ON JE DOŠAO IZ RUSIJE

ZAHAR PRILEPIN – DOBITNIK ANDRIĆEVE NAGRADE

Piše Želidrag Nikčević

Liberalna elita, koja ga je pre Krima i Novorusije bespogovorno proglasila velikom nadom ruske književnosti, iznenada se prisetila: oni u stvari ne žele da priznaju Zahara Prilepina za najvažnijeg ruskog pisca protekle decenije. Naravno da je sad kasno za kajanje i povlačenje komplimenata, ali stvarno: šta se tu desilo?

Posle velikog romana Obitelj Zahar Prilepin je najavio da će se „malo odmoriti od proze“. Kad se nedavno pojavila zbirka priča Sedam života, jedan od vodećih ruskih kritičara Aleksej Kolobrodov postavio je pitanje: „Ako se on tako odmara, šta će napisati kad bude radio?“

Kad je Zahar Prilepin s romanom Obitelj postao laureat književne nagrade „Boljšaja knjiga“, to je u jednom delu ruske intelektualne javnosti izazvalo popriličnu uzrujanost. Užas, skandal! Nije fer! Liberalna elita, koja ga je pre Krima i Novorusije bespogovorno proglasila velikom nadom ruske književnosti, iznenada se prisetila: oni u stvari ne žele da priznaju Zahara Prilepina za najvažnijeg ruskog pisca protekle decenije. Naravno da je sad kasno za kajanje i povlačenje komplimenata, ali stvarno: šta se tu desilo?

[restrict]

IMPERIJALNO RUSKI, ARHAIČNO LEVO… Nije nikakva tajna da su Prilepinov streloviti uspon svojevremeno najavili i pozdravili najstrožiji ruski kritičari, pa i njegove slavne kolege Akunjin, Sorokin, Peljevin, Ulicka… svi redom prozapadno i liberalno orijentisani. U nekoj vrsti začuđujuće opšte saglasnosti, Prilepin je dobijao sve značajne ruske nagrade: od „Jasnoj Poljani“ do „Bronzovoj ulitki“ i od „Nacbesta“ do „Boljšoj knjigi“. I sad očigledno nije toliko važan skandal (kao sitna pakost liberalne žandarmerije), pa ni same nagrade, koliko činjenica da Prilepin uporno nastavlja da bude glavni – najčitaniji i najuticajniji, a istovremeno zastupa imperijalno ruske i arhaično leve (ne progresivno leve) poglede na svet.

Prostije rečeno, prestali su da ga vole zbog Krima i Novorusije. A zbog čega su ga zavoleli? Ni tu nema neke naročite misterije. Prilepin očigledno poseduje ogroman pripovedačko-lirski dar. Doduše, u početku se govorilo da su njegovi tekstualni mehanizmi – prekookeanski. Tako je svoje majstorije izvodio veliki Hem. Tako su radili Džek London i Truman Kapote. Ali to se odnosilo samo na kompoziciju. Sve ostalo je bilo i ostalo rusko, od Gogolja prema Gazdanovu, i dalje, prema Rasputinu, Belovu… A stil prilepinski – ne možeš ga ni sa kim pomešati.

Pri tome, taj stil od starta baš nimalo nije ličio na ono što pišu tzv. narodnjaci. Prilepinov tekst je precizan, spokojan, samouveren, optimističan – antiglobalisti ne pišu tako. I uopšte, on ne izgleda kao „vatnik“ (više kao reper). Ne propoveda, ne tera vas da se kajete, ne žali se na grozne društvene okolnosti. Čak i kad ne delite poglede autora i poglede njegovih heroja, u Prilepinovim pričama uvek deluje magija – uvek su tu ljubav, bol, vera i strast, i odbijanje da se čovek pomiri sa lažima. Denis Gucko čak tvrdi da Prilepinovi romani uglavnom govore o čestitosti – sa blagim ukusom krvi…

27ČVRST KAO STENA Dmitrij Bikov, jedan od najboljih ruskih pisaca i verovatno najkompetentniji Prilepinov suparnik sa liberalne strane, iskreno konstatuje da je Prilepinova proza prepuna suštinske sreće – radosnog divljenja pred sopstvenim postojanjem i veličanstvenim mogućnostima koje ono otkriva. „Prilepin je dobrodušni pisac, što je danas veoma retka pojava. Samo pogledajte kako on piše o ženama, kako uživa sa prijateljima! Koliko je tu nežnosti, koliko poezije! Uz to, on ostaje pisac koji aktivno deluje, i ne boji se ni predsednika, ni đavola, ni društvenog mišljenja – i ne zaboravlja da se razmnožava, da bismo imali za koga da gradimo srećnu Rusiju. Proza Zahara Prilepina izaziva žudnju za životom. Još desetak takvih romana, i Rusiji neće biti potrebna nikakva revolucija.“

