SMRT U ANKARI

KO JE PUCAO U RUSKOG AMBASADORA

Piše FILIP RODIĆ

Sramotno ubistvo ruskog ambasadora u Turskoj Andreja Karlova imaće, sasvim je izvesno, nesagledive posledice. Pitanje je samo da li će ono poslužiti za udaljavanje ili dodatno zbližavanje Moskve i Ankare 

Odnosi između Rusije i Turske poslednjih godina mogu se jedino opisati kao haotični. Ako se u taj haos, međutim, pogleda malo dublje, uočava se određeni red, odnosno pravilna matrica koja objašnjava svaki uspon i pad, svaki incident. Do ozbiljnog zaoštravanja odnosa, plesa na ivici rata, dolazi pošto turska avijacija obara ruski bombarder SU-24 u blizini tursko-sirijske granice. Kakav je širi okvir ovog događaja? Avion je oboren u vreme kada Ankara i Moskva jesu u ozbiljnom nesaglasju u vezi sa Sirijom, ali i kada postižu sporazum o zajedničkoj izgradnji gasovoda, takozvanom Turskom toku. Usledile su ozbiljne međusobne optužbe, uvođenje sankcija, zamrzavanje odnosa, incidenti u Bosforu… Potom, manje od godinu dana od ovog nemilog događaja, predsednik Turske Redžep Tajip Erdogan se izvinjava Rusiji i u roku od 24 časa rešava problem sa Moskvom, ali i višegodišnje napetosti u odnosu s Izraelom.
Sledi smrtonosni teroristički napad na aerodrom u Istanbulu, a potom i neuspeli puč. Od tada odnosi Moskve i Ankare su suštinski harmonični, uprkos povremenim iskakanjima, ako ni zbog čega drugog, a ono zato što je Vladimir Putin jednim telefonskim pozivom i upozorenjem bukvalno Erdoganu spasao život upozorivši ga na imanentni državni udar. Onda je usledio novi šok. Usred Ankare brutalno je ubijen ruski ambasador Andrej Karlov. Na prvi pogled i zahvaljujući porukama koje je hladnokrvni ubica imao vremena da iznese pre nego što je likvidiran, opšti utisak bio bi da je diplomata ubijen u znak osvete zbog pomoći Sirijcima u eliminaciji džihadističkog uporišta u istočnom delu Alepa. Tek u pozadini stidljivo izviruje činjenica da je ubistvo izvršeno u predvečerje ključnog sastanka ministara spoljnih poslova Rusije, Irana i Turske, Sergeja Lavrova, Mohameda Džavada Zarifa i Melvuta Čavušoglua, kao i ministara odbrane ove tri zemlje Sergeja Šojgua, Hoseina Dekana i Fikrija Isika. U ovom, drugom planu je i činjenica da je početkom ovog meseca turski parlament ratifikovao sporazum o strateški važnom gasovodu sa Rusijom.
Ovome treba dodati i to da je prethodni teroristički napad u Turskoj, dvostruka eksplozija koju je izazvao bombaš samoubica 10. decembra nakon fudbalske utakmice u Istanbulu, počinjen upravo veče pred planirani odlazak predsednika Erdogana u Kazahstan, gde je trebalo da pregovara o bilateralnim odnosima dve zemlje, ali i o perspektivama priključenja Turske Šangajskoj organizaciji za saradnju.

