VREME DOMAĆIH DRAMSKIH NOVITETA

O repertoarskoj raznovrsnosti u protekloj pozorišnoj godini

Piše Raško V. Jovanović

Iza nas je godina kada je bio izveden manji broj pozorišnih premijera uobičajenog, ali u 2016. na našim scenama je viđen niz vrhunskih glumačkih kreacija

Prošle godine obeležavala su se dva velika jubileja istoga dana: 23. aprila 2016. navršilo se četiri stotine godina od smrti Servantesove i Šekspirove. Mnoga pozorišta širom sveta potrudila su se da tome doprinesu premijerama dela ovih čuvenih pisaca. Naravno najviše su se izvodili Šekspirovi komadi, ali je svakako bilo i premijera nekih Servantesovih dela namenjenih sceni.

[restrict]

NAŠ TEATAR JUBILEJIMA NE VERUJE Ovaj dvostruki jubilej jedva da se osetio u Beogradu. Jugoslovensko dramsko pozorište opredelilo se za Hamleta – posle Mletačkog trgovca i Otela najprikazivaniju Šekspirovu dramu na beogradskim scenama. Premijera Hamleta izvedena je 17. septembra 2016. u adaptaciji Gorana Stefanovskog i u režiji Aleksandra Popovskog. Pišući o toj predstavi (Pečat br. 440) ukazali smo „da smo gledali namerno priređen besmisleni haos na osnovu teksta formiranog prema scenariju napravljenom posle razaranja Šekspirove drame“. Takođe, konstatovali smo da se čitav splet događaja koje Hamlet treba da razreši u predstavi prikazuje „čas ozbiljno, čas ironično, nekad burleskno a ne jednom i farsično“. Ta stilska skala bila je osnova i za glumačke kreacije, osobito za Hamletovu. Na kraju, posumnjali smo da će gledaocu koji nije čitao Hamleta ova post-postmodernistička predstava biti jasna. Stefanovski je znatno skratio ovo Šekspirovo remek-delo, ali i temeljno ga „preuredio“ ispremeštavši dosta scena i to bez logičnoga reda, te „likvidirao“ brojne likove, pored ostalih Polonijevog sina Laerta, zatim Hamletovog prijatelja Horacija, a nije se pojavio ni Fortinbras.

Od ostalih beogradskih teatara jedino je Narodno pozorište izvodilo svoju pre više godina pripremljenu predstavu Henrija VI, koja se odlikovala originalnošću, ali i decentnom rediteljskom obradom Nikite Milivojevića. Beograđani su u Šekspirovoj godini mogli gledati i njegova dela u izvođenju gostujućih ansambala – između ostalih, Knjaževsko-srpski teatar iz Kragujevca prikazao je San letnje noći, a londonski „Glob teatar“ izveo je Dva viteza iz Verone uz rok muziku. Srpsko narodno pozorište igralo je na Sceni „Raša Plaović“ Narodnog pozorišta u Beogradu Hamleta u viđenju Nikole Zavišića; glavnu ulogu je hrabro i odlučno tumačila Jovana Mišković. Po ugledu na Saru Bernar, na srpskoj sceni još je jedna glumica, i to u prvoj deceniji prošloga veka, u Nišu i verovatno drugde u Srbiji, igrala Hamleta. Bila je to Olga Ilić, pridružujući se tako svom životnom partneru Bogoboju Rucoviću, koji je tu ulogu sa velikim uspehom tada tumačio na prestoničkoj pozornici.

Međutim, povodom Servantesove godišnjice na beogradskim scenama nije prikazana nijedna premijera neke njegove drame. Ako ništa drugo, mogućno je bilo pripremiti i izvesti nekoliko njegovih intermedija, možda i neko veće dosad kod nas neizvođeno scensko delo. Zbog toga se može samo zažaliti!

