Све што се дешавало на небу те 1999. сада подлеже новом ишчитавању. Некада је само Пентагон ретуширао чињенице. Сада се на ту тему појављују и дела домаћих аутора која имају за циљ да докажу да Србин није могао командовати обарањем стелта
О питању рушења Ф-117А, тока рата 1999. и спремности српске Војске да се супротстави супериорном НАТО-у код нас је одавно присутна операција Минхаузен. Снимани су документарни филмови разног садржаја, довођен нам је оборен пилот који је у Дому омладине доживео овације и френетичне аплаузе. Преварена је домаћа и међународна јавност причом о непостојећој „модификацији“, која је била смоквин лист америчкој ваздухопловној индустрији. На Западу ништа ново. Једна од доктрина Ноама Чомског управо говори о томе да ће се унутар народа увек наћи људи који ће радити за лични интерес, а на штету сопственог народа – каже у разговору за „Печат“ потпуковник Ђорђе Аничић, члан екипе која је 1999. срушила невидљиви Ф117.
Успех Трећег ракетног дивизиона 250. ракетне бригаде ПВО и обарање америчког стратешког бомбардера једанаест минута после поноћи 20. маја задивили су цео свет. Да ли је прича о овом догађају икада до краја испричана?
То је један од успеха 3. ракетног дивизиона ПВО који је још увек обавијен велом тајне. Разлога зашто је тако има више: најпре недостатак материјалног доказа у виду делова обореног авиона, затим сама вредност, значај и припадност летелице стратешкој авијацији, као и намера НАТО-а да се умањи број погођених, оштећених и оборених авиона. Једно је сигурно – у ноћи 19/20. маја као руковалац гађања издао сам команду борбеној послузи која је веома професионално и стручно извршила дејство по „живом“ циљу помоћу две бојеве ракете. Са становишта струке ми смо одрадили свој део посла, циљ је откривен, праћен и погођен. Тада нисмо имали информацију о ком циљу је реч, али је по манифестацијама на екрану осматрачког радара, по извештајима визуелних осматрача, по нападу ловачке авијације на нас после лансирања било више него јасно да се нешто значајно десило у ваздуху. Још у току рата до нас су стизале разне информације са терена и са званичних војних адреса о ком авиону је реч, о месту пада и слично. Сигурна је поратна информација да је Б-2А повучен из борбене употребе 21. маја 1999. године, дакле пуних двадесет дана пре краја рата. Очито је постојао јак разлог за тако значајну одлуку.
[restrict]
Ваше дневничке забелешке настале у време НАТО агресије објавили сте у књизи „Смена“. Ко је и зашто одлучио да 18 година од бомбардовања СР Југославије вашој истини оспори коначност?
Ратне забелешке вођене из дана у дан у службеној бележници преточене су у књигу „Смена“, десет година после рата. То није оперативни дневник јединице већ моји записи као заменика команданта који прате ратни пут јединице, појединце, команде и извештаје, борбене радње, однос претпостављене команде према нама, моја размишљања и осећања. Писао сам о ономе што видим, шта смо предузимали да бисмо преживели ударе НАТО авијације, како смо размишљали док смо на борбеном дежурству на ватреном положају и док смо ратовали. У тим белешкама налазе се и подаци о броју маневара које смо имали, како смо системски решили питање ХАРМ-а, и још много тога. То су записи у реалном времену који осликавају војну средину изнутра са стварним ликовима. Свако се у рату портретисао самим собом. Читалац, а и струка, понеће нека нова сазнања без обзира да ли им се записи свиђају или не. Негирати ратне забелешке заменика команданта у званичној службеној радној бележници је апсурд. Онај ко је решио да негира и оспори чињенице тада записане није имао добре намере. Но не оспоравају се само моји дневнички записи. Оспоравају се званична војна документа тог времена, ратна издања листа „Војска“, записи војних аутора, а међу њима и ратног команданта РВ и ПВО генерала Спасоја Смиљанића, као и друга службена акта.
У публикацији која се недавно појавила аутор се, кажете, на најгрубљи начин поиграо чињеницама. У којој мери су у том штиву нарушена начела истине?