[restrict]

KO STOJI IZA NAPADA Iako brojne motive nalazimo u gore iznetim činjenicama, da bismo shvatili ko bi mogao stajati iza ovog terorističkog dela i koji su mu bili motivi, moramo prvo sagledati ličnost ubice Melvuta Merta Altintasa. Prema pisanju turskog dnevnika „Hurijet“, Altintas je dve i po godine bio pripadnik specijalnih snaga turske policije i u vreme neuspelog puča 15. jula nalazio se na dužnosti u jugoistočnoj provinciji Dijarbakr. Dan kasnije dolazi u Ankaru, ali uzima odmor uprkos tome što su u to vreme svi policajci bili pozvani na dužnost. Šef policije koji mu je omogućio odlazak na odmor u ključnom trenutku po stabilnost države Kahraman Sezer uhapšen je posle kraha puča zbog sumnji da je bio umešan, jer je povezan sa pokretom islamističkog propovednika Fetulaha Gulena. Posle puča je i Altintas suspendovan zbog sumnji u povezanost sa ovom opskurnom organizacijom, ali je 16. novembra vraćen na posao, na kojem je opet zatražio odmor 19. decembra, pre nego što je ubio ambasadora.
Nije tajna da su se brojni „gulenisti“ infiltrirali u tursku policiju i da su, uprkos masovnim čistkama posle udara, neki od njih prošli kroz sito. Da ih ima još i da Altintas možda nije delovao sam ukazuje i iznenađujuća reakcija snaga bezbednosti prisutnih na terenu. Prvo, nasuprot onome što bi se očekivalo kao prvo reagovanje prisutnih bezbednjaka, Altintas nije likvidiran čim je ispalio smrtonosne hice u Kirova nego mu je dozvoljeno da agituje i održi kraći politički govor. Čudno je i to što je, kada već nije odmah ubijen, eliminisan kasnije, kada je njegova smrt mogla da se izbegne i da se on podvrgne ispitivanju kako bi se utvrdilo ko stoji iza njega.
Pošto već iz njegove biografije proizlazi da je najverovatnije povezan sa Fatulahom Gulenom, Erdoganovim smrtnim neprijateljem koji je utočište odavno našao u Sjedinjenim Državama, optužbe Ankare da i iza ovoga stoji baš Gulen ne deluju neverovatno. Ne bez razloga, Ankara veruje da je Gulen tesno povezan sa američkim obaveštajnim strukturama, pre svega sa Centralnom obaveštajnom agencijom, i da su njihovi ciljevi istovetni. Na moguću umešanost CIA ukazuje i činjenica da je odgovornost za napad preuzela teroristička organizacija Al Nusra, odnosno Džabat fatah el Šsam, kako se sada zove, za koju je već opšte mesto da koliko je povezana sa Al Kaidom, isto toliko sarađuje i sa Lenglijem. Upravo je ta organizacija činila jezgro islamističko-terorističkog otpora sirijskim snagama u Alepu i upravo je to organizacija za koju se ispostavilo da je godinama unazad dobijala podršku ne samo Saudijske Arabije i Katara nego i SAD.
Predsednik Rusije Vladimir Putin vrlo jasno je u prvom reagovanju stavio do znanja da hoće da zna ko je „upravljao“ atentatorom, što se može protumačiti i kao diskretno stavljanje do znanja „partnerima“ da Moskva već mnogo toga zna. Koliko je Ankara predusretljiva i koliko ne želi da bilo kakva senka sumnje bude bačena na nju, najbolje pokazuje činjenica da je Turska u ovom slučaju prihvatila i jedinu stvar koju je Srbija odbila 1914. kada je Gavrilo Princip u Sarajevu ubio nadvojvodu Ferdinanda – upućivanje ruskih agenata koji bi na terenu sproveli paralelnu i komplementarnu istragu sa svojim turskim kolegama. Zbog svega ovoga veoma je verovatno da se ne radi o poduhvatu turskih vlasti, niti o njihovoj „operaciji pod lažnom zastavom“.

