Zona sumraka – Marks F22

Piše FILIP RODIĆ

Slučaj sa pokušajem prekida predstavljanja knjige „Istorija Republike Srpske“ brutalno nas dovlači svesti pokazujući nam još jednom koliko su svi nivoi našeg društva od državnih institucija i medija do „intelektualaca“, osim naroda, začarani mantrom o „srpskom fašizmu“

Fenomen takozvanih „lažnih vesti“, koji je postao opšte mesto u SAD od pobede Donalda Trampa, stigao je i kod nas. Establišment u Americi za ovo krivi alternativne medije koji odstupaju od narativa glavnog toka. Kod nas, međutim, lažne vesti šire i javni servis i tabloidi bliski vlasti. „Desničari prekinuli skup na fakultetu, vikali Hajl Hitler“, „Neonacisti divljali na Filozofskom fakultetu! Na tribini o istoriji Republike Srpske, kaiševima napali studente i uzvikivali nacističke parole“, naslovi su pod kojim su RTS, odnosno Informer izvestili o incidentu na Filozofskom fakultetu. Ne bi čudilo da su ovakav stav imali samo već dokazani „liberalni“ mediji. Na ovaj trik naseo je čak i ministar unutrašnjih poslova Nebojša Stefanović koji je, u danu kada su istinski fašisti divljali ispred Srpskog nacionalnog veća u Zagrebu, izjavio da će policija ispitati slučaj i dodao da „Srbija nije, i neće biti, zemlja koja podržava fašizam, već neko ko ga progoni u skladu sa svojom slobodarskom tradicijom“. Višedecenijska propaganda o nekakvom srpskom nacizmu i fašizmu urodila je, eto, plodom i kod nas samih kada su čak i javni servis i ministar unutrašnjih poslova skloni da poveruju u manipulaciju grupice ljudi koji se predstavljaju kao nekakvi levičari, a u stvari su liberali u službi kapitalističkog globalizma.
Istina je, međutim, brzo isplivala na površinu i pokazalo se da vinovnici incidenta nisu nikakvi fašisti, da niko nije veličao Hitlera, nego upravo suprotno – da su agresiju izvršili „levičari“ koji su napali entitet na čijoj je teritoriji narod najviše stradao od fašizma u 20. veku. Entitet čiji su žitelji u svim prošlim ratovima ginuli boreći se protiv fašizma i koji je nastao kao plod borbe protiv onih koji su „za dom spremni“ i koji su se kleli Hitleru pristupajući u 13. SS diviziju Handžar i slične formacije.
Koliko je javnosti poznato, manje ili više direktno ovu akciju podržala je „Revolucionarna socijalistička organizacija Marks21“ uz moguće učešće aktivista Anarhosindikalističke inicijative (ASI). O ovoj poslednjoj nećemo trošiti mnogo reči jer o njima dovoljno govori da su u okviru procesa za bacanje Molotovljevog koktela na grčku ambasadu 24. avgusta 2009. godine tvrdili da je u pitanju nameštaljka. Ljudi koji se neprincipijelno pozivaju na Gavrila Principa tvrde da im je taj proces namešten i da su nevini. Zamislite da je Princip tvrdio da nije pucao na nadvojvodu Ferdinanda i da mu je to bilo namešteno. Toliko o njihovoj borbenoj strasti i žaru za promenu sistema. Ovi ljudi su, kao, spremni da ginu za svoje ideale, ali ne i da idu zbog njih u zatvor.
Mnogo je, međutim, interesantniji slučaj organizacije Marks21, koja bi, po svemu sudeći ime trebalo da promeni u MarksF22 (F22 je u međunarodnoj klasifikaciji bolesti šifra za stalna sumanuta duševna oboljenja). Odakle početi o njihovom ideološkom lupanju u zid? Od toga da u svom „manifestu“ navode da je Kastrova Kuba „državnokapitalistički režim koji tlači i eksploatiše radnice i radnike pod maskom socijalizma“ koji „nema dodirnih tačaka s istinskim socijalizmom“, dok u epitafu kubanskom lideru navode da je on bio „heroj borbe protiv kolonijalizma“. Tu, međutim, nije kraj njihovoj sumanutosti. Ovi marksisti ističu da su protiv imperijalizma, ali pominju samo onaj ruski koji se oličava u ko zna čemu, ali koji daje pokriće „pokušajima srpske vladajuće klase“ da „ponovo uspostavi institucije države Srbije na Kosovu“. U čemu se sastoji „ruski imperijalizam“ možemo da pretpostavimo i iz teksta objavljenog na njihovom sajtu u kojem se lamentira nad činjenicom da su sirijske snage oslobodile Alep od terorista, a revolucije u okviru Arapskog proleća proglašavaju za legitimne narodne ustanke. Tako jedna levičarska grupa podržava svrgavanje Gadafija, čoveka koji je stvorio društveni poredak najbliži onome čemu oni deklarativno teže. Da bi se to shvatilo, nije neophodno pročitati Gadafijevu Zelenu knjigu ili Bakunjina i shvatiti njihovu sličnost, dovoljno je videti ko ga je srušio – zapadni (anti)imperijalisti. Isto se odnosi i na socijalistu Asada kojeg u borbi protiv slobodarskih džihadista podržavaju ruski „imperijalisti“. I tako dalje… Gotovo svako pitanje pomenuto u njihovom „manifestu“ sadrži ideološke postulate suprotne izvornoj levici nastaloj na učenju čoveka čijim se imenom diče.
Sve ovo navodi nas na zaključak da se ovde ne radi ni o kakvoj levici, nego o liberalizmu u njegovoj najčistijoj formi. Tome svedoči da su ovi borci za pravdu i interese svog naroda upali na tribinu posvećenu Republici Srpskoj, a nikada nisu ni pokušali da ospore bilo šta vezano za NATO, Evropsku uniju ili slično. Ljudi koji su za samoopredeljenje Kosova kritikuju knjigu o RS kao „istoriju nepostojeće države“. Pri tome se pozivaju na tekst svoje aktivistkinje Jelene Lalatović, redovne saradnice Peščanika, koja svoje honorare dobija od antiimperijalista i socijalista poput Soroša, američke Nacionalne zadužbine za demokratiju i ambasade Holandije iz čijeg jezika je izvučena samo jedna međunarodna reč – aparthejd. Kako to da nikada nisu kritikovali, na primer, Latinku Perović koja članstvo u NATO smatra „dobrim putem“. Gospodo, ko su vaši heroji? Princip, u jednom pismu iz maja 1916, otvoreno je rekao da se on i njegovi drugovi nisu mnogo bavili pitanjem sveevropske socijalne revolucije, jer su „imali drugu dužnost – nacionalnu dužnost“? Ili Svetozar Marković koji je verovao da se ne može biti socijalista a da se ne bude nacionalista i nije se slučajno zalagao za „balkansku federaciju“ Srbije sa Bugarskom koja ne bi uključivala i Hrvate, jer je „na umu imao isključivo srpske nacionalne interese“? O ovome bi moglo još mnogo da se piše i da se još mnogo primera „stalnog duševnog oboljenja“ navede, ali dovoljno je i pitanje: Drugovi, ko su vaši heroji?