Ради се о нарученом пројекту и то је видно при детаљној анализи књиге „Пад ноћног сокола“. Доста тога не одговара чињеничном стању. На првом месту ауторови закључци су у супротности са званичним војним документима о питању састава борбене послуге која је оборила стелт Ф-117А, и друго о питању ко је командовао борбеном послугом за време борбеног рада. Аутор је имао сазнања и знао одговор на оба питања, али их је из њему знаних разлога игнорисао. Лично сам га упознао са званичним војним документима и изјавама два члана борбене послуге који сведоче да су оба руковаоца гађања командовала ту ноћ. Даље, донети закључци негирају борбена Правила и Упутства за борбени рад што указује на нестручност и незнање. Очито да читаоцу на увид нису понуђена кључна и валидна документа, борбена Правила и Упутства, већ сећања актера обојена заборавом, код неких са злом намером, а код неких са идејом да присвоје туђ успех и себе уграде у борбену послугу иако нису били ни на једном радном месту. Тако сам ја као руковалац гађања представљен као други помоћник, као неко ко омета борбени рад и не седи ни на једном радном месту. Чињенице су потпуно другачије и потврђене у званичним војним документима. У станици за вођење ракета ту ноћ сам био присутан као руковалац гађања који седи на радном месту помоћника руковаоца и у два наврата командује борбеном послугом која извршава моја наређења. У књизи је фалсификован и мој поподневни рад 27. марта 1999. о питању места и времена извршења задатка. О томе постоји службена забелешка.
За аутора начин борбеног рада не представља новину иако после рата долази до измене Правила гађања у тачки 25. и 26. Управо онако како је командовано за време рушења Ф-117А. Није новина и први пут примењена балванска заштита као физичка заштита од противрадарских ракета ХАРМ. Такође ни начин употребе имитатора радарског зрачења (ИРЗ) у току борбеног рада, а све из разлога што су то биле моје идеје. И још много тога.
Да ли је аутор био и непосредни учесник и сведок догађаја?
Аутор је био припадник 3. ракетног дивизиона ПВО, али није био учесник ниједног важног догађаја у дивизиону. Није био члан борбене послуге ни на једном бојевом гађању за време рата. Већи део рата је провео на школовању (од 1. маја до краја рата). Војска га је извукла из рата и послала млађе старешине-ракеташе на обуку за новије ракетне системе. Из наше јединице су отишла двојица официра који су после рата, уместо да остану у ракетним јединицама, распоређени у ВБА и ВОА. Ко је то дозволио и зашто су били на школовању?
Шта за последицу може имати овакво, по вашем мишљењу, ретуширање историје?
Треба имати у виду чињеницу да је издавач књиге „Пад ноћног сокола“ Медија центар „Одбрана“, да је аутор активно војно лице и да кроз овај садржај војска негира сама себе и своја званична документа. То говори где смо данас као друштво, а самим тим и наша војска. Ово ретуширање историјског догађаја говори нам да је код нас на снази разградња свести. То се дешава на кашичицу како не бисмо постали свесни промена. Као кад кувате жабу. Ставите је у хладну воду и укључите ринглу на најмањи степен загревања, а потом полако појачавате температуру. Жаба се навикава на пораст топлоте несвесна да се кува. Тако је и са нама. Умањују се наша достигнућа, знања и могућности. Уништавају нам се моралне вредности, руши самопоуздање. Лажи постају образац понашања, а чињенице и докази бивају изврнути руглу. Многе манипулације нису одмах видљиве, али говоре о степену разградње друштва и могу имати несагледиве последице.
Кажете да су рецензенти књиге која се појавила препознати и као НАТО лобисти. На чему темељите такве тврдње?
Запањује чињеница да је стручни рецензент у више својих ауторских дела знао састав борбене послуге која је оборила стелт, а сада као рецензент то „не зна“. Ово довољно говори о њему, о његовом задатку и намерама. Сама чињеница да се прекраја један историјски догађај говори о моралном ћорсокаку у који су упали.
Крајем маја 1999. Трећи дивизион 250. ракетне бригаде оборио је и стелт бомбардер Б-2. Но „Дух Мисурија“ појавио се четири године касније у америчкој инвазији на Ирак. Како то објашњавате?