Kapitolina Kokšeneva zaključuje da je Prilepinova proza – energetska. Međutim, za razliku od tupih energetskih napitaka, u njoj dominira istinska životna snaga, krepko ugrađena u svaku reč. „On je došao iz Rusije; on neće i ne može da živi s pola snage. Takav je njegov drajv.“

Vladimir Ličutin najvažnijim kvalitetom Prilepinove proze proglašava svojevrsnu muziku ljubavi. „Njegov jezik je potpuno običan, nema tu nikakvih složenih metafora i poređenja… Međutim, te jednostavne reči kao da su osveštane muzikom ljubavi; tekst gotovo neprimetno postaje sve privlačniji i uzbudljiviji. Mislim da Prilepinovu prozu spasava muzika…“

Sergej Šargunov posebno ističe Prilepinovu spremnost da se bez oklevanja i kalkulacija bavi opštim društvenim izazovima. „On se radosno kupa u istoriji svoje zemlje, i u njenom svakodnevnom životu, kao u ledenoj reci, a upravo to odmeravanje prema aktuelnosti uvek je pratilo veliku rusku literaturu. I drugo što je bitno kod Prilepina – to je prisustvo ličnosti. Ono što je izvan teksta. Čvrst kao stena, ne samo u tekstu nego i kao ličnost. Neka se nezadovoljni mršte koliko god hoće, ali od toga ne možeš pobeći: bez intrige zvane ’sudbina autora’, bez biografske magije tekst će brzo uvenuti.“

Nezadovoljnih, naravno, uvek ima – nerviraju ih Prilepinova druženja sa politički nekorektnim svetom, i naravno, njegov uspeh. Čula se i ovakva optužba: „Nije moguće da je on sam napisao Obitelj.“ (Baš kao Šolohov.) Ali duh diše gde hoće. Božji dar se ne dobija za dobro učenje i primerno vladanje. Prilepin svojim delima i svojim životom očigledno obnavlja veličanstveni duh ruske književnosti iz vremena Gogolja, Dostojevskog, Tolstoja, Šolohova, Leonova, Rasputina… ne samo vrhunskim pripovedačkim majstorstvom već i nacionalnim, moralnim i intelektualnim angažmanom, direktno se uplićući u noviju istoriju svoje zemlje i svog naroda. To i jeste suštinska osobina ruskog pisca: da oseća, razume i prenosi duh zajednice, da prati taj sudbonosni nacionalni puls – kao ličnost, u punoj egzistencijalnoj težini.            

Lav Pirogov: On je žestok, ali i oprezan

„U Rusiji danas postoji mnogo sjajnih pisaca, ali: ko za njih zna? Boraveći u stvaralačkoj izolaciji, van aktivnog prestoničkog horizonta i kritike, oni gube orijentaciju, kao kosmonauti u bestežinskom stanju. S druge strane, orijentacija se može izgubiti i kad pisac stupi na veliku scenu, pod prijateljske i neprijateljske reflektore. Zahar Prilepin, međutim, sve radi pravilno. On je žestok, ali i oprezan. Drzak je – a istovremeno ljubazan i prijatan u komunikaciji. Estetički je umeren, a uzdržanost i umerenost – to su vam obeležja klasike. U estetici je kao i u kartama: kad uzmeš manje, još se može pobediti, kad uzmeš previše – ne!“

 

Andrej Maksimov: Fenomen velike ruske književnosti

„Prilično oprezno sam se odnosio prema onome što radi Zahar Prilepin… sve dok nisam kupio i pročitao njegov poslednji roman Obitelj. Zatvorio sam roman i pomislio: ’Ma neka on radi šta god hoće, neka se oduševljava ljudima koji mi nisu nimalo simpatični; sve to nema nikakvog značenja ako je on napisao ovakav roman.’ Apsolutno sam pokoren tom knjigom. Sad u mom životu postoje dva Zahara Prilepina. Jedan se bavi politikom – neka mu Bog da zdravlja. Drugi je napisao roman koji slobodno možemo nazvati fenomenom velike ruske književnosti.“

[/restrict]