ВРЕМЕ ДОМАЋИХ ДРАМСКИХ НОВИТЕТА

О репертоарској разноврсности у протеклој позоришној години

Пише Рашко В. Јовановић

Иза нас је година када је био изведен мањи број позоришних премијера уобичајеног, али у 2016. на нашим сценама је виђен низ врхунских глумачких креација

Прошле године обележавала су се два велика јубилеја истога дана: 23. априла 2016. навршило се четири стотине година од смрти Сервантесове и Шекспирове. Многа позоришта широм света потрудила су се да томе допринесу премијерама дела ових чувених писаца. Наравно највише су се изводили Шекспирови комади, али је свакако било и премијера неких Сервантесових дела намењених сцени.

[restrict]

НАШ ТЕАТАР ЈУБИЛЕЈИМА НЕ ВЕРУЈЕ Овај двоструки јубилеј једва да се осетио у Београду. Југословенско драмско позориште определило се за Хамлета – после Млетачког трговца и Отела најприказиванију Шекспирову драму на београдским сценама. Премијера Хамлета изведена је 17. септембра 2016. у адаптацији Горана Стефановског и у режији Александра Поповског. Пишући о тој представи (Печат бр. 440) указали смо „да смо гледали намерно приређен бесмислени хаос на основу текста формираног према сценарију направљеном после разарања Шекспирове драме“. Такође, констатовали смо да се читав сплет догађаја које Хамлет треба да разреши у представи приказује „час озбиљно, час иронично, некад бурлескно а не једном и фарсично“. Та стилска скала била је основа и за глумачке креације, особито за Хамлетову. На крају, посумњали смо да ће гледаоцу који није читао Хамлета ова пост-постмодернистичка представа бити јасна. Стефановски је знатно скратио ово Шекспирово ремек-дело, али и темељно га „преуредио“ испремештавши доста сцена и то без логичнога реда, те „ликвидирао“ бројне ликове, поред осталих Полонијевог сина Лаерта, затим Хамлетовог пријатеља Хорација, а није се појавио ни Фортинбрас.

Од осталих београдских театара једино је Народно позориште изводило своју пре више година припремљену представу Хенрија VI, која се одликовала оригиналношћу, али и децентном редитељском обрадом Никите Миливојевића. Београђани су у Шекспировој години могли гледати i његова дела у извођењу гостујућих ансамбала – између осталих, Књажевско-српски театар из Крагујевца приказао је Сан летње ноћи, а лондонски „Глоб театар“ извео је Два витеза из Вероне уз рок музику. Српско народно позориште играло је на Сцени „Раша Плаовић“ Народног позоришта у Београду Хамлета у виђењу Николе Завишића; главну улогу је храбро и одлучно тумачила Јована Мишковић. По угледу на Сару Бернар, на српској сцени још је једна глумица, и то у првој деценији прошлога века, у Нишу и вероватно другде у Србији, играла Хамлета. Била је то Олга Илић, придружујући се тако свом животном партнеру Богобоју Руцовићу, који је ту улогу са великим успехом тада тумачио на престоничкој позорници.

Међутим, поводом Сервантесове годишњице на београдским сценама није приказана ниједна премијера неке његове драме. Ако ништа друго, могућно је било припремити и извести неколико његових интермедија, можда и неко веће досад код нас неизвођено сценско дело. Због тога се може само зажалити!

ПОХВАЛЕ ЗА АТЕЉЕ 212 Након Хамлета на позорници дворане „Љуба Тадић“ ЈДП-а гледали смо половином октобра прошле године успешну сценску ревалоризацију комада Под жрвњем Драгослава Ненадића. Тај текст, када је 1908. први пут приказан на сцени Краљевско-српског народног позоришта у Београду, критика је оценила овако: „Занимљив оглед нове српске драме, и исто тако занимљив оглед једног писца у рађању.“ Редитељ Егон Савин адаптирао је драмски триптих Под жрвњем (Весели дом, На прелому и Пред новим животом) и, поред извесних скраћења у циљу сажимања радње, променио је редослед драмских слика, што није нашкодило приказу драмске суштине дела. Пишући о овој представи закључили смо да је Егону Савину, адаптатору и редитељу ове представе, пошло за руком да успешно оживи заборављено дело Драгослава Ненадића (Печат бр. 444). Истовремено нећемо погрешити ако ову стилски уједначену изведбу, у којој су се посебно истакли Анита Манчић која је тумачила три лика – Катарину, Тоду и Јоку, Небојша Миловановић као Ђорђе, Јелена Петровић као Стана, Милица Гојковић у улози Олге, Весна Станковић као Фема и Госпа Маца и Борис Исаковић тумачењем две улоге – као Стеван и Тодор, уврстимо као прву међу најбољим представама приказаним у Београду у 2016. години.

