ANDREJ MAKIN: VLADAVINA ANTIKULTURE (2)

Prenosimo govor Andreja Makina povodom izbora za člana Francuske akademije (na mesto preminule Asje Džebar) održan 15. decembra 2016. u Parizu. Pod naslovom Kratko pamćenje nevinog ubice delove ovog govora preneo je i Milovan Danojlić u svojoj redovnoj kolumni (Pečat, broj 452), što je bilo propraćeno velikim interesovanjem i mnogobrojnim komentarima naših čitalaca

Preveo s francuskog Filip Rodić

Kao i sve angažovane knjige, romani Asje Džebar pobuđuju značajan i raznovrsan eho u našoj epohi. Te knjige govore o pokoljima za vreme pedesetih i šezdesetih godina, ali čitalac ne može a da se ne zamisli o drami koja se u Alžiru odigravala tokom čitavih devedesetih godina. Saosećamo sa Alžircima od pre šezdeset godina, ali naše sećanje ne može ignorisati surovu sudbinu arkija (naziv za alžirske muslimane koji su služili u francuskoj vojsci tokom rata za nezavisnost, prim. prev.) i progon pje noara (naziv za hrišćane i Jevreje koji su morali da napuste Alžir posle rata, prim. prev.). Čak i najčešće reči u arapskom jeziku, najnedužnije reči (rečnik nikada nije krivac, samo njegova upotreba može to postati), da, uzvik koji čujemo iz usta književnih likova Asje Džebar, to gotovo mahinalno Alahu akbar, koje vernici izgovaraju sa nadom i žarom, danas je preotela agresivna manjina – insistiram, manjina! – i ono sada odzvanja u našim ušima duboko bolnim odjekom i podseća na gradove pogođene terorom koji nije poštedeo ni male đake iz Tuluze, niti starog sveštenika iz Sent Etjen di Ruvrea.
[restrict]

ŽRTVE NA OLTARU GLOBALIZMA Nepravedno bi bilo oduzeti pravo odgovorima onoj koja nam se više ne može pridružiti i govoriti. Dugoj listi gradova žrtava alžirska književnica bi sigurno imala hrabrosti da suprotstavi sopstvenu listu pominjući pola miliona masakrirane iračke dece, čudovišno razaranje Libije, sirijsku katastrofu, varvarsko bombardovanje Jemena. Ko bi danas imao nesmotrenost da osporava mučeništvo tolikih naroda, bilo da su muslimanski, ili ne, žrtvovanih na oltaru novog globalističkog svetskog poretka?
Asja Džebar nije mogla da ne zabeleži taj iznenadni odjek koji podstiču njena dela. Tako je, u svom govoru na prijemu u Akademiju, citirala Tertulijana koji, prema njenom mišljenju, o pitanju mizoginije ne bi imao na čemu da zavidi današnjim fanaticima. Šta odgovoriti na taj argument? Samo možda podsetiti da živimo u 21. veku, u sekularnoj državi i da nas od Tertulijana i njegove verski zatucane mizoginije deli dve hiljade godina. Da li je to dovoljno da neke zemlje preispitaju mesto žene u društvu i našim gradovima? I da velike sile prestanu da se igraju vatrom isporučujući oružje fanaticima gurajući ih u strategiju haosa na Bliskom istoku?
Verujem da bi alžirska književnica bila srećna zbog tog nepredvidivog oživljavanja interesovanja za polemike, koje je, istinski iskreno, smatrala prevaziđenim. Postojao je utisak da u njoj živi želja za spokojem, povratkom tom snevanom jeziku, poetskom jeziku čiju je muzikalnost uvek tražila. I antinomijom jedna od njenih poslednjih knjiga to izražava u svom naslovu: Nestanak francuskog jezika. Jezik koji je naučen, strastveno izučavan, ljubomorno poredim sa palimpsestom njenog maternjeg jezika, jezika koji je, vrlo lirskom introspekcijom, pokušavala da definiše: „Moj pisani jezik se otvara drugačijem, lišava se konvulzivnih ograničenja, isteže se da ne bi delovao kao puka spoljna asura, protkana tišinom i punoćom.“ Ili: „Moj francuski, postavljen somotom, ali i trnjem nekada prikrivanih jezika, zalečiće, možda, rane mog sećanja.“ „Moje pisanje na francuskom je zasejano zvucima i ritmovima mog porekla.“ „Moj francuski postaje energija koja mi preostaje da bih ispila sivoplavi prostor, čitavo nebo.“
Takva samoanaliza, duga mistična melopeja, čije nam shvatanje izmiče kao u pesmi koja bi se pozivala na malarmejski hermetizam, taj metajezik kojim se definiše sopstveni pisani jezik ima svoja ograničenja i Asja Džebar je toga sigurno bila svesna. Ona, koja je čitala Sosira, Jakobsona, Bartesa i Čomskog, znala je da u radu jednog pisca svi ti lepi i izvajani epiteti, sve te metaforične arabeske vrede malo. Beskonačno se pitati kako se prožimaju tobožnja jezička mešanja, somoti, trnje i druge protkane asure je zabavan poduhvat i ništa više. Poziv jednog umetnika, koji god da je jezik njegovog izražavanja, uvek će biti taj ponizni i nadljudski zadatak koji su sholastičari tako dobro definisali: Adequatio mentis et rei (Usklađenost uma i tvari, prim. prev). Da, naporom celog svog bića, usaglasiti svoju misao sa stvarima ovoga sveta. U prometejskom cilju da se prevaziđe vidljivi svet ispunjen mržnjom, lažima, glupim polemikama, apsurdnim rivalstvima, konačnostima koje nas čine malim, agresivnim i strašljivim.

