Šta je SSSR dao svojim građanima?

Piše ZORAN MILOŠEVIĆ

Skoro stotinu godina od njegovog osnivanja i tridesetak godina od raspada, Sovjetski Savez u očima eksperata predstavlja avangardu socijalnih prava i simbol uspostavljanja humanog društvenog poretka

Kada se danas govori o položaju radnika i ljudi uopšte, iako se priča o njihovim pravima, ona suštinska, najvažnija se ukidaju, čak i na području nekadašnjeg Sovjetskog Saveza, gde je preovladala logika tretiranja čoveka „kao resursa“ SSSR-u se među istoričarima govori kao o „prvoj socijalnoj državi na svetu“, dakle kao o instituciji koja je prva primenila drugačiju praksu prema čoveku, gde on nije bio „potrošna roba“, „resurs“ već poštovan stvaralac.

Šta je, dakle, SSSR pružio svojim narodima?

Istoričari, sociolozi i analitičari jednoglasni su da je SSSR zaista bio socijalno usmerena država, koja je ne samo prva uvela nego sve vreme svog postojanja negovala socijalnu usmerenost, po čemu je bila prepoznatljiva u svetu. Ova socijalna usmerenost u današnjem sistemu kapitalizma, koji se trudi da što više ukine prava zaposlenih, da ih što manje plati i što više ponizi, deluju kao fatamorgana.

[restrict]

PRAVO NA PRAVA Pogledajmo, dakle, o kakvim se pravima radnika radilo: pravo na osmočasovno radno vreme, što je bilo prvo u svetu takvo pravo u istoriji čovečanstva; pravo na godišnji plaćeni odmor, takođe prvi put u povesti; nemogućnost da državna administracija ili vlasnik samovoljno otpusti radnika bez saglasnosti Sindikata i Komunističke partije; pravo na rad, na mogućnost da živi od svog rada, pri čemu su stručnjaci sa završenim fakultetom imali pravo na garantovan posao i stan, te sledeća prava prvi put data nekome u svetu: pravo na besplatno osnovno, srednje i visoko obrazovanje; pravo na besplatno korišćenje vrtića, jaslica, pionirskih centara; pravo na besplatno lečenje; pravo na bolničko i banjsko lečenje; pravo na besplatan stan; pravo na zaštitu države od lokalnih predstavnika vlasti i birokratije i pravo na besplatni prevoz na posao i do fakulteta (i nazad).

Žene su imale i dodatna prava: pravo na trogodišnje odsustvo sa čuvanjem radnog mesta; pravo na besplatnu babicu po porođaju do godinu dana, pravo na besplatne mlečne proizvode do tri godina starosti deteta; pravo na besplatno lečenje deteta u bolnici ili banji za bilo koju dečju bolest.

Ni u jednoj državi sveta nije bilo ničeg sličnog, a čak se nije ni moglo razgovarati o takvim pravima stanovnika. U svetu su se slična prava počela davati tek posle Drugog svetskog rata, a kao posledica ojačalog radničkog pokreta, pre svega na činjenici postojanja Sovjetskog Saveza, države radnika i seljaka. Imajući iza leđa tako moćna socijalna prava, Sovjeti su se ponosili svojom državom, znajući kakva dostignuća imaju, ne samo na polju socijalnih prava nego i u razvoju privrede. SSSR je bez bilo čije pomoći triput obnovio razrušenu privredu: posle Prvog svetskog rata, Građanskog rata, ali i posle Drugog svetskog rata. Takav podvig istorija nije zabeležila. Po svim ekonomskim pokazateljima SSSR je zauzimao tokom druge polovine XX veka drugo mesto u svetu (prve su bile SAD). Po broju pronalazaka (na godišnjem nivou) SSSR je bio drugi u svetu (posle SAD), a to govori o tehničkom nivou ekonomije koji je bio ravan onom u SAD. SSSR je razvio jedan od najboljih obrazovnih sistema i stručnog usavršavanja, koji tek danas prestižu SAD. Učenici i studenti iz SSSR-a na svim olimpijadama u svetu zauzimali su najbolja mesta, daleko iz sebe ostavljajući učesnike iz drugih država. Da podsetimo na reči Džona Kenedija, koji je šezdesetih godina prošlog veka rekao da su Amerikanci od SSSR-a izgubili bitku za kosmos u školi i da moraju preuzeti ruski sistem obrazovanja. SSSR je imao jedan od najboljih sistema preventivne zdravstvene zaštite, koju tek sada usvajaju u SAD i u Evropskoj uniji, kao i vrhunski sistem fizičkog i sportskog vaspitanja stanovnika, na koji je već sada prešla Kina i zahvaljujući njemu prestiže niz zapadnih država u sportu. Takođe, SSSR je pravio najkvalitetniji pristup osvajanju kosmosa, s kojim se mogla takmičiti samo Amerika. SSSR je razvio jednu od najkvalitetnijih vojnih tehnika, kojoj je mogla da parira jedino Amerika.