POHVALE ZA ATELJE 212 Nakon Hamleta na pozornici dvorane „Ljuba Tadić“ JDP-a gledali smo polovinom oktobra prošle godine uspešnu scensku revalorizaciju komada Pod žrvnjem Dragoslava Nenadića. Taj tekst, kada je 1908. prvi put prikazan na sceni Kraljevsko-srpskog narodnog pozorišta u Beogradu, kritika je ocenila ovako: „Zanimljiv ogled nove srpske drame, i isto tako zanimljiv ogled jednog pisca u rađanju.“ Reditelj Egon Savin adaptirao je dramski triptih Pod žrvnjem (Veseli dom, Na prelomu i Pred novim životom) i, pored izvesnih skraćenja u cilju sažimanja radnje, promenio je redosled dramskih slika, što nije naškodilo prikazu dramske suštine dela. Pišući o ovoj predstavi zaključili smo da je Egonu Savinu, adaptatoru i reditelju ove predstave, pošlo za rukom da uspešno oživi zaboravljeno delo Dragoslava Nenadića (Pečat br. 444). Istovremeno nećemo pogrešiti ako ovu stilski ujednačenu izvedbu, u kojoj su se posebno istakli Anita Mančić koja je tumačila tri lika – Katarinu, Todu i Joku, Nebojša Milovanović kao Đorđe, Jelena Petrović kao Stana, Milica Gojković u ulozi Olge, Vesna Stanković kao Fema i Gospa Maca i Boris Isaković tumačenjem dve uloge – kao Stevan i Todor, uvrstimo kao prvu među najboljim predstavama prikazanim u Beogradu u 2016. godini.

Prošle godine Atelje 212 obeležio je šezdesetogodišnjicu stalnoga delovanja. Osnovan 1956. godine kao samostalna kamerna scena bez stalno angažovanog glumačkoga ansambla, Atelje 212 dobio je naziv po broju stolica za gledaoce u sali palate lista Borba, gde je ovo pozorište najpre bilo smešteno. Kada je, 1964, prešlo u svoju zgradu podignutu prema projektu Bojana Stupice, u današnjoj Svetogorskoj ulici, i kada je okupilo stalni ansambl, u ovom pozorištu sve je manje eksperimentalnih projekata, a više konvencionalnih predstava. Da podsetimo, Atelje 212 otvoren je kamernim izvođenjem Geteovog Fausta, da bi potom beogradskoj publici predstavio prema mišljenju mnogih najbolji komad 20. veka – Čekajući Godoa Samjuela Beketa, a potom Joneskove Stolice, Foknerov Rekvijem za kaluđericu, dramu Maksa Friša Kućevlasnik i palikuće, Jaje Felisjena Marsoa, Mrožekove Policajce, Priču o vojniku Stravinskog i Ramiza, Nesporazum Albera Kamija i dr. Od početka delovanja Atelje 212 neguje domaći dramski repertoar. Već u prvoj sezoni izvodi dela naših pisaca: Troje Miodraga Đurđevića, Pesma Oskara Daviča u dramatizaciji Pavla Ugrinova i Momčila Milankova, Nebeski odred Đorđa Lebovića, dok su tokom narednih sezona, pored ostalih, svetlosti pozornice ugledali komadi Koraci u drugoj sobi Miodraga Pavlovića i Bližnji svoj Melvija Albaharija. Povodom obeležavanja pola veka postojanja, 2006, izveo je dramu Odumiranje mladoga pisca Dušana Spasojevića, a prošle, 2016, poetski komad Deca radosti Milene Marković, u režiji Snežane Trišić. Ateljeova tradicija prikazivanja novih dela naših pisaca predstavlja značajan doprinos našoj pozorišnoj kulturi i zaslužuje samo pohvale i priznanja. I predstavu Deca radosti možemo svrstati među najbolja ostvarenja realizovana na beogradskoj sceni prošle godine.