RUSKA VIZIJA FRANCUŠTINE Kada bi me neko pitao da sada definišem rusku viziju francuštine i francuskog jezika, mogao bih samo da ponovim ovo: u literaturi te zemlje oni su uvek cenili posvećenost francuskih pisaca tom prometejskom cilju. Oni su obožavali te pisce i te mislioce koji su se, da bi odbranili svoju istinu, suočavali s egzilom, sudom, ostrakizmom dobromislećih, zvaničnom cenzurom ili onom, prefriganijom, koja se ne pokazuje i vaš glas guši u tišini.
Taj uzvišeni koncept pisane reči još je živ na francuskoj zemlji. Uprkos planskom zatupljivanju stanovništva, uprkos izobilju virtuelnih razonoda, uprkos dolasku na vlast vlada koje se, s bezočnom arogantnošću, diče svojom nekulturom. „Ne čitam romane“, hvalio se jedan od njih, zaboravljajući da je Napoleonov bibliotekar svakoga dana na imperatorov sto stavljao pola tuceta literarnih noviteta koje je ovome bilo zanimljivo da pregleda. Između Trafargala i Osterlica, da tako kažemo. Ti arogantni neuki zaboravljaju snagu pera generala De Gola, njegovu umetnost koja je zaslužila Nobela za književnost nakon Vinstona Čerčila. Oni zaboravljaju, te neznalice na vlasti, da su nekoć francuski predsednici ne samo čitali romane nego znali i da ih pišu. Oni zaboravljaju da je jedan od tih predsednika bio autor izvrsne Antologije francuske poezije. Oni ne znaju, jer Edmond Šarl-Ru nije imala prilike da im ispriča epizodu kada je, novembra 1995, predsednik Fransoa Miteran zvao predsednicu žirija Gonkura i glasa oslabljenog bolešću joj poverio: „Edmond, ove godine ste napravili izvrstan izbor…“ Čistom slučajnošću, te godine Gonkur je krunisao jednog pisca ruskog porekla, ali mogao je to biti i bilo koji drugi mladi književnik kojeg je predsednik pročitao i komentarisao sa svojom prijateljicom i velikom književnicom kakva je bila Edmond Šarl-Ru. Oni koji danas, na vrhu, hvale prezir prema literaturi ne sagledavaju hrabrost potrebnu za lansiranje nepoznatog autora, njegovu odbranu i nemogućnost da se uživa u izvojevanoj pobedi – takva je bila divna predanost Simone Gajmar, koja je, nekoliko nedelja pre svog nestanka, u „Merkir de Fransu“ objavila Francusko zaveštanje. Ti nečitači nikada neće shvatiti šta, za jednog urednika, znači ukrcati se u izdavačku kuću u oluji, uhvatiti kormilo, učvrstiti jedra, sjediniti posadu i spasiti tu staru lađu, kao što je sa svog komandnog mosta učinio kapetan izdavačke kuće „Sej“. Ne, oni koji ne čitaju nikada neće moći da naslute čemu se finansijski i medijski izlaže jedan izdavač objavljujući knjigu posvećenu zaboravljenom vojniku, opskurnom poručniku Šrajberu, sećanja koja treba postaviti usred uzburkanog mora anglosaksonskih bestselera i neurotične pariske fikcije. Čovek koji je imao elegancije da prihvati taj rizik, kod „Grasea“, zbrisao je moje sumnje žarom Sirana de Beržeraka: „Ovim tekstom, gospodine, ne sledim sračunatu logiku!“ Da, čist Sirano. Kakva ludost, ali kakav potez! I kakva je šteta što mi običaji akademskog diskursa zabranjuju, reklo bi se, da otkrijem imena te dvojice ljudi, te dvojice velikih ljudi!
Nova kasta neznalica nikada neće moći da pojmi šta može da predstavlja jedna francuska knjiga, da, mala džepna izmorena knjiga, za frankofone Ruse koji žive iza Gvozdene zavese. Sećam se, jednog dana u Moskvi, sedamdesetih godina, roman jednog mladog francuskog pisca intrigirao me je originalnošću svog naslova Gogoljeva deca. Katalozi Biblioteke stranih jezika prognali su tog autora u ono što smo nazivali „specijalni prostor“. Da bi se, pod budnim okom nadzornika, pregledala ta knjiga, trebalo je imati dozvolu ukrašenu s tri pečata. Gogoljeva deca, Dominika Fernandeza. Dakle, autora čija je reputacija dovoljno heretička da se poplaše sramežljivi ideolozi režima.
Mogli smo, takođe, okušati sreću na crnom tržištu i nabaviti tu, ili neku drugu knjigu po prosečnoj ceni od pet do deset rubalja, što je dva radna dana jednog običnog Rusa, ekvivalent stotinjak evra. Ali, vidite, dame i gospodo, niko u to vreme nije govorio o preteranoj ceni knjiga. Jedan Moskovljanin bi zaradio reputaciju poslednjeg prostaka ako bi se žalio da je previše potrošio na jednu francusku džepnu knjigu koja je prešla Gvozdenu zavesu.