Врло једноставно. То је начин како се правдају авиони оборени у борбеним дејствима. Они једноставно не прихватају чињеницу да су га изгубили на тај начин. Префарбају неки авион тог типа, односно испишу потпуно исте ознаке. Јасно је да једна летелица ипак недостаје. Следећа фаза у „прању“ губитака јесте пад авиона са другим ознакама услед квара на мотору, приликом полетања, на тактичким увежбавањима и слично. Посао је завршен за домаћу јавност. Ко ће још посетити музеј ваздухопловства негде у иностранству и видети делове обореног авиона? Овде не треба потпуно искључити могућност, мада је она мање вероватна, да су информације са којима смо располагали о називу авиона биле нетачне. Да се радило о другом стратегијском бомбардеру Б-2А који је приказан јавности 2008. године како пада приликом полетања у бази Гуам на Тихом океану. Интернет је моћна ствар за заташкавање догађаја и пружа неограничене могућности.
На изложби ваздухопловства САД одржаној у Братислави као један од експоната био је изложен и амерички Ф16 са ознаком ФС 555 на репу. Ништа необично да ваш дивизион није оборио 1999. и овај авион…
Авион је оборен 2. маја 1999. године. Постоји интересантна прича везана за тај догађај. Кустос музеја ваздухопловства у Сурчину Петар Недељковић службено је био на тој изложби у Братислави. Шетајући се дошао је и до Ф-16 са ознакама на репном делу идентичним оним које има у музеју, а који му је донирао 3. ракетни дивизион ПВО. Позвао је пилота авиона и почео комуникацију са њим. На крају га је питао да ли је овај авион „римејк“ јер он у свом музеју у Србији има делове тог обореног авиона. Пилот га је само погледао и удаљио се. Било му је непријатно.
С обзиром на ову шокантну досетку САД, те на чињеницу да мистерија о обарању „Духа Мисурија“ никада није решена, може ли се претпоставити одакле долазе налози за ново ишчитавање историје и када је реч о домаћим ауторима и новим, поменутим публикацијама?
Иста шема само друга тема и о питању домаћих аутора и прекрајању догађаја од пре 18 година. Поједини актери нису ни свесни да учествују у манипулацији, а да не говоримо о томе да имају сазнања ко стоји иза свега и шта је циљ. Више је него очигледно да сам као заменик команданта био мета аутора и стручног рецензента који су корачали сигурним путем преваре. Србина треба облатити, извргнути руглу и прогласити нечасним. Србин није могао командовати обарањем стелта. Више година уназад део борбене послуге је тражио вештачење рушења стелта на станици на којој смо ратовали у Јакову у дивизиону. Данас је то питање још актуелније. Одговор на то ко издаје налоге за ново ишчитавање историје и одакле они долазе препуштам вашим читаоцима. То су исти они који су финансирали документарни филм „Други сусрет“.
Обарање невидљивог авиона био је тежак ударац супериорној НАТО авијацији. О томе како је то пошло за руком српским ракеташима опремљеним музејским примерком ракетног система С125М1 испредале су се легенде, а нагађали су и војни стручњаци са престижних светских војних академија. Да ли је амерички војни аташе који је 2001. захтевао објашњење од АРЈ ПВО добио одговоре?
Да. Добио је одговоре. Ако је тачно оно што имам у својој архиви, они су врло штури, површни и неупотребљиви. Интересантно је рећи да су била четири питања, три везана за Ф-117А, а сва четири су се односила на Б-2А. Поставља се оправдано питање зашто их је интересовао поред Ф-117А и стратегијски бомбардер Б-2А. Одговоре и то врло детаљне мислим да су добили после „демократске“ смене власти 2000. године.
Какав је дух владао у вашој јединици тих ратних дана? Да ли Војска Србије може повратити свој некадашњи углед пре него што хероје тог рата стави на заслужени пиједестал?
Без обзира на техничку инфериорност у односу на НАТО, рушење авиона Ф-117А почетком рата представљало је снажан позитиван импулс за 3. ракетни дивизион ПВО, Војску и народ. Добили смо крила и код свих припадника била је присутна жеља за успехом. Носили смо се са проблемима на терену, решавали их у ходу и победоносно завршили рат без изгубљеног човека и оштећене технике. Имали смо успеха на ратишту и ратовали смо свих 78 дана рата.
Данашња војска је у кризи као и држава о многим питањима. Мислим да у довољној мери нису извучени закључци из рата, а често чујем и констатацију да то више никог не интересује. Што је потпуно погрешно. Ратни кадар је углавном пензионисан. Војска је конципирана на потпуно новим темељима, претворена у цивилну заштиту и активирана у мировним мисијама. Народ храни војску која није у стању да га одбрани, укинуто је обавезно служење војног рока, а њеном професионализацијом безбедност државе доведена је у питање. Све ово говори да је данашња војска по многим показатељима далеко од војске ратне 1999. године, мада је и тада било бројних пропуста. Хероји рата су сви који су животима бранили државу и народ.
Да ли постоји веза између аутора који реинтерпретирају догађаје из 1999. и доводе у питање учинак српске војске у обарању НАТО авиона и доктора који тврде да се повећање броја оболелих од карцинома не може довести у везу са деловањем осиромашеног уранијума?
Доктори који јавно оспоравају последице дејства муниције са ОУ и повећање броја оболелих са смртним исходом могу се ставити у исту раван као и они који лобирају за НАТО и западне вредности друштва. Ту демократију смо видели, а надам се да ће читаоци нових писанија која реинтерпретирају ратне догађаје то умети да препознају.
[/restrict]
С обзиром на велики историјски значај овог подвига наших ракеташа који се по значају сврстава, по мом скромном мишљењу, у најзначајнији војни успех у последњих 50 година, увек испратим све оно што је казано или написано о овом догађају. Посебно је значајно што је аутор књиге, коју у овом тексту спомиње Аничић, као ретко ко филмском презизношћу, стручним анализама, а истовремено на јако прихватљив начин и за обичног читаоца, приказао све оно што је учинио 3. рд 250. рбр ПВО. Не чуде ме стога и приче које се чују да ће због ове књиге, а као и због целокупног доприноса нашој борби, овај аутор добити почасни докторат, а потом чин генерала.
Просто је невероватно непрекидно писање једног од учесника ових историјских догађаја господина Аничића, коме нико не спори допринос овим успесима, па ни сам пуковник Голубовић, али је несхватљиво оно што ради и пише у последње време. Несхватљива ми је да се ова његова “борба” против невидљивог претворила у борбу против непријатеља који не постоји нигде осим у његовој глави. Не разумем чиме је овај човек исфрустриран, или је по природи такав. По којој логици он поставља тезу да се “Сада се на ту тему појављују и дела домаћих аутора која имају за циљ да докажу да Србин није могао командовати обарањем стелта”. Авион није оборио ни Србин, ни Мађар, ни Муслиман, него 3. рд ПВО. Само бих додао две ствари поводом овога, ја као чистокривни србин, а то је да је у 3. рд ПВО било много несрба који су храбро стали на црту злочиначком НАТО и за то им дубоко хвала (и македонцима, и мађарима, и муслиманима и свим осталим). А друго као одговор на ову његову будаласту тезу рекао бих да су у том третнутку командовали родољуби друге народности, али који су имали ону мушку ставар и срећом нису послушали Аничића када је успаничено “командовао” „гаси, гаси“. Разумем га само у овом и праштам му све јер је очигледно да је код првог борбеног окршаја имао велики страх. Мени се то десило исто прових дана рата 1991. године, али нисам командовао “прекини паљбу”, већ сам командовао “пали”. Аничићу, не дирај часне људе.
Књига “Пад ноћног сокола” је интересантна са више аспеката и читаоцу треба да понуди одговоре на врло конкректна питања.
1. Зашто господин Голубовић пише књигу 17,5 година од рата као припадник ВОА на основу сећања учесника догађаја,који при том потписују своје изјаве? Чега се то плашио?
2. Које дугогодишње истраживачке методе је применио,када негира досадашња писања генерала Јовице Драганића,генерала Спасоја Смиљанића,ратни дневник “Смена”потпуковника Ђорђа Аничића,ратног заменика команданта тог истог 3.рд ПВО.Како то да до сада нико ни у једном чланку за све ове године није демантовао ова писања?
