АНДРЕЈ МАКИН: ВЛАДАВИНА АНТИКУЛТУРЕ (2)

Преносимо говор Андреја Макина поводом избора за члана Француске академије (на место преминуле Асје Џебар) одржан 15. децембра 2016. у Паризу. Под насловом Кратко памћење невиног убице делове овог говора пренео је и Милован Данојлић у својој редовној колумни (Печат, број 452), што је било пропраћено великим интересовањем и многобројним коментарима наших читалаца

Превео с француског Филип Родић

Као и све ангажоване књиге, романи Асје Џебар побуђују значајан и разноврсан ехо у нашој епохи. Те књиге говоре о покољима за време педесетих и шездесетих година, али читалац не може а да се не замисли о драми која се у Алжиру одигравала током читавих деведесетих година. Саосећамо са Алжирцима од пре шездесет година, али наше сећање не може игнорисати сурову судбину аркија (назив за алжирске муслимане који су служили у француској војсци током рата за независност, прим. прев.) и прогон пје ноара (назив за хришћане и Јевреје који су морали да напусте Алжир после рата, прим. прев.). Чак и најчешће речи у арапском језику, најнедужније речи (речник никада није кривац, само његова употреба може то постати), да, узвик који чујемо из уста књижевних ликова Асје Џебар, то готово махинално Алаху акбар, које верници изговарају са надом и жаром, данас је преотела агресивна мањина – инсистирам, мањина! – и оно сада одзвања у нашим ушима дубоко болним одјеком и подсећа на градове погођене терором који није поштедео ни мале ђаке из Тулузе, нити старог свештеника из Сент Етјен ди Рувреа.
[restrict]

ЖРТВЕ НА ОЛТАРУ ГЛОБАЛИЗМА Неправедно би било одузети право одговорима оној која нам се више не може придружити и говорити. Дугој листи градова жртава алжирска књижевница би сигурно имала храбрости да супротстави сопствену листу помињући пола милиона масакриране ирачке деце, чудовишно разарање Либије, сиријску катастрофу, варварско бомбардовање Јемена. Ко би данас имао несмотреност да оспорава мучеништво толиких народа, било да су муслимански, или не, жртвованих на олтару новог глобалистичког светског поретка?
Асја Џебар није могла да не забележи тај изненадни одјек који подстичу њена дела. Тако је, у свом говору на пријему у Академију, цитирала Тертулијана који, према њеном мишљењу, о питању мизогиније не би имао на чему да завиди данашњим фанатицима. Шта одговорити на тај аргумент? Само можда подсетити да живимо у 21. веку, у секуларној држави и да нас од Тертулијана и његове верски затуцане мизогиније дели две хиљаде година. Да ли је то довољно да неке земље преиспитају место жене у друштву и нашим градовима? И да велике силе престану да се играју ватром испоручујући оружје фанатицима гурајући их у стратегију хаоса на Блиском истоку?
Верујем да би алжирска књижевница била срећна због тог непредвидивог оживљавања интересовања за полемике, које је, истински искрено, сматрала превазиђеним. Постојао је утисак да у њој живи жеља за спокојем, повратком том сневаном језику, поетском језику чију је музикалност увек тражила. И антиномијом једна од њених последњих књига то изражава у свом наслову: Нестанак француског језика. Језик који је научен, страствено изучаван, љубоморно поредим са палимпсестом њеног матерњег језика, језика који је, врло лирском интроспекцијом, покушавала да дефинише: „Мој писани језик се отвара другачијем, лишава се конвулзивних ограничења, истеже се да не би деловао као пука спољна асура, проткана тишином и пуноћом.“ Или: „Мој француски, постављен сомотом, али и трњем некада прикриваних језика, залечиће, можда, ране мог сећања.“ „Моје писање на француском је засејано звуцима и ритмовима мог порекла.“ „Мој француски постаје енергија која ми преостаје да бих испила сивоплави простор, читаво небо.“
Таква самоанализа, дуга мистична мелопеја, чије нам схватање измиче као у песми која би се позивала на малармејски херметизам, тај метајезик којим се дефинише сопствени писани језик има своја ограничења и Асја Џебар је тога сигурно била свесна. Она, која је читала Сосира, Јакобсона, Бартеса и Чомског, знала је да у раду једног писца сви ти лепи и извајани епитети, све те метафоричне арабеске вреде мало. Бесконачно се питати како се прожимају тобожња језичка мешања, сомоти, трње и друге проткане асуре је забаван подухват и ништа више. Позив једног уметника, који год да је језик његовог изражавања, увек ће бити тај понизни и надљудски задатак који су схоластичари тако добро дефинисали: Adequatio mentis et rei (Усклађеност ума и твари, прим. прев). Да, напором целог свог бића, усагласити своју мисао са стварима овога света. У прометејском циљу да се превазиђе видљиви свет испуњен мржњом, лажима, глупим полемикама, апсурдним ривалствима, коначностима које нас чине малим, агресивним и страшљивим.

РУСКА ВИЗИЈА ФРАНЦУШТИНЕ Када би ме неко питао да сада дефинишем руску визију француштине и француског језика, могао бих само да поновим ово: у литератури те земље они су увек ценили посвећеност француских писаца том прометејском циљу. Они су обожавали те писце и те мислиоце који су се, да би одбранили своју истину, суочавали с егзилом, судом, остракизмом добромислећих, званичном цензуром или оном, префриганијом, која се не показује и ваш глас гуши у тишини.
Тај узвишени концепт писане речи још је жив на француској земљи. Упркос планском затупљивању становништва, упркос изобиљу виртуелних разонода, упркос доласку на власт влада које се, с безочном арогантношћу, диче својом некултуром. „Не читам романе“, хвалио се један од њих, заборављајући да је Наполеонов библиотекар свакога дана на императоров сто стављао пола туцета литерарних новитета које је овоме било занимљиво да прегледа. Између Трафаргала и Остерлица, да тако кажемо. Ти арогантни неуки заборављају снагу пера генерала Де Гола, његову уметност која је заслужила Нобела за књижевност након Винстона Черчила. Они заборављају, те незналице на власти, да су некоћ француски председници не само читали романе него знали и да их пишу. Они заборављају да је један од тих председника био аутор изврсне Антологије француске поезије. Они не знају, јер Едмонд Шарл-Ру није имала прилике да им исприча епизоду када је, новембра 1995, председник Франсоа Митеран звао председницу жирија Гонкура и гласа ослабљеног болешћу јој поверио: „Едмонд, ове године сте направили изврстан избор…“ Чистом случајношћу, те године Гонкур је крунисао једног писца руског порекла, али могао је то бити и било који други млади књижевник којег је председник прочитао и коментарисао са својом пријатељицом и великом књижевницом каква је била Едмонд Шарл-Ру. Они који данас, на врху, хвале презир према литератури не сагледавају храброст потребну за лансирање непознатог аутора, његову одбрану и немогућност да се ужива у извојеваној победи – таква је била дивна преданост Симоне Гајмар, која је, неколико недеља пре свог нестанка, у „Меркир де Франсу“ објавила Француско завештање. Ти нечитачи никада неће схватити шта, за једног уредника, значи укрцати се у издавачку кућу у олуји, ухватити кормило, учврстити једра, сјединити посаду и спасити ту стару лађу, као што је са свог командног моста учинио капетан издавачке куће „Сеј“. Не, они који не читају никада неће моћи да наслуте чему се финансијски и медијски излаже један издавач објављујући књигу посвећену заборављеном војнику, опскурном поручнику Шрајберу, сећања која треба поставити усред узбурканог мора англосаксонских бестселера и неуротичне париске фикције. Човек који је имао елеганције да прихвати тај ризик, код „Грасеа“, збрисао је моје сумње жаром Сирана де Бержерака: „Овим текстом, господине, не следим срачунату логику!“ Да, чист Сирано. Каква лудост, али какав потез! И каква је штета што ми обичаји академског дискурса забрањују, рекло би се, да откријем имена те двојице људи, те двојице великих људи!
Нова каста незналица никада неће моћи да појми шта може да представља једна француска књига, да, мала џепна изморена књига, за франкофоне Русе који живе иза Гвоздене завесе. Сећам се, једног дана у Москви, седамдесетих година, роман једног младог француског писца интригирао ме је оригиналношћу свог наслова Гогољева деца. Каталози Библиотеке страних језика прогнали су тог аутора у оно што смо називали „специјални простор“. Да би се, под будним оком надзорника, прегледала та књига, требало је имати дозволу украшену с три печата. Гогољева деца, Доминика Фернандеза. Дакле, аутора чија је репутација довољно херетичка да се поплаше срамежљиви идеолози режима.
Могли смо, такође, окушати срећу на црном тржишту и набавити ту, или неку другу књигу по просечној цени од пет до десет рубаља, што је два радна дана једног обичног Руса, еквивалент стотињак евра. Али, видите, даме и господо, нико у то време није говорио о претераној цени књига. Један Московљанин би зарадио репутацију последњег простака ако би се жалио да је превише потрошио на једну француску џепну књигу која је прешла Гвоздену завесу.

