-117A. Nije novina i prvi put primenjena balvanska zaštita kao fizička zaštita od protivradarskih raketa HARM. Takođe ni način upotrebe imitatora radarskog zračenja (IRZ) u toku borbenog rada, a sve iz razloga što su to bile moje ideje. I još mnogo toga.
Da li je autor bio i neposredni učesnik i svedok događaja?
Autor je bio pripadnik 3. raketnog diviziona PVO, ali nije bio učesnik nijednog važnog događaja u divizionu. Nije bio član borbene posluge ni na jednom bojevom gađanju za vreme rata. Veći deo rata je proveo na školovanju (od 1. maja do kraja rata). Vojska ga je izvukla iz rata i poslala mlađe starešine-raketaše na obuku za novije raketne sisteme. Iz naše jedinice su otišla dvojica oficira koji su posle rata, umesto da ostanu u raketnim jedinicama, raspoređeni u VBA i VOA. Ko je to dozvolio i zašto su bili na školovanju?
Šta za posledicu može imati ovakvo, po vašem mišljenju, retuširanje istorije?
Treba imati u vidu činjenicu da je izdavač knjige „Pad noćnog sokola“ Medija centar „Odbrana“, da je autor aktivno vojno lice i da kroz ovaj sadržaj vojska negira sama sebe i svoja zvanična dokumenta. To govori gde smo danas kao društvo, a samim tim i naša vojska. Ovo retuširanje istorijskog događaja govori nam da je kod nas na snazi razgradnja svesti. To se dešava na kašičicu kako ne bismo postali svesni promena. Kao kad kuvate žabu. Stavite je u hladnu vodu i uključite ringlu na najmanji stepen zagrevanja, a potom polako pojačavate temperaturu. Žaba se navikava na porast toplote nesvesna da se kuva. Tako je i sa nama. Umanjuju se naša dostignuća, znanja i mogućnosti. Uništavaju nam se moralne vrednosti, ruši samopouzdanje. Laži postaju obrazac ponašanja, a činjenice i dokazi bivaju izvrnuti ruglu. Mnoge manipulacije nisu odmah vidljive, ali govore o stepenu razgradnje društva i mogu imati nesagledive posledice.
Kažete da su recenzenti knjige koja se pojavila prepoznati i kao NATO lobisti. Na čemu temeljite takve tvrdnje?
Zapanjuje činjenica da je stručni recenzent u više svojih autorskih dela znao sastav borbene posluge koja je oborila stelt, a sada kao recenzent to „ne zna“. Ovo dovoljno govori o njemu, o njegovom zadatku i namerama. Sama činjenica da se prekraja jedan istorijski događaj govori o moralnom ćorsokaku u koji su upali.
Krajem maja 1999. Treći divizion 250. raketne brigade oborio je i stelt bombarder B-2. No „Duh Misurija“ pojavio se četiri godine kasnije u američkoj invaziji na Irak. Kako to objašnjavate?
Vrlo jednostavno. To je način kako se pravdaju avioni oboreni u borbenim dejstvima. Oni jednostavno ne prihvataju činjenicu da su ga izgubili na taj način. Prefarbaju neki avion tog tipa, odnosno ispišu potpuno iste oznake. Jasno je da jedna letelica ipak nedostaje. Sledeća faza u „pranju“ gubitaka jeste pad aviona sa drugim oznakama usled kvara na motoru, prilikom poletanja, na taktičkim uvežbavanjima i slično. Posao je završen za domaću javnost. Ko će još posetiti muzej vazduhoplovstva negde u inostranstvu i videti delove oborenog aviona? Ovde ne treba potpuno isključiti mogućnost, mada je ona manje verovatna, da su informacije sa kojima smo raspolagali o nazivu aviona bile netačne. Da se radilo o drugom strategijskom bombarderu B-2A koji je prikazan javnosti 2008. godine kako pada prilikom poletanja u bazi Guam na Tihom okeanu. Internet je moćna stvar za zataškavanje događaja i pruža neograničene mogućnosti.
Na izložbi vazduhoplovstva SAD održanoj u Bratislavi kao jedan od eksponata bio je izložen i američki F16 sa oznakom FS 555 na repu. Ništa neobično da vaš divizion nije oborio 1999. i ovaj avion…
Avion je oboren 2. maja 1999. godine. Postoji interesantna priča vezana za taj događaj. Kustos muzeja vazduhoplovstva u Surčinu Petar Nedeljković službeno je bio na toj izložbi u Bratislavi. Šetajući se došao je i do F-16 sa oznakama na repnom delu identičnim onim koje ima u muzeju, a koji mu je donirao 3. raketni divizion PVO. Pozvao je pilota aviona i počeo komunikaciju sa njim. Na kraju ga je pitao da li je ovaj avion „rimejk“ jer on u svom muzeju u Srbiji ima delove tog oborenog aviona. Pilot ga je samo pogledao i udaljio se. Bilo mu je neprijatno.
S obzirom na ovu šokantnu dosetku SAD, te na činjenicu da misterija o obaranju „Duha Misurija“ nikada nije rešena, može li se pretpostaviti odakle dolaze nalozi za novo iščitavanje istorije i kada je reč o domaćim autorima i novim, pomenutim publikacijama?
Ista šema samo druga tema i o pitanju domaćih autora i prekrajanju događaja od pre 18 godina. Pojedini akteri nisu ni svesni da učestvuju u manipulaciji, a da ne govorimo o tome da imaju saznanja ko stoji iza svega i šta je cilj. Više je nego očigledno da sam kao zamenik komandanta bio meta autora i stručnog recenzenta koji su koračali sigurnim putem prevare. Srbina treba oblatiti, izvrgnuti ruglu i proglasiti nečasnim. Srbin nije mogao komandovati obaranjem stelta. Više godina unazad deo borbene posluge je tražio veštačenje rušenja stelta na stanici na kojoj smo ratovali u Jakovu u divizionu. Danas je to pitanje još aktuelnije. Odgovor na to ko izdaje naloge za novo iščitavanje istorije i odakle oni dolaze prepuštam vašim čitaocima. To su isti oni koji su finansirali dokumentarni film „Drugi susret“.
Obaranje nevidljivog aviona bio je težak udarac superiornoj NATO avijaciji. O tome kako je to pošlo za rukom srpskim raketašima opremljenim muzejskim primerkom raketnog sistema S125M1 ispredale su se legende, a nagađali su i vojni stručnjaci sa prestižnih svetskih vojnih akademija. Da li je američki vojni ataše koji je 2001. zahtevao objašnjenje od ARJ PVO dobio odgovore?
Da. Dobio je odgovore. Ako je tačno ono što imam u svojoj arhivi, oni su vrlo šturi, površni i neupotrebljivi. Interesantno je reći da su bila četiri pitanja, tri vezana za F-117A, a sva četiri su se odnosila na B-2A. Postavlja se opravdano pitanje zašto ih je interesovao pored F-117A i strategijski bombarder B-2A. Odgovore i to vrlo detaljne mislim da su dobili posle „demokratske“ smene vlasti 2000. godine.
Kakav je duh vladao u vašoj jedinici tih ratnih dana? Da li Vojska Srbije može povratiti svoj nekadašnji ugled pre nego što heroje tog rata stavi na zasluženi pijedestal?
Bez obzira na tehničku inferiornost u odnosu na NATO, rušenje aviona F-117A početkom rata predstavljalo je snažan pozitivan impuls za 3. raketni divizion PVO, Vojsku i narod. Dobili smo krila i kod svih pripadnika bila je prisutna želja za uspehom. Nosili smo se sa problemima na terenu, rešavali ih u hodu i pobedonosno završili rat bez izgubljenog čoveka i oštećene tehnike. Imali smo uspeha na ratištu i ratovali smo svih 78 dana rata.
Današnja vojska je u krizi kao i država o mnogim pitanjima. Mislim da u dovoljnoj meri nisu izvučeni zaključci iz rata, a često čujem i konstataciju da to više nikog ne interesuje. Što je potpuno pogrešno. Ratni kadar je uglavnom penzionisan. Vojska je koncipirana na potpuno novim temeljima, pretvorena u civilnu zaštitu i aktivirana u mirovnim misijama. Narod hrani vojsku koja nije u stanju da ga odbrani, ukinuto je obavezno služenje vojnog roka, a njenom profesionalizacijom bezbednost države dovedena je u pitanje. Sve ovo govori da je današnja vojska po mnogim pokazateljima daleko od vojske ratne 1999. godine, mada je i tada bilo brojnih propusta. Heroji rata su svi koji su životima branili državu i narod.
Da li postoji veza između autora koji reinterpretiraju događaje iz 1999. i dovode u pitanje učinak srpske vojske u obaranju NATO aviona i doktora koji tvrde da se povećanje broja obolelih od karcinoma ne može dovesti u vezu sa delovanjem osiromašenog uranijuma?
Doktori koji javno osporavaju posledice dejstva municije sa OU i povećanje broja obolelih sa smrtnim ishodom mogu se staviti u istu ravan kao i oni koji lobiraju za NATO i zapadne vrednosti društva. Tu demokratiju smo videli, a nadam se da će čitaoci novih pisanija koja reinterpretiraju ratne događaje to umeti da prepoznaju.
[/restrict]
S obzirom na veliki istorijski značaj ovog podviga naših raketaša koji se po značaju svrstava, po mom skromnom mišljenju, u najznačajniji vojni uspeh u poslednjih 50 godina, uvek ispratim sve ono što je kazano ili napisano o ovom događaju. Posebno je značajno što je autor knjige, koju u ovom tekstu spominje Aničić, kao retko ko filmskom preziznošću, stručnim analizama, a istovremeno na jako prihvatljiv način i za običnog čitaoca, prikazao sve ono što je učinio 3. rd 250. rbr PVO. Ne čude me stoga i priče koje se čuju da će zbog ove knjige, a kao i zbog celokupnog doprinosa našoj borbi, ovaj autor dobiti počasni doktorat, a potom čin generala.
Prosto je neverovatno neprekidno pisanje jednog od učesnika ovih istorijskih događaja gospodina Aničića, kome niko ne spori doprinos ovim uspesima, pa ni sam pukovnik Golubović, ali je neshvatljivo ono što radi i piše u poslednje vreme. Neshvatljiva mi je da se ova njegova “borba” protiv nevidljivog pretvorila u borbu protiv neprijatelja koji ne postoji nigde osim u njegovoj glavi. Ne razumem čime je ovaj čovek isfrustriran, ili je po prirodi takav. Po kojoj logici on postavlja tezu da se “Sada se na tu temu pojavljuju i dela domaćih autora koja imaju za cilj da dokažu da Srbin nije mogao komandovati obaranjem stelta”. Avion nije oborio ni Srbin, ni Mađar, ni Musliman, nego 3. rd PVO. Samo bih dodao dve stvari povodom ovoga, ja kao čistokrivni srbin, a to je da je u 3. rd PVO bilo mnogo nesrba koji su hrabro stali na crtu zločinačkom NATO i za to im duboko hvala (i makedoncima, i mađarima, i muslimanima i svim ostalim). A drugo kao odgovor na ovu njegovu budalastu tezu rekao bih da su u tom tretnutku komandovali rodoljubi druge narodnosti, ali koji su imali onu mušku stavar i srećom nisu poslušali Aničića kada je uspaničeno “komandovao” „gasi, gasi“. Razumem ga samo u ovom i praštam mu sve jer je očigledno da je kod prvog borbenog okršaja imao veliki strah. Meni se to desilo isto provih dana rata 1991. godine, ali nisam komandovao “prekini paljbu”, već sam komandovao “pali”. Aničiću, ne diraj časne ljude.
Knjiga “Pad noćnog sokola” je interesantna sa više aspekata i čitaocu treba da ponudi odgovore na vrlo konkrektna pitanja.
1. Zašto gospodin Golubović piše knjigu 17,5 godina od rata kao pripadnik VOA na osnovu sećanja učesnika događaja,koji pri tom potpisuju svoje izjave? Čega se to plašio?
2. Koje dugogodišnje istraživačke metode je primenio,kada negira dosadašnja pisanja generala Jovice Draganića,generala Spasoja Smiljanića,ratni dnevnik “Smena”potpukovnika Đorđa Aničića,ratnog zamenika komandanta tog istog 3.rd PVO.Kako to da do sada niko ni u jednom članku za sve ove godine nije demantovao ova pisanja?
3. Zašto izvodi zaključke,a da čitaocu nije pružio ni jedan zvanični dokument na uvid iz ratnog i poratnog perioda,video zapis ili bilo koji drugi dokazni materijal?
3. Autor je kako tvrdi bio pripadnik 3.rd PVO i učesnik u svim važnijim događajima u jedinici. Za jedinicu je u ratnom periodu najvažnije bilo lansiranje raketa i pogađanje aviona,a čitajući knjigu dolazi se do podatka da ni na jednom lansiranju u toku rata nije učestvovao.
4. Lično mi smetaju orkestrirani napadi na gospodina Anačića koji su očigledno unapred pripremljeni. Svako ko je sedeo u kabini za vreme rata zavrednjuje dužno poštovanje.
5. Tadašnje Pravilo gađanja izričito je da se cilj u vazduhu traži 10-tak sekundi i da se posle toga mora prekinuti zračenje predajnika UNV. Aničić je upravo to komandovao,a kao neko ko ga poznaje siguran sam da ni on ni bilo koji drugi rukovaoc gađanja ne bi komandovao “gasi-gasi” jer ta komanda ne postoji u rečniku raketaša.
Očito je da ovaj put nismo dobili odgovor na pitanje šta se to zaista dogodilo u stanici za vođenje raketa u noći 27.marta 1999.godine. Sećanja su podložna zaboravu,a zapisi u realnom vremenu su dragoceni iz više razloga. Ono što zapanjuje jeste činjenica da Golubović kao tadašnji komandir baterije za vođenje raketa u svojim istraživanjima nije usaglasio izjave učesnika pa Aničića šetaju po kabini kako se kome prohtelo bez ikakvih mogućnosti u fizičkom smislu da tu bude. Svako ko bude detaljno analizirao izjave učesnika događaja pa i vojnika zapisničara videće da su u pitanju nečasne radnje i zaključci autora.
Od mene toliko.
Postovani “raketasu” , puk. Golubovic je bio komandir baterije, iskusan, plemenit i u tom momentu covek koji je imao najvece znanje u celoj jedinici i to ce vam potvrditi svi pripadnici ratne jedinice (mozda nece pp Anicic, jer je on najveci). U”Tadasnjem” a bogami i u sadasnjem (jer se primenjuje isto) pravilu gadjanja “10” sekundi NE POSTOJI..o recniku nemojte pricati jer i najiskusniji u jednom momentu koriste ovakve ili onakve reci koje imaju isto znacenje..pa tako i reci “gasi” “iskljuci” ili nesto slicno..u takvim situacijama rec se ne bira..izlazi sama iz usta…a kada ima smisao uopste je nebitno u kom je obliku izgovorena vec sta je imala za posledicu. Knjiga, (a procitao sam je) nije bajka, roman, beletristika ili tehnicko uputstvo, a i nije “RATNI DNEVNIK (ono sto Anicic potura nije ratni dnevnik, vec sluzbena beleznica..mada jos bolje reci beleznica impresija ili cega vec..npr. opis spavanja kod taste nebih rekao da moze biti Ratni dnevnik koji je upravo on trebao voditi..ali izgleda nije). U ovoj knjizi se nalaze secanja i opis dogadjaja onako kako su ga videli svi pojedinacno, svi potpisali i svi po nesto izneli..a i nije bilo za ocekivati da su svi tih 20 sekundi doziveli na isti nacin.Ali ono sto je sigurno vidljivo i bez knjige: postoji jedan komandant (kriv za sve i uspehe i neuspehe), postoji jedan rukovaoc gadjanja, a to je upravo komandant kad je tu, postoji samo po jedan od svega..a sta je Djordje???? Komandant pored komandanta??? Pomocnik pored pomocnika??? Nadjite njegovu ulogu u tom momentu??? Ja je je mogu prosto opisati: nasao se u tom trenutku tu, kako.i zasto nebitno..ali je tu..zeleo je da pomogne svojim znanjem da se cilj otkrije i gadja..ali cini mi se da je komandant tu, a njegova komanda je prva i poslednja..i sata je onda Djordje ako nesto komanduje a nije u duhu zamisli komandanta osim remetilacki faktor..A i pitanje na kraju vrlo prosto…da su te noci dobili raketu i da je neko poginuo..da li bi Djordje i tad govorio ja sam zasluzan za smrt ili neuspeh…MISLITE O TOME..