3. Зашто изводи закључке,а да читаоцу није пружио ни један званични документ на увид из ратног и поратног периода,видео запис или било који други доказни материјал?
3. Аутор је како тврди био припадник 3.рд ПВО и учесник у свим важнијим догађајима у јединици. За јединицу је у ратном периоду најважније било лансирање ракета и погађање авиона,а читајући књигу долази се до податка да ни на једном лансирању у току рата није учествовао.
4. Лично ми сметају оркестрирани напади на господина Аначића који су очигледно унапред припремљени. Свако ко је седео у кабини за време рата завредњује дужно поштовање.
5. Тадашње Правило гађања изричито је да се циљ у ваздуху тражи 10-так секунди и да се после тога мора прекинути зрачење предајника УНВ. Аничић је управо то командовао,а као неко ко га познаје сигуран сам да ни он ни било који други руковаоц гађања не би командовао “гаси-гаси” јер та команда не постоји у речнику ракеташа.
Очито је да овај пут нисмо добили одговор на питање шта се то заиста догодило у станици за вођење ракета у ноћи 27.марта 1999.године. Сећања су подложна забораву,а записи у реалном времену су драгоцени из више разлога. Оно што запањује јесте чињеница да Голубовић као тадашњи командир батерије за вођење ракета у својим истраживањима није усагласио изјаве учесника па Аничића шетају по кабини како се коме прохтело без икаквих могућности у физичком смислу да ту буде. Свако ко буде детаљно анализирао изјаве учесника догађаја па и војника записничара видеће да су у питању нечасне радње и закључци аутора.
Од мене толико.
Postovani “raketasu” , puk. Golubovic je bio komandir baterije, iskusan, plemenit i u tom momentu covek koji je imao najvece znanje u celoj jedinici i to ce vam potvrditi svi pripadnici ratne jedinice (mozda nece pp Anicic, jer je on najveci). U”Tadasnjem” a bogami i u sadasnjem (jer se primenjuje isto) pravilu gadjanja “10” sekundi NE POSTOJI..o recniku nemojte pricati jer i najiskusniji u jednom momentu koriste ovakve ili onakve reci koje imaju isto znacenje..pa tako i reci “gasi” “iskljuci” ili nesto slicno..u takvim situacijama rec se ne bira..izlazi sama iz usta…a kada ima smisao uopste je nebitno u kom je obliku izgovorena vec sta je imala za posledicu. Knjiga, (a procitao sam je) nije bajka, roman, beletristika ili tehnicko uputstvo, a i nije “RATNI DNEVNIK (ono sto Anicic potura nije ratni dnevnik, vec sluzbena beleznica..mada jos bolje reci beleznica impresija ili cega vec..npr. opis spavanja kod taste nebih rekao da moze biti Ratni dnevnik koji je upravo on trebao voditi..ali izgleda nije). U ovoj knjizi se nalaze secanja i opis dogadjaja onako kako su ga videli svi pojedinacno, svi potpisali i svi po nesto izneli..a i nije bilo za ocekivati da su svi tih 20 sekundi doziveli na isti nacin.Ali ono sto je sigurno vidljivo i bez knjige: postoji jedan komandant (kriv za sve i uspehe i neuspehe), postoji jedan rukovaoc gadjanja, a to je upravo komandant kad je tu, postoji samo po jedan od svega..a sta je Djordje???? Komandant pored komandanta??? Pomocnik pored pomocnika??? Nadjite njegovu ulogu u tom momentu??? Ja je je mogu prosto opisati: nasao se u tom trenutku tu, kako.i zasto nebitno..ali je tu..zeleo je da pomogne svojim znanjem da se cilj otkrije i gadja..ali cini mi se da je komandant tu, a njegova komanda je prva i poslednja..i sata je onda Djordje ako nesto komanduje a nije u duhu zamisli komandanta osim remetilacki faktor..A i pitanje na kraju vrlo prosto…da su te noci dobili raketu i da je neko poginuo..da li bi Djordje i tad govorio ja sam zasluzan za smrt ili neuspeh…MISLITE O TOME..