Прошле године Атеље 212 обележио је шездесетогодишњицу сталнога деловања. Основан 1956. године као самостална камерна сцена без стално ангажованог глумачкога ансамбла, Атеље 212 добио је назив по броју столица за гледаоце у сали палате листа Борба, где је ово позориште најпре било смештено. Када је, 1964, прешло у своју зграду подигнуту према пројекту Бојана Ступице, у данашњој Светогорској улици, и када је окупило стални ансамбл, у овом позоришту све је мање експерименталних пројеката, а више конвенционалних представа. Да подсетимо, Атеље 212 отворен је камерним извођењем Гетеовог Фауста, да би потом београдској публици представио према мишљењу многих најбољи комад 20. века – Чекајући Годоа Самјуела Бекета, а потом Јонескове Столице, Фокнеров Реквијем за калуђерицу, драму Макса Фриша Кућевласник и паликуће, Јаје Фелисјена Марсоа, Мрожекове Полицајце, Причу о војнику Стравинског и Рамиза, Неспоразум Албера Камија и др. Од почетка деловања Атеље 212 негује домаћи драмски репертоар. Већ у првој сезони изводи дела наших писаца: Троје Миодрага Ђурђевића, Песма Оскара Давича у драматизацији Павла Угринова и Момчила Миланкова, Небески одред Ђорђа Лебовића, док су током наредних сезона, поред осталих, светлости позорнице угледали комади Кораци у другој соби Миодрага Павловића и Ближњи свој Мелвија Албахарија. Поводом обележавања пола века постојања, 2006, извео је драму Одумирање младога писца Душана Спасојевића, а прошле, 2016, поетски комад Деца радости Милене Марковић, у режији Снежане Тришић. Атељеова традиција приказивања нових дела наших писаца представља значајан допринос нашој позоришној култури и заслужује само похвале и признања. И представу Деца радости можемо сврстати међу најбоља остварења реализована на београдској сцени прошле године.

„ИВАНОВ” ЗА ПАМЋЕЊЕ Народно позориште у Београду приказало је Иванова у адаптацији и режији Татјане Мандић Ригонат. Било је то одлично извођење раног Чеховљевог комада са Николом Ристановским у насловној улози, кога је пратио савршено уигран ансамбл глумаца од којих су се посебно истицали Предраг Ејдус (Гроф Шабељски), Бранко Видаковић (Лебедев), Хана Селимовић (Саша Лебедева), Ненад Стојменовић (лекар Љвов) и Никола Вујовић (Боркин). Ову представу што се изводи са публиком на позорници Велике сцене националног театра такође сврставамо међу најбоља позоришна остварења 2016. године у престоници.

Још једна праизведба новог домаћег драмског текста, приказана на сцени Звездара театра, бриљантно је закључила протеклу позоришну годину. Душан Ковачевић режирао је своје најновије дело Хипноза једне љубави, које се може означити као савремена сценска бајка.

Свакако, било је још лепих догађаја и, што је најважније, још праизведби дела савремених домаћих драматичара. Треба указати на прво извођење драме Стојана Срдића Моје дете, дела овенчаног Наградом „Бранислав Нушић“ за 2015. годину. Срдићево остварење гледали смо у режији и адаптацији Ане Ђорђевић на Новој сцени Београдског драмског позоришта. Реч је о драми која доноси натуралистичку слику савременог живота наших Рома, који не беже од отвореног исказивања својих емоција, нити се суздржавају у реаговању на оно што не воле или у шта не верују.

Како се види, упркос знатно мањем броју премијера на београдским позорницама, била је ово година првих извођења дела наших драматичара, што свакако морамо поздравити и подржати.

БОЛАН ГУБИТАК

Прошле године заувек нас је напустила наша велика драмска уметница Мира Ступица рођ. Тодоровић, непревазиђена глумица 20. века. Деловала је, почев од јануара 1941. па до 1996. на позоришним сценама Београда, Шапца, Ниша, Загреба и Цетиња, остваривши импозантну галерију ликова, коју чини преко стотину великих улога свих жанрова. Са подједнаким успехом наступала је у комадима свих жанрова, од трагедија, преко историјске и грађанске драме, до комедија и фарси, тако да је тешко одредити да ли је била боља као комичарка или као интерпретаторка драмских и трагичних ликова. По снази и многострукости талента, Мира Ступица у српском глумишту надовезује се непосредно на уметничка остварења Жанке Стокић, али и на снагу драмског израза Милке Гргурове, као и на суптилност Веле Нигринове: у традицији великих српских глумица претпрошлога и прошлога века, својом уметношћу она се издигла до јединственог сценског симбола, тако да је можемо поредити са непревазиђеним величинама светскога театра, са Саром Бернар, Елеонором Дузе или Маријом Казарес. Има Мира Ступица многе њихове одлике, њена уметност свакако их достиже, па и превазилази, али највећом глумицом наше позоришне сцене чини је свакако то што је у свакој улози свога необично широкога репертоара увек била животно истинита а нова и друкчија, недостижна по природности, непосредности и сугестивности израза, по аутентичном виолентном темпераменту динарске расе, по неодољивости сценског шарма заснованог на скоро нестварно привлачној женствености. Њена велика уметност неопозиво и дефинитивно обележила је успон српског позоришта у прошлом столећу. Зато је њен одлазак био посебно болан и тужан губитак који се осетио не само на позоришној сцени него и у свим медијима на којима је деловала – на радију, филму и телевизији, пленећи пажњу небројених слушалаца и гледалаца, који су уживали у свакој њеној појави.

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *