Скоро стотину година од његовог оснивања и тридесетак година од распада, Совјетски Савез у очима експерата представља авангарду социјалних права и симбол успостављања хуманог друштвеног поретка
Када се данас говори о положају радника и људи уопште, иако се прича о њиховим правима, она суштинска, најважнија се укидају, чак и на подручју некадашњег Совјетског Савеза, где је преовладала логика третирања човека „као ресурса“ СССР-у се међу историчарима говори као о „првој социјалној држави на свету“, дакле као о институцији која је прва применила другачију праксу према човеку, где он није био „потрошна роба“, „ресурс“ већ поштован стваралац.
Шта је, дакле, СССР пружио својим народима?
Историчари, социолози и аналитичари једногласни су да је СССР заиста био социјално усмерена држава, која је не само прва увела него све време свог постојања неговала социјалну усмереност, по чему је била препознатљива у свету. Ова социјална усмереност у данашњем систему капитализма, који се труди да што више укине права запослених, да их што мање плати и што више понизи, делују као фатаморгана.
[restrict]ПРАВО НА ПРАВА Погледајмо, дакле, о каквим се правима радника радило: право на осмочасовно радно време, што је било прво у свету такво право у историји човечанства; право на годишњи плаћени одмор, такође први пут у повести; немогућност да државна администрација или власник самовољно отпусти радника без сагласности Синдиката и Комунистичке партије; право на рад, на могућност да живи од свог рада, при чему су стручњаци са завршеним факултетом имали право на гарантован посао и стан, те следећа права први пут дата некоме у свету: право на бесплатно основно, средње и високо образовање; право на бесплатно коришћење вртића, јаслица, пионирских центара; право на бесплатно лечење; право на болничко и бањско лечење; право на бесплатан стан; право на заштиту државе од локалних представника власти и бирократије и право на бесплатни превоз на посао и до факултета (и назад).
Жене су имале и додатна права: право на трогодишње одсуство са чувањем радног места; право на бесплатну бабицу по порођају до годину дана, право на бесплатне млечне производе до три година старости детета; право на бесплатно лечење детета у болници или бањи за било коју дечју болест.
Ни у једној држави света није било ничег сличног, а чак се није ни могло разговарати о таквим правима становника. У свету су се слична права почела давати тек после Другог светског рата, а као последица ојачалог радничког покрета, пре свега на чињеници постојања Совјетског Савеза, државе радника и сељака. Имајући иза леђа тако моћна социјална права, Совјети су се поносили својом државом, знајући каква достигнућа имају, не само на пољу социјалних права него и у развоју привреде. СССР је без било чије помоћи трипут обновио разрушену привреду: после Првог светског рата, Грађанског рата, али и после Другог светског рата. Такав подвиг историја није забележила. По свим економским показатељима СССР је заузимао током друге половине XX века друго место у свету (прве су биле САД). По броју проналазака (на годишњем нивоу) СССР је био други у свету (после САД), а то говори о техничком нивоу економије који је био раван оном у САД. СССР је развио један од најбољих образовних система и стручног усавршавања, који тек данас престижу САД. Ученици и студенти из СССР-а на свим олимпијадама у свету заузимали су најбоља места, далеко из себе остављајући учеснике из других држава. Да подсетимо на речи Џона Кенедија, који је шездесетих година прошлог века рекао да су Американци од СССР-а изгубили битку за космос у школи и да морају преузети руски систем образовања. СССР је имао један од најбољих система превентивне здравствене заштите, коју тек сада усвајају у САД и у Европској унији, као и врхунски систем физичког и спортског васпитања становника, на који је већ сада прешла Кина и захваљујући њему престиже низ западних држава у спорту. Такође, СССР је правио најквалитетнији приступ освајању космоса, с којим се могла такмичити само Америка. СССР је развио једну од најквалитетнијих војних техника, којој је могла да парира једино Америка.
Једном речју, СССР је био велика, моћна држава, са снажном економијом, великом науком и културом, с јаким образовањем и великим идејама о изградњи новог друштва на земљи, праведног за све народе, а не само за богате. Понесен овим достигнућима познати руски песник Мајаковски написао је: „Читајте, завидите, ја сам грађанин Совјетског Савеза!“.
Ово је било могуће, процењују аналитичари, јер се власт народна бринула о становништву, а не о својим и џеповима странаца. У таквом систему судбина човека није зависила од количине новца на његовом рачуну већ од њега самог, при чему је држава помагала његов развој.
ПОЛИТИЧКЕ СЛОБОДЕ Што се тиче слободе говора и штампе, мишљења су различита. Иако је на Западу развијена пропаганда да у СССР-у није било политичких слобода, а тиме ни слободе говора и јавног изражавања преко медија опозиционих мишљења, они који су живели у овој држави мисле сасвим другачије. „У Совјетском Савезу био сам не само поштован него и најслободнији човек на свету“, сведочи један сада остарели новинар за портал slu4ai.ru. „Могао сам да радим и говорим све по савести што је било у складу са кривичним законом државе. Био сам власник своје државе која се звала Совјетски Савез. Зато сам имао право да искажем било које мишљење, по било ком питању живота у СССР-у, не бојећи се последица, не тражећи ни од кога дозволу да говорим. И увек сам на састанцима синдиката и на партијским састанцима критиковао оне који нису добро радили! Писао сам критичке чланке, које сам објављивао и у локалној штампи и у листовима попут Правде, Комсомолка, Известије итд. Пробајте сада да говорите и пишете као некада – одмах ће вам се, на неки начин, осветити. И никакав суд вам неће помоћи“, навео је он.