ПРОМЕТЕЈСКА МИСИЈА ПИСЦА Биће ми скренута пажња да та књижевна висока очекивања више нису одржива у нашем плитком савременом свету, где све има цену, али ништа више нема вредност. Говорити о прометејској мисији писца, идеалу песничке речи, крајњим борбама за дух у кули опседнутој некултуром, идеолошким диктатима, разонодним медиокритетима, није ли то постало самоубилачки чин?
Па добро, напустимо тај песнички Олимп и спустимо се на земљу, вратимо се у дојучерашњу Француску која нема ничег идиличног, у 1940, на пример. Усред борби, рањених, мртвих, усред ватре ужасног пораза, уз војнике који се боре за част своје древне отаџбине. То нису интелектуалци, нити песници, а ипак један међу њима, готово анонимни поручник Вил, одлучује да запише неколико строфа на корицама Ратног дневника 4. оклопног пука. То чини за свог сасвим младог саборца, амбициозног Шрајбера, знајући да би смрт сваког трена могла да их раздвоји. Кратка песма, без претензија, испевана без припреме, несумњиво једина песма коју је поручник написао за свог живота:
Написати мисао за тог клинца, шта рећи?
Ако не да је једне вечери дошао у логор
Смејући се као дете!
Једног пролећног јутра, уз оловну кишу, али
Он се смеје као дериште!
Једног дана француска граница плану,
Треба бити свуда где гори и тући, тући,
Урлајући на старе ратнике: „Смејте се, смејте се!“
Тмуран и црвен сумрак. Иза нас море,
На нашим главама, пред нама, пакао.
Он се забавља, избацује шале, попут весељака!
Вратимо се на лепу француску земљу, авај, све је изгубљено.
Још се боримо за част.
Дечак је и даље ту, насмејан и без страха…
Не, поручник Вил није намеравао да се надмеће са Виктором Игоом. Ове строфе записане између два бомбардовања сведоче о епохи у којој су деца још напамет учила Корнеја и Расина, Мисеа и Ростана. Та унутрашња музика стварала је у њиховој души оно што би се могло назвати „литерарним сензибилитетом“ да, схватање да чак и у часовима у којим је човек сведен на пуко топовско месо, живот може бити уређен и другачије него дивљом мржњом и животињским страхом смртника.
Литерарни сензибилитет. Да ли је то истински кључ који омогућава да се одгонетне тајна француштине?
Покушавао сам да то изразим говорећи, у једној књизи, о поручнику Шрајберу и његовим саборцима. Тај млади француски поручник стар 98 година је данас међу нама. Током свих наших разговора једина његова жеља била је да мало дуговечнијим учини сећање на своје другове пале за Француску. Пре свега сећање на Франсиса Жилоа, младог тенкисту старог осамнаест година – осамнаест година! – погинулог августа ’44. у бици за Тулон.
Генерал Де Гол је, говорећи о тим заборављеним борцима, казивао свим својим књижевничким талентом, свим својим литерарним сензибилитетом: „Сада када се ништавило разуздава, ти војници гледају земљу не црвенећи и небо не пребледевши!“
Хвала вам.

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *