ČEKAJUĆI OFANZIVU

KOMEŠANJA U UKRAJINI

Piše FILIP RODIĆ

Interes predsednika Ukrajine Petra Porošenka i dela američkog establišmenta koji želi da minira sprovođenje u delo političkog programa Donalda Trampa obećanog u predizbornoj kampanji – poklapaju se. Sada je pitanje hoće li prevagu odneti grupa ratnohuškača

Iz Ukrajine su nam poslednjih dana (ponovo) stigle dve potpuno suprotstavljene slike koje još jednom dokazuju dubinu jaza između dve strane u ovoj podeljenoj zemlji. U centru Kijeva u nedelju 19. februara (ponovo) došlo je do žestokih sukoba između policije i oko hiljadu ekstremista okupljenih da obeleže godišnjicu državnog udara i svrgavanja s vlasti Viktora Janukoviča. Samo dan ranije, u drugom delu zemlje, u Donjecku, okupilo se oko hiljadu ljudi da obeleže drugu godišnjicu mirovnog sporazuma iz Minska, nikada sprovedenog dogovora o okončanju „antiterorističke“ akcije ukrajinskih snaga protiv svojih neposlušnih građana na istoku. Kontrast nije mogao biti veći – dok su jedni obeležavali nasilni začetak razornog građanskog rata, drugi su obeležavali ono što je trebalo da okonča krvoproliće i vrati mir.
U pozadini oba događaja je žestoka artiljerijska vatra koju je ukrajinska vojska intenzivirala od 28. januara, za šta im pobunjeničke snage ne ostaju dužne. Ispaljivanje oko 1.000 granata i raketa dnevno već je postala norma na koju niko više izgleda ne obraća pažnju. Predstavnici misije OEBS-a, čiji rad žitelji Donjecka žestoko kritikuju, kao da se u svoj posao uključe tek kada je ova brojka ozbiljno nadmašena.

[restrict]

HUŠKANJE NA RAT Do najnovije eskalacije sukoba u Ukrajini došlo je u vreme tranzicije vlasti u Vašingtonu, u odlazećim danima administracije Baraka Obame koja je Porošenku i njegovim saradnicima davala punu podršku u borbi protiv „ruske agresije“ i kada se nova Trampova administracija tek uhodava. Nedugo pre eskalacije sukoba, linije ukrajinskog fronta obišli su krvožedni američki senatori Džon Mekejn i Lindsi Grejem kako bi ohrabrili ukrajinske borce za slobodu. „U 2017. morate biti ofanzivni“, poželeo im je svim srcem Grejem i dodao da će on i Mekejn „kada se vrate kući, učiniti sve da Rusija bude kažnjena“. Pri tom, ovo nisu učinili Trampovi rivali iz Demokratske partije, pristalice poražene Hilari Klinton. I Mekejn i Grejem su republikanci. Kakav signal oni šalju i Ukrajincima, i Vašingtonu? Oni na ovaj način direktno potkopavaju politiku koju njihov novi predsednik namerava da vodi i pored toga što nagovarajući nekoga na rat, idu suprotnim smerom i od morala i od razuma, te još jednom pokazuju stvarnu krizu Vašingtona. S druge strane, pošto je poslušao ovaj dobronamerni savet američkih senatora, Porošenko se ponovo našao u situaciji da sebi čupa kosu s glave, jer su njegove snage doživele debakl i za dlaku izbegle uništenje, posebno u rejonu Avdejevke.
Da je motiv za obnovljene napade na Donjeck sprečavanje najavljenog približavanja Vašingtona i Moskve veruje i nemački Zidojče cajtung, koji piše da „ukrajinska vojska pokušava da situaciju na frontu preokrene u svoju korist“. „Iza ovakvog stava, prema mišljenju nekih članova nemačke administracije, može se skrivati pokušaj da se situacija pogorša do te mere da Trampovi planovi za ublažavanje sankcija budu suspendovani. Prema tumačenjima Berlina, Porošenko je spreman na sve da bi sprečio ukidanje sankcija“, navodi ovaj list. I Stratfor, američki tink-tenk blizak Pentagonu i CIA i nimalo naklonjen Rusiji, u svojoj analizi o Ukrajini upravo ovo navodi kao najverovatniji motiv za eskalaciju nasilja. „Iako ukrajinski zvaničnici optužuju Rusiju za razbuktavanje sukoba kako bi ojačala svoju pregovaračku poziciju u odnosu na Zapad, Kijev je mogao podstaći nasilje kako bi privukao pažnju i pridobio međunarodnu podršku za sankcije protiv Moskve“, kažu iz Stratfora.

TRAMP UZVRAĆA UDARAC Da se neće predati bez borbe i da i on ima keca u rukavu, ubrzo je pokazao i Tramp. Dok mu obračun sa domaćim jastrebovima i neprijateljima neće biti baš jednostavan, neizvesnog ishoda, ali izvesno dugog trajanja, podsećanje Porošenka na to gde mu je mesto prost je zadatak. Dok je Porošenko uzalud danima pokušavao da stupi u kontakt sa novim šefom Bele kuće i uspostavi makar telefonsku vezu, Tramp je imao vremena da se 2. februara u Vašingtonu sastane sa glavnom Porošenkovom rivalkom u Kijevu, bivšom premijerkom Julijom Timošenko. Ova kontroverzna žena čuvena po spletkarenju, neprincipijelnosti i slabosti na mito, mogla bi Trampu da bude odlična alternativa za Porošenka. Uz malu pomoć, ona bi lako zamenila sadašnjeg predsednika kojem je, i pre neuspešne ofanzive, podrška bila samo oko 13 posto. Porošenko je na red došao tek 4. februara, a da stvari po njega budu još gore, saopštenje Bele kuće bilo je znatno drugačije u odnosu na retoriku prethodne administracije. „Radićemo sa Ukrajinom, Rusijom i svim drugim stranama kako bismo vratili mir duž granice“, navodi se u saopštenju. Ne samo da Tramp Ukrajinu i ruskog agresora stavlja u istu ravan već govori o „miru na granici“. Kojoj? Da li je američki predsednik liniju razdvajanja između proruskih ustanika i ukrajinskih snaga digao na nivo granice? Za Porošenka ni ovaj „lapsus“, ili šta god da je u pitanju, nije tolika tragedija koliko je to činjenica da Tramp nije pomenuo ni oružje ili bilo kakvu drugu vrstu pomoći Kijevu, niti je krivio Rusiju za obnovu neprijateljstava „duž granice“. Tramp kao da je Porošenku poručio: „Znam da si ovo započeo na nagovor Mekejna, Grejema ili Bajdena. Od mene ništa nećeš dobiti, gotov si.“ A možda je i upotrebio baš te reči.
Izvršni direktor Ron Pol instituta Denijel Mekadams veruje da je vest o tome da je Tramp prvo razgovarao sa Timošenkovom, pa tek onda sa Porošenkom „glasno odjeknula u Kijevu“. „Ne znamo o čemu su pričali, ali mislim da je to veoma važno. Takođe, mislim da je saopštenje Bele kuće o Trampovom razgovoru sa Porošenkom veoma ublaženo, bez detalja (…) Nije bilo pokazivanja prstom, nije bilo napadanja, nije bilo razgovora o Sporazumu iz Minska. Osim ako se ne radi o veoma kratkom sinopsisu, mislim da je ovde došlo do promene tona“, rekao je on, dodajući da Porošenko „verovatno nije dobio ono čemu se nadao“.
Ako bi Tramp u telefonskom razgovoru sa Porošenkom, pod uslovom da je siguran da ga niko ne prisluškuje (što se pokazalo kao vrlo neizvesno), i mogao ovo da kaže, u javnosti bi, zbog već pomenutih unutrašnjih problema, morao da ima drugačiji pristup. Tu na scenu stupa nova američka stalna predstavnica u UN Niki Hejli, čiji je prvi nastup u međunarodnom telu delovao kao reinkarnacija njene prethodnice, ništa manje ratoborne od Mekejna i Grejema, Samante Pauer. Osudila je Rusiju zbog svega i svačega i obećala nastavak sankcija. Dva dana kasnije, međutim, Hejli je u njegovoj rezidenciji posetila svog ruskog kolegu Vitalija Čurkina i, pretpostavljamo, objasnila zbog čega su njene reči bile drugačije od onoga za šta se Tramp zalaže.