Поред тога, фабрике су и саме „преписивале“ понашање државе и својим радницима додатно омогућавале бројне угодности. На пример, у машиноградњи, посебно тешкој, формирала се пракса да фабрика запошљава свакога ко је хтео да ради; сваком раднику је обезбеђивала стан; фабрика је о свом трошку школовала све који нису имали квалификације, а желели су да се усавршавају; фабрике су саме за децу својих радника градиле бесплатне вртиће; фабрике су за децу својих радника градиле бесплатне центре за одмор, медицинске установе, санаторијуме и бање. Фабрике су градиле домове културе и спортска игралишта и финансирале аматеризам, односно аматерско бављење културом и спортом.
Данашње компаније ништа од поменутог не нуде, а социјална права становника СССР савремени радници и становници западних и других демократија могу само да сневају. Мало ко зна данас да су бројна социјална права становника и запослених први пут гарантована у Совјетском Савезу, тако да има угледних аутора који предлажу да се изгради споменик захвалности човечанства СССР-у за достигнућа у социјалној сфери. Наиме, до појаве совјетске власти појам „социјална политика“ није постојао. Тако и Виталиј Овчиников за портал proza.ru констатује да је совјетска власт ипак била особена у читавом свету, јер је први пут у познатој историји човечанства државом управљала не мањина становника (елита, аристократија и власници капитала) већ запослени из свих слојева и свих занимања. Државом се управљало преко масовних организација – Савета радника, бираних на слободним изборима.
ДА ЛИ ЈЕ БИЛО МОГУЋЕ СПАСТИ СССР Но, ове године обележава се 25 година од пропасти Совјетског Савеза, коме су крст на постојање поставила три словенска председника Борис Јељцин (Русија), Леонид Кравчук (Украјина), Станислав Шушкевич (Белорусија), уз бројне јавне и тајне помагаче, иако се на референдуму већина грађана изјаснила за опстанак државе. Истраживачи СССР-а сматрају Михаила Горбачова, оца совјетске Перестројке којом је требало да се совјетско друштво реформише и демократизује, главним кривцем за распад Совјетског Савеза. Почетком деведесетих година њему су у Санкт Петербургу неки левичарски кругови организовали ,,судски процес“ на ком је ,,осуђен“ на вечно проклетство.
Но, нису само левичари Санкт Петербурга носталгични. И сами актери жале за учињеним. Према речима Шушкевича, Јељцин је 1996. изјавио „да жали што је потписао Беловежски уговор“, а бивши украјински председник Леонид Кучма, иступајићи пред депутатима Врховне раде 5. јуна 2005, рекао је „да је знао шта ће се десити са Украјином, пре би себи одсекао руку него потписао Беловежски уговор“. Међутим, већ 2010. године Кравчук је променио исказ, а 2011. за Радио „Слободна Европа“ изјавио „да је Беловежски уговор заправо био мирни државни удар“. Белоруски председник Шушкевич никада јавно није зажалио због потписа на уговору о рушењу СССР-а.
За разлику од многих аналитичара који сматрају да је распад Совјетског Савеза био историјска неминовност, Витаутас Ландсбергис (Литванац који је учествовао у разградњи СССР-а) сматра је да тај распад нису диктирали објективни фактори историјског развоја. Он подсећа да се на референдуму 17. марта 1991. већина грађана СССР изјаснила за заједнички живот у огромној држави. Али националне елите, у првом реду у Руској Федерацији, постале су иницијатори борбе за своје локалне суверенитете. Сучељавање Јељцина и Горбачова довело је до стварања два центра власти у Москви и у коначном резултату до пораза савезног центра, односно краха СССР-а. Да није било Декларације о државном суверенитету Русије, коју је донео Конгрес народних депутата Руске Федерације 12. јуна 1990, убеђен сам, истакао је Ландсбергис, да је било могуће спасти СССР.
Било како било, јасно је да заједно са већином актера који су ставили потпис на документ о престанку постојања СССР-а, а према резултатима социолошког истраживања јавног мњења, жали и народ на постсовјетском простору, а актуелни председник Руске Федерације Владимир Путин више пута је поновио да „није требало рушити“, те да је било могуће избећи нестанак СССР-а („Росијскаја газета“, 23. 9. 2016). Путин је такође и аутор мисли да је рушење СССР-а „највећа геополитичка трагедија“. Слично сматра и актуелни председник Белорусије Александар Лукашенко: „Једнозначно посматрам распад Совјетског Савеза као катастрофу која је имала и има негативне последице у целом свету“ („Росијскаја газета“. 30. 9. 2016).
Међутим, у САД се, уз учешће двојице преживелих рушитеља СССР-а Кравчука и Шушкевича, организовао низ славља (такорећи ликовања) и подсећања на ову важну победу Запада над СССР-ом и Русијом.
Да подсетимо, Беловежски уговор три словенска председника о престанку постојања СССР-а потписан је 8. децембра 1991. у Белорусији, неколико километара од границе са Пољском. Године 1991. 17. марта у девет од 15 република СССР-а организован је свесавезни референдум о очувању СССР-а, на ком се 77,85 одсто изашлих грађана изјаснило за очување обновљеног Савеза. У Украјини је, што је посебно занимљиво, на референдум изашло 83,5 одсто грађана, а 70,2 се изјаснило за опстанак Совјетског Савеза.
[/restrict]