PROF. DR RADE MIHAJLOVIĆ – Tramp je politički haker

Razgovarala Dijana Ivanović

Postalo je izvesno da se Amerika mora okrenuti ozbiljnijem rešavanju unutrašnjih problema, što je nemoguće bez radikalnijih poteza. Uz radikalnije poteze svakako idu i radikalnije političke figure, kao što je, bez dlake na jeziku, Donald Tramp

Dok jedan deo svetske javnosti očekuje revolucionarne promene od dolaska Donalda Trampa na vlast u Sjedinjenim Američkim Državama, drugi deo očekuje svetsku kataklizmu. Da li će se Tramp prilagođavati aktuelnoj svetskoj situaciji ili će stvarati nove uslove u kojima će se promene dešavati? Profesor doktor Radomir Mihajlović se više od dvadeset godina bavi problematikom sajber bezbednosti, prediktivnom analizom i ekonomskim rizicima. S njim nastavljamo razgovor započet u januaru prošle godine na temu predsedničkih izbora u Americi i, po mnogima, neočekivane Trampove pobede, u koju prof. Mihajlović nije sumnjao.

U našem razgovoru, koji je „Pečat“ objavio u svom poslednjem januarskom izdanju 2016. godine, kada je Donald Tramp bio vrlo daleko od izbornog trijumfa, dok još uvek nije bio izabran ni za predsedničkog kandidata Republikanske stranke, dok su ga masovni mediji neozbiljno shvatali, vi ste tvrdili, nasuprot svim politički korektnim stavovima, da će baš on biti novi predsednik SAD. Koji pokazatelji su vas još tada uveravali da se nešto menja u američkoj političkoj svesti?

Pobeda Donalda Trampa na predsedničkim izborima, neočekivana kod publike masovnih medija, bila je vrlo očekivana među neangažovanim obrazovanijim i intelektualnijim glasačima, Trampovim političkim navijačima i publici alternativnih medija. Ako će Barak Obama ostati zapisan u istoriji kao prvi američki predsednik Afroamerikanac i siromašniji profesionalni političar, onda će Donald Tramp ostati zapisan kao prvi predsednik koji nije bio profesionalni političar i kao bogataš koji dolazi iz istinskog centra svetske moći, iz Njujorka. U tom detalju krije se prvi atribut nove paradigme u američkoj politici koju smo pomenuli u našem razgovoru za „Pečat“ pre godinu dana. Tramp je neka vrsta političara hakera koji teže prima instrukcije bez dužeg pogađanja. Svojom dugotrajnom pripremom na korak ka Beloj kući, pripremom celokupne porodice, svojim obrazovanjem, druženjem sa političarima iz svih tabora (bio je nekada demokrata) i svojom izvanrednom inteligencijom zaista najavljuje da će biti prvi neortodoksni, originalni, (out of the box) predsednik. Prvi indikator njegove pobede bila je činjenica da je posle Obame bilo vreme za jednog takvog originalnog predsednika.   

[restrict]

Zašto je vreme za predsednika kao što je Tramp došlo baš sada?

Interesne grupe koje posluju, tj. zarađuju, na tlu Amerike i interesne grupe koje zarađuju na projektima van Amerike krenule su na neki način u dihotomiju sa ekspanzijom druge grupe na račun prve. Prvi pokušaj saniranja tog razlaza doveo je do ekonomske krize iz 2008. godine, i do pucanja balona sistema kreditiranja nekretnina. U toku administracije predsednika Buša Mlađeg zakrpa na ozbiljnu ranu Amerike, na ranu masovne nezaposlenosti i umanjenog poreskog priliva, bila je flaster-mera politički isforsiranog, prekomerno olakšanog kreditiranja tržišta nekretnina. Ta flaster-mera je, brzo, zaposlila u građevinarstvu milione siromašnijih Amerikanaca, napravila profite ljudima u građevinskoj industriji, kao i trgovcima nekretninama, kakav je recimo Donald Tramp, da bi na kraju dovela do ekonomske krize. Postalo je izvesno da se Amerika mora okrenuti ozbiljnijem rešavanju unutrašnjih problema, što je nemoguće bez radikalnijih poteza. Uz radikalnije poteze svakako idu i radikalnije političke figure, kao što je, bez dlake na jeziku, Donald Tramp. Dok je Berni Sanders u marksističkom stilu nalazio rešenje u udaranju po bogatima bez razlike, Tramp je sa više fokusa i pragmatizma bio za selektivno uvećano oporezivanje samo bogatih Amerikanaca koji zapošljavaju Kineze, Meksikance, Korejce, Iračane ili Avganistance…, a ne Amerikance u Americi. Tramp nije potegao samo za građevinskom industrijom već i za svim proizvodnim sektorima koje je potrebno povratiti u život. Pritiskom na strane partnere, kao i na domaće investitore koji su radna mesta izvezli iz Amerike, Tramp je najavio da će ista vratiti u Ameriku. Na meti Trampa bile su i sve korporacije koje bukvalno šišaju američki državni budžet i preskupo naplaćuju svoje proizvode i usluge državi. Te korporacije, kao specijalne interesne grupe, imaju najsnažnije lobi veze sa korumpiranim političarima u Vašingtonu, koje Tramp naziva močvarom. Bila je velika verovatnoća da će upravo on biti podržan od ugroženih interesnih grupa za koje su važni američki potrošači, da ne kažem poreske platiše.

U Vašingtonu operiše preko 10.000 lobista koji zastupaju različite interesne grupe. Koliko je njihovim delovanjem dovedena u pitanje nezavisnost američke spoljne politike?

Neke interesne grupe su u poziciji strahovite finansijske i političke moći, neke su prisutne u Vašingtonu samo u cilju promocije ekonomskih interesa, kao što su korporacije čija profitabilnost zavisi od odluka američkih zakonodavaca, dok se neke grupe zalažu za interese stranih zemalja. Mnogi bivši političari sa debelim privatnim telefonskim imenicima i vezama u Vašingtonu u stanju su da, u utakmici koja nimalo nije fer, proguraju ponekada vrlo štetne projekte po Ameriku. U takve projekte možemo da ubrojimo preskupe ekonomske, političke i vojne intervencije koje guraju Ameriku u sve veću zaduženost. Tu će Tramp sa pravom zahtevati veće kompenzacije za američke intervencije u korist drugih zemalja.

Svež primer lobiste s jakim političkim vezama je, recimo, bivši senator i nekadašnji predsednički kandidat Bob Dol koji je već krenuo s lobiranjem u ime Tajvana kod Donalda Trampa. Žena Boba Dola se proslavila kao lobista Albanaca s Kosova. Koristeći ugled svoga muža, direktnim javljanjem iz izbegličkih logora u Albaniji pogurala je vojnu agresiju bez presedana u modernijoj evropskoj istoriji.

Legalna svrha lobista je da svojom ekspertizom pripomognu rešavanju specifičnih problema za koje kancelarije kongresmena, senatora i predsednika nemaju dovoljno ljudskih resursa. Ta se svrha vremenom degenerisala u često serviranje neistina, davanje štetnih saveta, pa čak i direktnih instrukcija. Jugoslovenski građanski rat i vojna intervencija na Kosovu najbolje su ilustracije te degeneracije. Etničko čišćenje Srba kao tradicionalnih i lojalnih američkih saveznika u oba svetska rata i u Hladnom ratu je ozbiljno stavilo u pitanje nezavisnost američke spoljne politike i naglasilo opasnu moć lobi grupa.

Tačno, propagandna firma „Ruder Fin“ je mnogo pomogla negativnom stavu američke administracije prema Srbima, ali zašto bi takve firme i lobi grupe smetale Trampu?   

Sila lobista i njihova kontrola američkih zakonodavaca sa kontrolom masovnih medija važan su problem koji zahteva radikalno manevrisanje, ako ne Trampove, onda neke buduće administracije. Ti radikalni manevri bi se prvenstveno odnosili na redizajn i modernizaciju američkih demokratskih mehanizama koje najmoćnije lobi grupe koriste za promociju interesa korporacija koje troše i poreske i pozajmljene pare na projekte od malog direktnog značaja za prosečnog ili nezaposlenog Amerikanca. 

Postojeći lobi sistem često omogućava zakonitu korupciju, kojom Tramp namerava da se ozbiljnije pozabavi. Konkretno, Tramp predlaže petogodišnju zabranu lobiranja svim političarima koji se povlače iz javne službe. Mnogi političari, tobožnji patrioti, bave se politikom prvenstveno kao investicijom koja obećava veliko bogaćenje po završetku političke karijere. Tu je formulu do vrhunca razradio bračni par Klinton, a kao što vidimo i bračni par Dol. Taj segment moćnije Amerike je ozbiljno suprotstavljen Trampu, a i on njima.

Mnogobrojne statističke analize ukazuju na dugotrajni trend smanjenja kupovne moći prosečnih Amerikanaca. Da li je uopšte moguće zaustaviti tendenciju osiromašenja većeg dela Amerike? Da li, i koliko, Tramp može da učini bilo šta?

Statističke analize tačno govore. U ovom momentu imamo oko 100 miliona Amerikanaca bez stalnog zaposlenja. Tokom poslednjih 30 godina prosečna zarada donjih 50 odsto Amerikanaca na skali zarada pala je na oko 1.000 dolara mesečno, što nije dovoljno za normalan život čak ni u Srbiji. Na drugoj strani, godišnja zarada 10 odsto ljudi na vrhu skale uvećana je više stotina procenata. U toku poslednje tri decenije novac je kontinuirano migrirao u smeru od siromašnijih ka bogatijima u sistemu gde bogatiji mnogo manje doprinose prihodima države preko oporezivanja zarada i prometa. Uz ove činjenice dolazi i poplava ilegalnih useljenika, neobjašnjivo rekordan broj ubijenih Afroamerikanaca u sukobu sa policijom, kao i katastrofalna nezaposlenost mladih Afroamerikanaca, od oko 60 odsto. Ovo su veliki problemi koje Obamina administracija ostavlja Trampu da rešava. Tramp je u svojim predizbornim govorima nedvosmisleno podvlačio efekte trenda koji već godinama čini američku srednju i nižu klasu sve siromašnijom. Ma koliko bio kapitalista, Tramp će morati da ipak prihvati neke neameričke mere, da stavi ruku u džepove bolje stojećih i novac preseli nazad u džepove socijalno ugroženih. Kako to elegantno izvesti i zaobići dalje zaduživanje države – veliko je pitanje.

Brutalan obračun sa ilegalnom emigracijom, koja donosi basnoslovne profite svojim poslodavcima a pri tome najavljuje ozbiljne demografske probleme, neminovan je. Istina je da posle dugogodišnjeg ilegalnog useljavanja ukupan broj latinoameričkih i azijskih naseljenika postaje dramatičan. Ilegalni naseljenici se uglavnom slivaju u veće gradove i po postojećim zakonima im novorođena deca postaju legalni američki građani. Te zakone Tramp namerava da promeni, i da ilegalne useljenike vrati u zemlje iz kojih dolaze.

Narkotici značajno ugrožavaju radnu sposobnost mnogih Amerikanaca. Preko 80 odsto narkotika konzumiranih na svetu je distribuirano u SAD. Posle intervencije u Avganistanu, u toku je do sada neviđena tiha ekspanzija heroinske adikcije u Americi, adikcije o kojoj se zasada samo šuška. Heroinska adikcija je neizlečiva narkomanija.

Distribucija narkotika predstavlja vrstu specijalnog hemijskog ratovanja, da ne kažemo hemijskog terorizma, i s takvom definicijom je moguć čak i oružani kontraudar na države iz kojih narkotici dolaze. Primer takvih država su Avganistan, Pakistan ili Kolumbija. Ako se bilo gde treba razbacivati vojnom silom, to su zemlje iz kojih dolaze otrovi kojima se ubijaju milioni Amerikanaca.

Da li se, i koliko, promenio odnos medija prema Trampu?