A ZA TO VREME U KREMLJU… Dok Porošenka hvata panika zbog sve neizvesnije budućnosti i dok se u Vašingtonu zahuktava borba na život i smrt u kojoj, na primer, šef Odbora za obaveštajne poslove američkog Kongresa Dejvid Nunes smaknutog Trampovog savetnika za nacionalnu bezbednost Majka Flina smatra tek „predjelom“, a za glavno jelo najavljuje samog predsednika, dok se Njuzvik pita koliko će vremena biti potrebno da potpredsednik Majk Pens ne sedne za sto u Ovalnoj sobi, Putin u Kremlju ima vremena za svoje hobije, kao što je, recimo, smišljanje novih načina za nerviranje svojih neprijatelja na Zapadu. Najnovija pakost koju im je smislio baš je vezana za Ukrajinu. Na iznova i iznova ponovljena upozorenja kako mora da „vrati“ Krim Ukrajini, Putin je 18. februara potpisao ukaz kojim se priznaju dokumenta izdata u Donjecku i Lugansku sa nazivom ovih „narodnih republika“. S jedne strane, suštinski nevažan gest, ali s druge, pun simboličkog značenja. Jasna poruka i Porošenku i njegovoj sada praktično jedinoj pokroviteljki, nemačkoj kancelarki Angeli Merkel, da mu se em nikuda ne žuri, em da mu se svašta može i da ne bi bilo nezamislivo ni da u jednom trenutku, ako se Kijev i Berlin ne budu urazumili, prizna i nezavisnost ove dve republike kao što je to učinio sa Abhazijom i Južnom Osetijom pošto je bivši predsednik Gruzije Mihail Sakašvili prešao ono što je Putin smatrao granicom dobrog ukusa.
I najnovija provokacija Moskve, odnosno pokazivanje mišića bilo je dobro osmišljeno kao i u prethodnim slučajevima, te se može lako opravdati. „Ovaj ukaz ni na koji način nije u suprotnosti sa međunarodnim pravom ili Sporazumom iz Minska. Radi se o prihvatanju činjenične situacije na terenu“, rekao je Putinov portparol Dmitrij Peskov, dodajući da se pasoši iz Donjecka i Luganska ne smatraju dokumentima zvanično priznatih država nego samo identifikacionim dokumentima. „To je moralo da se uradi iz humanitarnih razloga“, napomenuo je. Pitanje je, međutim, zašto je Moskva to učinila baš sada, kada se već gotovo tri godine prelazak građana iz kriznih delova Ukrajine u Rusiju odvija bez problema. Kao šlag na torti, u ovoj odluci se ističe da će ona važiti sve dok Kijev ne bude konačno u potpunosti sproveo Sporazum iz Minska. Porošenku se ovo, naravno ne radi, ali mu se, za razliku i od Trampa, i od Putina i od ustaničkih vlasti u Donjecku i Lugansku, žuri da reši problem na istoku zemlje. Za Donjeck i Lugansk produžavanje političkog limba znači produžetak opstanka u senci i pod zaštitom Rusije, ali za Porošenka status kvo bez aktivnih borbi znači produbljivanje unutrašnjih podela i problema, što je direktna pretnja njegovoj vlasti i bogatstvu. Takođe, u sadašnjim okolnostima Kijev nije u stanju da pronađe način da se prilagodi novoj američkoj adminsitraciji i da se izbori za neophodnu podršku. Da bi se pokazao korisnim i potrebnim, Porošenku je potreban ograničen sukob dovoljnog intenziteta kako bi privukao pažnju Zapada. Po svemu sudeći na tome i radi, jer prema informacijama iz Donjecka i Luganska ukrajinska vojska nastavlja granatiranje teritorija pod kontrolom ustanika i dovlači sveže snage na liniju razdvajanja. Pitanje je kada će nova ofanziva početi, ali i kako će se završiti.

[/restrict]