PROMETEJSKA MISIJA PISCA Biće mi skrenuta pažnja da ta književna visoka očekivanja više nisu održiva u našem plitkom savremenom svetu, gde sve ima cenu, ali ništa više nema vrednost. Govoriti o prometejskoj misiji pisca, idealu pesničke reči, krajnjim borbama za duh u kuli opsednutoj nekulturom, ideološkim diktatima, razonodnim mediokritetima, nije li to postalo samoubilački čin?
Pa dobro, napustimo taj pesnički Olimp i spustimo se na zemlju, vratimo se u dojučerašnju Francusku koja nema ničeg idiličnog, u 1940, na primer. Usred borbi, ranjenih, mrtvih, usred vatre užasnog poraza, uz vojnike koji se bore za čast svoje drevne otadžbine. To nisu intelektualci, niti pesnici, a ipak jedan među njima, gotovo anonimni poručnik Vil, odlučuje da zapiše nekoliko strofa na koricama Ratnog dnevnika 4. oklopnog puka. To čini za svog sasvim mladog saborca, ambicioznog Šrajbera, znajući da bi smrt svakog trena mogla da ih razdvoji. Kratka pesma, bez pretenzija, ispevana bez pripreme, nesumnjivo jedina pesma koju je poručnik napisao za svog života:
Napisati misao za tog klinca, šta reći?
Ako ne da je jedne večeri došao u logor
Smejući se kao dete!
Jednog prolećnog jutra, uz olovnu kišu, ali
On se smeje kao derište!
Jednog dana francuska granica planu,
Treba biti svuda gde gori i tući, tući,
Urlajući na stare ratnike: „Smejte se, smejte se!“
Tmuran i crven sumrak. Iza nas more,
Na našim glavama, pred nama, pakao.
On se zabavlja, izbacuje šale, poput veseljaka!
Vratimo se na lepu francusku zemlju, avaj, sve je izgubljeno.
Još se borimo za čast.
Dečak je i dalje tu, nasmejan i bez straha…
Ne, poručnik Vil nije nameravao da se nadmeće sa Viktorom Igoom. Ove strofe zapisane između dva bombardovanja svedoče o epohi u kojoj su deca još napamet učila Korneja i Rasina, Misea i Rostana. Ta unutrašnja muzika stvarala je u njihovoj duši ono što bi se moglo nazvati „literarnim senzibilitetom“ da, shvatanje da čak i u časovima u kojim je čovek sveden na puko topovsko meso, život može biti uređen i drugačije nego divljom mržnjom i životinjskim strahom smrtnika.
Literarni senzibilitet. Da li je to istinski ključ koji omogućava da se odgonetne tajna francuštine?
Pokušavao sam da to izrazim govoreći, u jednoj knjizi, o poručniku Šrajberu i njegovim saborcima. Taj mladi francuski poručnik star 98 godina je danas među nama. Tokom svih naših razgovora jedina njegova želja bila je da malo dugovečnijim učini sećanje na svoje drugove pale za Francusku. Pre svega sećanje na Fransisa Žiloa, mladog tenkistu starog osamnaest godina – osamnaest godina! – poginulog avgusta ’44. u bici za Tulon.
General De Gol je, govoreći o tim zaboravljenim borcima, kazivao svim svojim književničkim talentom, svim svojim literarnim senzibilitetom: „Sada kada se ništavilo razuzdava, ti vojnici gledaju zemlju ne crveneći i nebo ne prebledevši!“
Hvala vam.

[/restrict]