Odnos medija prema Trampu se zaista promenio i to značajno, međutim, ne nabolje već nagore. Iz kampanje omalovažavanja svake vrste masovni mediji prešli su u drugi režim rada, u režim nerazumnih pritisaka, zastrašivanja i pretnji, kao što su to pretnje prevremenim isterivanjem iz Bele kuće ili pak fizičke pretnje njemu i članovima njegove porodice. Na primer, malo neshvatljivo a i zabrinjavajuće izgleda činjenica da je jedan izvanredno poštovani demokratski senator Čarls Šumer, koga sam imao prilike da upoznam, javno upozorio Trampa, da ne kažem zapretio mu, da ne dira u postojeće obaveštajne strukture ili se svašta može desiti. Trampova najava da će bezbednosne strukture koje su se odrekle političke neutralnosti biti reorganizovane i redukovane, dovela je do panike među mnogima koji mogu biti predmet istrage. To svakako nije Čarls Čak Šumer, ali mogu biti mnogi njegovi prijatelji. Neka vrsta mekanog puča protiv predsednika koji se takoreći još nije ni uselio u Belu kuću još jedan je atribut nove paradigme američke politike. Gotovo teflonski neosetljiv, da ne kažem imun, na medijske pritiske, uz veliko razočaranje masovnih medija, Tramp se uglavnom obraća američkim građanima preko alternativnih medija. Ako se vratimo na vaše ranije pitanje, vidimo da su masovni mediji očigledno u službi specijalnih interesnih grupa druge vrste, kojima problemi građana Amerike manje znače od problema, recimo, miroljubivih odnosa s Rusijom ili od seksualnih iskustava predsednika. Masivan medijski pritisak na novoizabranog predsednika nije do sada viđen u Americi, međutim, moramo da priznamo da ni ovakav pobednik predsedničkih izbora nije viđen ranije. Svedoci smo jedinstvenog perioda u istoriji Amerike, a i sveta.

Da li će Trampove predizborne najave o uvođenju kaznenih carina na uvoznu robu iz Kine ostati puka pretnja, ili mislite da je Tramp u stanju da uvede tarifne mere i Kini pokaže gde su joj privredne i geostrateške granice?

Nijedna država nije toliko silna u okviru svojih granica kao kineska. Takva sila kineske države čini je predvidivom, na šta Tramp ozbiljno računa u budućim planovima i pogodbama koje namerava da napravi s Kinom.

Kina je pre više godina krenula s preventivnim merama zaštite od mogućeg izvoznog tarifnog zida Amerike prema Kini. Na početku stidljivo, a u poslednje vreme daleko uočljivije, Kina širi svoju ekonomsku prisutnost na svim kontinentima sveta. Svedoci smo intenzivnih kineskih poslovnih aktivnosti čak i u Srbiji. 

Utisak da će Tramp ugroziti uvoz robe iz Kine je varljiv. Namesto da započne carinski rat sa Kinom, Tramp, kao mudri poslovni čovek, namerava da iskoristiti vrednost američkog tržišta, kroz pogodbe koje će naterati Kinu, ne da nastavi sa pozajmljivanjem novca američkoj državi već da poveća uvoz američkih proizvoda i usluga do nivoa trgovinskog balansa između dve države i time poveća zaposlenost Amerikanaca. Trampov nedavni susret sa vlasnikom „Alibabe“, moćnog sistema distribucije roba u Kini, prvi je korak u tom smeru. Ugrožavanje kineskih proizvodnih i izvoznih kapaciteta bilo bi loše za američke interese, jer iza mnogih kineskih poslovnih sistema stoje američki investitori ili vlasnici.

Ne zato što je Kina vojno moćna već zato što istinski razlozi za vojni sukob ne postoje, bilo kakvo ratovanje sa Kinom ne dolazi u obzir.

Da li je Rusija uticala na ishod poslednjih predsedničkih izbora u Americi? Da li ruski hakeri napadaju sajtove i servere američkih kompanija i političara?

Rusija s Putinom je dosta doprinela Trampovoj pobedi, da ne kažemo porazu Hilari Klinton. Agresivnost Hilari Klinton i direktne ili indirektne bezrazložne pretnje vojnim sukobom s Rusijom intelektualnu Ameriku su ozbiljno uplašile. Ta Amerika se značajno angažovala da u alternativnim medijima složno prikaže Rusiju kao prijateljsku zemlju, kao budućeg partnera a ne kao agresivnog suparnika. Hilari Klinton je sebe eksplicitno definisala kao ratnog huškača i time se konfrontirala s obaveštenijom glasačkom publikom. Svi predizborni rivali Trampa u okviru republikanskog tima su kakofonično i politički korektno, po inerciji, jurišali na Rusiju žustrije nego što je to nekada činio Regan sa Sovjetskim Savezom. Proglašenje Rusije opasnom državom okruženom sa stotinak baza agresivne vojne alijanse, pred višestruko nadmoćnijom vojnom silom i neugodno neprijateljski raspoloženim evropskim susedima, nije bilo uverljivo obrazovanijim Amerikancima. Mnogobrojni blogovi, mnogi cenjeniji politički veb-komentatori, kao i ruska TV mreža RT pokazali su se ubojitijim od hidrogenske Car bombe. Glasom zdravog razuma i logičkim gledanjem na tekuće političke događaje, Putin sa Lavrovim, kao i njihovi poštovaoci širom sveta, pozvali su američke glasače da izaberu predsednika ravnog Putinu, što Hilari Klinton svakako nije bila. Putin nije pokazao zube, kako kažu neki analitičari, već je pokazao intelektualnu nadmoć nad skoro svim liderima sveta. U takozvanom semantičkom ratovanju u sajber prostoru Putin je napravio ozbiljnu promociju Trampa, ne kao svoje igračke i budućeg poslušnika već kao nekoga s kim će moći da se dogovara.

Po modelu trodimenzionalnog ratovanja u sajber prostoru, tehnički napad ruskih hakera bio je nepotreban jer bi u krajnjoj liniji proizveo negativne efekte. Informacije koje su iz tabora Hilari Klinton procurele u javnost i bile objavljene na portalu „Vikiliksa“ isporučene su iz samog tabora Klintonove. Ogroman volumen podataka je gotovo nemoguće neprimetno skinuti sa servera preko hakovanih linija, dok je isporuka istih na portabilnim medijima daleko jednostavnija i teža za otkrivanje. Mnogi ljudi u Demokratskoj partiji nezadovoljni su brojnim lošim potezima i grubim ponašanjem Hilari Klinton. Najverovatnije su nezadovoljnici, kao što je to bio (ubijeni) Set Rič, jednostavno izneli disk sa podacima kompromitujućim po nju. Ponavljanje neopravdanih optužbi da je Tramp čak bio u dosluhu s Putinom i ruskim hakerima verovatno ima za cilj da spreči eventualnu istragu nekoliko misterioznih nasilnih smrtnih slučajeva u demokratskom taboru pred same izbore.       

Na pitanje da li ruski hakeri napadaju sajtove i servere američkih kompanija i političara možemo samo potvrdno da odgovorimo, ali takođe možemo vrlo pouzdano da tvrdimo da ni Trampu, a ni Putinu, nije bila potrebna pomoć ruskih hakera u izbornoj kampanji u kojoj je Demokratska partija napravila bezbroj strateških grešaka, dok se Tramp lavovski borio, povlačeći svaki politički potez gotovo besprekorno.  

Trampu je među prvima na pobedi čestitao Putin i već su imali prijateljsku telefonsku konverzaciju. Odnosi Rusije sa Amerikom će se svakako popraviti, dok će isti ostati hladni prema Evropi. Rusiju i Evropu deli čitav lanac neprijateljski raspoloženih suseda. U ovom momentu od svih evropskih zemalja samo malena Srbija zauzima prijateljski stav prema Rusiji. Samo Srbija nije pristala na ekonomsku blokadu Rusije. 

Da li ima nečeg dobrog za Srbiju i Srbe u tome što je Donald Tramp pobedio? Hoće li doći do promena u odnosu Amerike u konfliktu Srba i Albanaca na Kosovu?