„IVANOV” ZA PAMĆENJE Narodno pozorište u Beogradu prikazalo je Ivanova u adaptaciji i režiji Tatjane Mandić Rigonat. Bilo je to odlično izvođenje ranog Čehovljevog komada sa Nikolom Ristanovskim u naslovnoj ulozi, koga je pratio savršeno uigran ansambl glumaca od kojih su se posebno isticali Predrag Ejdus (Grof Šabeljski), Branko Vidaković (Lebedev), Hana Selimović (Saša Lebedeva), Nenad Stojmenović (lekar LJvov) i Nikola Vujović (Borkin). Ovu predstavu što se izvodi sa publikom na pozornici Velike scene nacionalnog teatra takođe svrstavamo među najbolja pozorišna ostvarenja 2016. godine u prestonici.

Još jedna praizvedba novog domaćeg dramskog teksta, prikazana na sceni Zvezdara teatra, briljantno je zaključila proteklu pozorišnu godinu. Dušan Kovačević režirao je svoje najnovije delo Hipnoza jedne ljubavi, koje se može označiti kao savremena scenska bajka.

Svakako, bilo je još lepih događaja i, što je najvažnije, još praizvedbi dela savremenih domaćih dramatičara. Treba ukazati na prvo izvođenje drame Stojana Srdića Moje dete, dela ovenčanog Nagradom „Branislav Nušić“ za 2015. godinu. Srdićevo ostvarenje gledali smo u režiji i adaptaciji Ane Đorđević na Novoj sceni Beogradskog dramskog pozorišta. Reč je o drami koja donosi naturalističku sliku savremenog života naših Roma, koji ne beže od otvorenog iskazivanja svojih emocija, niti se suzdržavaju u reagovanju na ono što ne vole ili u šta ne veruju.

Kako se vidi, uprkos znatno manjem broju premijera na beogradskim pozornicama, bila je ovo godina prvih izvođenja dela naših dramatičara, što svakako moramo pozdraviti i podržati.

BOLAN GUBITAK

Prošle godine zauvek nas je napustila naša velika dramska umetnica Mira Stupica rođ. Todorović, neprevaziđena glumica 20. veka. Delovala je, počev od januara 1941. pa do 1996. na pozorišnim scenama Beograda, Šapca, Niša, Zagreba i Cetinja, ostvarivši impozantnu galeriju likova, koju čini preko stotinu velikih uloga svih žanrova. Sa podjednakim uspehom nastupala je u komadima svih žanrova, od tragedija, preko istorijske i građanske drame, do komedija i farsi, tako da je teško odrediti da li je bila bolja kao komičarka ili kao interpretatorka dramskih i tragičnih likova. Po snazi i mnogostrukosti talenta, Mira Stupica u srpskom glumištu nadovezuje se neposredno na umetnička ostvarenja Žanke Stokić, ali i na snagu dramskog izraza Milke Grgurove, kao i na suptilnost Vele Nigrinove: u tradiciji velikih srpskih glumica pretprošloga i prošloga veka, svojom umetnošću ona se izdigla do jedinstvenog scenskog simbola, tako da je možemo porediti sa neprevaziđenim veličinama svetskoga teatra, sa Sarom Bernar, Eleonorom Duze ili Marijom Kazares. Ima Mira Stupica mnoge njihove odlike, njena umetnost svakako ih dostiže, pa i prevazilazi, ali najvećom glumicom naše pozorišne scene čini je svakako to što je u svakoj ulozi svoga neobično širokoga repertoara uvek bila životno istinita a nova i drukčija, nedostižna po prirodnosti, neposrednosti i sugestivnosti izraza, po autentičnom violentnom temperamentu dinarske rase, po neodoljivosti scenskog šarma zasnovanog na skoro nestvarno privlačnoj ženstvenosti. Njena velika umetnost neopozivo i definitivno obeležila je uspon srpskog pozorišta u prošlom stoleću. Zato je njen odlazak bio posebno bolan i tužan gubitak koji se osetio ne samo na pozorišnoj sceni nego i u svim medijima na kojima je delovala – na radiju, filmu i televiziji, pleneći pažnju nebrojenih slušalaca i gledalaca, koji su uživali u svakoj njenoj pojavi.

[/restrict]