CUI BONO S obzirom na situaciju u kojoj se Ankara nalazi već duže vreme, a posebno posle neuspelog državnog udara, jasno je da ona nema nikakav interes u ponovnom pogoršavanju odnosa sa Rusijom. Kakvog, uopšte smisla ima onoliko Erdoganovo ponižavanje pred Putinom ako će da to sve uništi ovakvom glupošću. Štaviše, očigledno je da Ankara u poslednje vreme svoj interes ne vidi na Zapadu, u Evropskoj uniji ili NATO, nego da se polako, ali sigurno kreće „novim putevima svile“ sarađujući sa Rusijom i Kinom i približavajući se Evroazijskoj ekonomskoj uniji, Šangajskoj organizaciji za saradnju i ostalim oblicima evroazijskih integracija. Erdogan je ispravno prepoznao da je uslov za opstanak i njega na vlasti i u životu, ali i njegove zemlje bliska saradnja sa osovinom Rusija–Kina–Iran i dugoročno pacifikovanje Sirije i njena obnova, kao jedne od ključnih tačaka novih puteva svile. Nije potrebna nikakva mudrost da se zaključi šta je bolje, to ili partnerstvo sa nepostojanim Saudijskom Arabijom, Katarom, EU ili SAD. Erdoganova nova politika jasno oslikava i raspoloženje javnog mnjenja u njegovoj zemlji. Prema istraživanju od 11. decembra, 83 posto Turaka Ameriku ne smatra saveznikom, a 61 odsto njih to ne misli ni za EU. S druge strane, 66 odsto stanovništva na prvo mesto država sa kojim žele bližu saradnju stavlja upravo Rusiju.
Direktnu umešanost sadašnje administracije SAD u ovo ubistvo biće veoma teško, ako ne i nemoguće dokazati. Indirektna je, međutim, jasna s obzirom na ulogu koju su SAD imale u stvaranju, obučavanju, opremanju i usmeravanju terorista širom regiona, a posebno Al Nusre. Ali pored jasnog interesa da što više udalje Tursku od Rusije, da Vašingtonu savest nije baš najmirnija ukazuje i reagovanje Stejt departmenta čiji je portparol Džon Kirbi, za razliku od celog sveta, odbio da ovaj akt nazove terorizmom i bez vidnog razloga istakao da SAD nemaju veze s tim. „Svakako da ne možemo da isključimo terorizam kao motiv za ovo, ne bih to isključio u ovako ranoj fazi, ali mislim da je od preuranjenog donošenja zaključaka, posebno za nas koji u to nismo umešani, važnije da pustimo istražitelje da obave svoj posao“, rekao je Kirbi novinarima. A šta bi to, po njegovom mišljenju, predstavljalo akt terorizma ako ne ubistvo jednog diplomate, pa čak i ako njegov poslodavac nije umešan u to?
Da Moskva, makar za sada, veruje Erdoganu ukazao je portparol Kremlja Dmitrij Peskov rekavši da „u odnosu na ovakvu provokaciju, jedina razumna stvar koju Rusija i Turska mogu da učine je da se dodatno zbliže i ujedine kako bi efikasnije delovali protiv onih koji stoje iza te provokacije“. Bilo da se radi samo o teroristima, bilo da se ustanovi da iza njih stoje i SAD. I Elena Suponina, analitičarka Ruskog instituta za strateške studije koja savetuje Kremlj, veruje da će ovaj napad „samo zbližiti Rusiju i Tursku“, jer pokazuje da „imaju zajedničkog neprijatelja“.
Putinovo reagovanje je, kao i uvek do sada, bilo smireno, hladno i proračunato. Ali isto tako poučeni prethodnim iskustvima možemo sa sigurnošću reći da će odgovor biti žestok. Nemojmo se zavaravati – biće krvi.