Srbi, a zanimljivo i Hrvati s pravom glasa u Americi, listom su glasali za Trampa. Hrvatski glasači su uglavnom desno i konzervativno orijentisani, dok je srpsko glasačko telo tradicionalno podeljeno. Starija srpska emigracija je konzervativna, a novija emigracija je liberalnog opredeljenja i podržava demokratski tabor. Na poslednjem glasanju jedinstvo srpskog glasačkog tela u Americi bilo je bez presedana. Skoro svi Srbi su glasali za Trampa. Tome je prilično doprinelo hvalisanje Hilari Klinton da je lično urgirala kod svog supruga Bila Klintona da podrži vojni napad na Srbiju i Crnu Goru. U svakom slučaju, Srbi američki državljani nisu glasali za nesumnjivo lošijeg kandidata po Srbiju, i taj kandidat nije pobedio, pa je to prvo što je dobro u pobedi Trampa.

Drugi detalj povoljan za Srbiju jeste činjenica da Tramp ima poslovnog iskustva sa Srbima, kao i da mu supruga Melanija dobro govori srpski jezik. Melanija će biti najšarmantnija prva dama Amerike koja je ikada ušla u Belu kuću. Melanija odlično poznaje političku situaciju na Balkanu, što prilično otežava plasiranje neistina o Srbiji. Srbima ne treba bilo kakvo favorizovanje u Vašingtonu, već manje laži, jednostavna nepristrasnost i objektivnost. U Trampovoj administraciji će te objektivnosti biti daleko više nego što je to do sada bio slučaj.

Proces osamostaljenja Kosova kao nezavisne državice sa pretenzijama da se ujedini sa Albanijom je prilično odmakao.  Hoće li Trampu biti teško da nešto značajnije promeni?

 Trampova administracija će svakako moći da utiče na kosovske Albance, koji su bukvalno oteli deo teritorije Srbije, da se ponašaju dostojno građana Evrope u 21. veku, i uljudnije tretiraju svoje sugrađane koji ne žele da budu Albanci ili to nisu. Isto važi i za Hrvatsku, u kojoj su manjine izložene ugnjetavanju. Sa maltretiranjem Haradinaja u Francuskoj, pritisak na Kosovo da prestane sa razmaženim ponašanjem već je započeo. Trampova administracija će svakako nastaviti sa sličnim pritiscima kako bi se Kosovo istinski spremilo, ne za ujedinjenje s Albanijom već za ulazak u Evropsku uniju.

Bregzit, pa Tramp.

Šta je sledeće?

Sećam se jedne večere od pre petnaestak godina na kojoj je Stiv Forbs, nekadašnji predsednički kandidat i počasni doktor nauka u Njujorškom tehnološkom institutu, gde godinama predajem, govorio o neophodnosti stvaranja Anglosaksonske unije, kao paralele Evropskoj uniji. Moram da priznam da su njegova obrazloženja u prilog toj ideji bila vrlo uverljiva i moguće je da će do stvaranje te nove unije zaista doći. Mada Anglosaksonska unija, sa Amerikom i britanskim Komonveltom de fakto već postoji, uspostavljanje javnih i zakonskih okvira takve unije je realno očekivati. Bregzit, uz mogućnost američke politike izvesne izolacije u odnosu na ostatak sveta, može da se protumači kao najava jednog novog svetskog bloka. Poplava izbeglica iz islamskog sveta po Evropi preti zaoštravanjem tradicionalno dobrih odnosa evropskih zemalja s tim svetom. Zapadni Evropljani će morati da povuku neke drastične poteze na temu ilegalno useljenih muslimana, čime će se nišanske sprave terorista islamista, do sada uglavnom uperene na Ameriku, više okrenuti ka Evropi. Već smo imali nekoliko terorističkih napada islamista na evropskom kontinentu i možemo da kažemo da je rat između Evrope i islamskog sveta već započeo. Strah Evrope, koja je gorela više puta u prošlom veku, opravdan je      

[/restrict]