Jednom rečju, SSSR je bio velika, moćna država, sa snažnom ekonomijom, velikom naukom i kulturom, s jakim obrazovanjem i velikim idejama o izgradnji novog društva na zemlji, pravednog za sve narode, a ne samo za bogate. Ponesen ovim dostignućima poznati ruski pesnik Majakovski napisao je: „Čitajte, zavidite, ja sam građanin Sovjetskog Saveza!“.

Ovo je bilo moguće, procenjuju analitičari, jer se vlast narodna brinula o stanovništvu, a ne o svojim i džepovima stranaca. U takvom sistemu sudbina čoveka nije zavisila od količine novca na njegovom računu već od njega samog, pri čemu je država pomagala njegov razvoj.

POLITIČKE SLOBODE Što se tiče slobode govora i štampe, mišljenja su različita. Iako je na Zapadu razvijena propaganda da u SSSR-u nije bilo političkih sloboda, a time ni slobode govora i javnog izražavanja preko medija opozicionih mišljenja, oni koji su živeli u ovoj državi misle sasvim drugačije. „U Sovjetskom Savezu bio sam ne samo poštovan nego i najslobodniji čovek na svetu“, svedoči jedan sada ostareli novinar za portal slu4ai.ru. „Mogao sam da radim i govorim sve po savesti što je bilo u skladu sa krivičnim zakonom države. Bio sam vlasnik svoje države koja se zvala Sovjetski Savez. Zato sam imao pravo da iskažem bilo koje mišljenje, po bilo kom pitanju života u SSSR-u, ne bojeći se posledica, ne tražeći ni od koga dozvolu da govorim. I uvek sam na sastancima sindikata i na partijskim sastancima kritikovao one koji nisu dobro radili! Pisao sam kritičke članke, koje sam objavljivao i u lokalnoj štampi i u listovima poput Pravde, Komsomolka, Izvestije itd. Probajte sada da govorite i pišete kao nekada – odmah će vam se, na neki način, osvetiti. I nikakav sud vam neće pomoći“, naveo je on.

Pored toga, fabrike su i same „prepisivale“ ponašanje države i svojim radnicima dodatno omogućavale brojne ugodnosti. Na primer, u mašinogradnji, posebno teškoj, formirala se praksa da fabrika zapošljava svakoga ko je hteo da radi; svakom radniku je obezbeđivala stan; fabrika je o svom trošku školovala sve koji nisu imali kvalifikacije, a želeli su da se usavršavaju; fabrike su same za decu svojih radnika gradile besplatne vrtiće; fabrike su za decu svojih radnika gradile besplatne centre za odmor, medicinske ustanove, sanatorijume i banje. Fabrike su gradile domove kulture i sportska igrališta i finansirale amaterizam, odnosno amatersko bavljenje kulturom i sportom.

Današnje kompanije ništa od pomenutog ne nude, a socijalna prava stanovnika SSSR savremeni radnici i stanovnici zapadnih i drugih demokratija mogu samo da snevaju. Malo ko zna danas da su brojna socijalna prava stanovnika i zaposlenih prvi put garantovana u Sovjetskom Savezu, tako da ima uglednih autora koji predlažu da se izgradi spomenik zahvalnosti čovečanstva SSSR-u za dostignuća u socijalnoj sferi. Naime, do pojave sovjetske vlasti pojam „socijalna politika“ nije postojao. Tako i Vitalij Ovčinikov za portal proza.ru konstatuje da je sovjetska vlast ipak bila osobena u čitavom svetu, jer je prvi put u poznatoj istoriji čovečanstva državom upravljala ne manjina stanovnika (elita, aristokratija i vlasnici kapitala) već zaposleni iz svih slojeva i svih zanimanja. Državom se upravljalo preko masovnih organizacija – Saveta radnika, biranih na slobodnim izborima.

 

DA LI JE BILO MOGUĆE SPASTI SSSR No, ove godine obeležava se 25 godina od propasti Sovjetskog Saveza, kome su krst na postojanje postavila tri slovenska predsednika Boris Jeljcin (Rusija), Leonid Kravčuk (Ukrajina), Stanislav Šuškevič (Belorusija), uz brojne javne i tajne pomagače, iako se na referendumu većina građana izjasnila za opstanak države. Istraživači SSSR-a smatraju Mihaila Gorbačova, oca sovjetske Perestrojke kojom je trebalo da se sovjetsko društvo reformiše i demokratizuje, glavnim krivcem za raspad Sovjetskog Saveza. Početkom devedesetih godina njemu su u Sankt Peterburgu neki levičarski krugovi organizovali ,,sudski proces“ na kom je ,,osuđen“ na večno prokletstvo.

No, nisu samo levičari Sankt Peterburga nostalgični. I sami akteri žale za učinjenim. Prema rečima Šuškeviča, Jeljcin je 1996. izjavio „da žali što je potpisao Belovežski ugovor“, a bivši ukrajinski predsednik Leonid Kučma, istupajići pred deputatima Vrhovne rade 5. juna 2005, rekao je „da je znao šta će se desiti sa Ukrajinom, pre bi sebi odsekao ruku nego potpisao Belovežski ugovor“. Međutim, već 2010. godine Kravčuk je promenio iskaz, a 2011. za Radio „Slobodna Evropa“ izjavio „da je Belovežski ugovor zapravo bio mirni državni udar“. Beloruski predsednik Šuškevič nikada javno nije zažalio zbog potpisa na ugovoru o rušenju SSSR-a.

Za razliku od mnogih analitičara koji smatraju da je raspad Sovjetskog Saveza bio istorijska neminovnost, Vitautas Landsbergis (Litvanac koji je učestvovao u razgradnji SSSR-a) smatra je da taj raspad nisu diktirali objektivni faktori istorijskog razvoja. On podseća da se na referendumu 17. marta 1991. većina građana SSSR izjasnila za zajednički život u ogromnoj državi. Ali nacionalne elite, u prvom redu u Ruskoj Federaciji, postale su inicijatori borbe za svoje lokalne suverenitete. Sučeljavanje Jeljcina i Gorbačova dovelo je do stvaranja dva centra vlasti u Moskvi i u konačnom rezultatu do poraza saveznog centra, odnosno kraha SSSR-a. Da nije bilo Deklaracije o državnom suverenitetu Rusije, koju je doneo Kongres narodnih deputata Ruske Federacije 12. juna 1990, ubeđen sam, istakao je Landsbergis, da je bilo moguće spasti SSSR.

Bilo kako bilo, jasno je da zajedno sa većinom aktera koji su stavili potpis na dokument o prestanku postojanja SSSR-a, a prema rezultatima sociološkog istraživanja javnog mnjenja, žali i narod na postsovjetskom prostoru, a aktuelni predsednik Ruske Federacije Vladimir Putin više puta je ponovio da „nije trebalo rušiti“, te da je bilo moguće izbeći nestanak SSSR-a („Rosijskaja gazeta“, 23. 9. 2016). Putin je takođe i autor misli da je rušenje SSSR-a „najveća geopolitička tragedija“. Slično smatra i aktuelni predsednik Belorusije Aleksandar Lukašenko: „Jednoznačno posmatram raspad Sovjetskog Saveza kao katastrofu koja je imala i ima negativne posledice u celom svetu“ („Rosijskaja gazeta“. 30. 9. 2016).

Međutim, u SAD se, uz učešće dvojice preživelih rušitelja SSSR-a Kravčuka i Šuškeviča, organizovao niz slavlja (takoreći likovanja) i podsećanja na ovu važnu pobedu Zapada nad SSSR-om i Rusijom.

Da podsetimo, Belovežski ugovor tri slovenska predsednika o prestanku postojanja SSSR-a potpisan je 8. decembra 1991. u Belorusiji, nekoliko kilometara od granice sa Poljskom. Godine 1991. 17. marta u devet od 15 republika SSSR-a organizovan je svesavezni referendum o očuvanju SSSR-a, na kom se 77,85 odsto izašlih građana izjasnilo za očuvanje obnovljenog Saveza. U Ukrajini je, što je posebno zanimljivo, na referendum izašlo 83,5 odsto građana, a 70,2 se izjasnilo za opstanak Sovjetskog Saveza.  

[/restrict]