NOVINARSKA SRAMOTA

Koliko je Zapad, a posebno njegovi mediji glavnog toka, zastranio u antiruskoj, pa i antiljudskoj histeriji, najbolje pokazuje nekoliko reagovanja „uglednih“ poslenika ove profesije. Gerš Kuncman iz „Njujork dejli njuza“ ocenio je da ubistvo ruskog ambasadora „nije terorizam nego odmazda za Putinove ratne zločine“ i dodao da „ne lije suze nad sudbinom Andreja Karlova“. Kuncmanova neljudskost kao da ne poznaje granice, pa ovaj čovek ocenjuje da je Karlov zaslužio da umre i poredi ga sa Ernstom fon Ratom, nacističkim ambasadorom u Parizu čije je ubistvo 1938. bilo povod za Kristalnu noć. Karlov „nije bio diplomata, on je bio vojnik i nebitno je da li je poginuo na frontu u Alepu ili u galeriji u Ankari. Njegov ubica je, takođe, bio vojnik – a ne terorista“, naveo je on dodajući da je ovim ubistvom „pravda zadovoljena“.
Ovakvoj neljudskosti bi se, možda, i moglo progledati kroz prste pozivajući se na slobodu govora i nezavisnost štampe, ali istovetna neljudskost novinara zvaničnog američkog medija plaćenog sredstvima Kongresa se nikako ne može „opravdati“ na ovaj način. Brajan Vitmor iz Radija „Slobodna Evropa“ opravdava ubistvo ruskom intervencijom na Bliskom istoku i, priznajući da se radi o „tragediji i zločinu“, navodi da je ona mogla biti „preteča“. Dakle, i Vitmor veruje da je Karlov dobio što je zaslužio.
Još dalje je otišla „ugledna“ katarska novinarka, članica upravnog odbora „Al Džazire“ Elham Bader – na svom tviter nalogu ovim povodom objavila je dvadesetak poruka u kojim je ocenila da je ubistvo „ljudska reakcija na ruski varvarizam“ i da „Rusija zaslužuje najgore“.
Sličan „profesionalizam“ pokazali su i neki britanski mediji poput „Tajmsa“ koji je objavio naslov „Ovo je za Alep“ ili „Mirora“ čiji je naslov „Ne zaboravite Alepo“. Zamislite da je neki medij u nekoj zemlji povodom napada na London ili Madrid objavio naslov „Ovo je za Avganistan“ ili „Ne zaboravite Basru“.

NEMAČKI RULET

NAPAD NA BOŽIĆNI VAŠAR U BERLINU

Nemačke vlasti predvođene kancelarkom Angelom Merkel priznaju da se u masi izbeglica koje su u proteklom periodu ušle na teritoriju Evrope i Nemačke nesumnjivo nalaze i brojni teroristi, ali da to svakako nisu sve izbeglice. Istina, nisu sve izbeglice teroristi, ali ni u revolveru koji se koristi u ruskom ruletu svi cilindri ne sadrže metak, pa se zapitajte da li prihvatate igru i rizik

Teroristički napad na Božićni vašar u Berlinu po svemu sudeći izazvao je veću paniku među nemačkim političarima glavnog toka, nego među svedocima brutalnog ubistva 12 i ranjavanja 48 ljudi. Kancelarki Angeli Merkel trebalo je deset sati da se sabere i obrati svojoj naciji, a i kad im se obratila, najvažnija stvar bila je nada da počinilac napada nije izbeglica. Upravo posle ovog njenog obraćanja, policija je iznenada iz pritvora pustila glavnog osumnjičenog – izbeglicu koji je u Nemačku krajem 2015. došao „balkanskom rutom“ iz Pakistana. Istraga je, potom, usmerena na Tunišanina Anisa Amrija, „izbeglice“ koji nije ilegalno ušao u Nemačku u najnovijem egzodusu nego je na isti način došao pre sedam godina i kojem je, sudeći po tome što je do septembra bio pod policijskim nadzorom, data neka vrsta utočišta.
Nije, međutim, ovde važno da li je autor terorističkog napada izbeglica ili ne. Da li je ilegalno došao u Nemačku tražeći azil pre godinu ili sedam godina, ili je možda čak rođen u Nemačkoj, kao što je bio slučaj sa brojnim teroristima koji su ostavili krvav trag diljem Evrope. Ovde je važno nešto drugo. Važno je to što Angela Merkel, iako je još pre šest godina priznala da je „multikulturalizam u Nemačkoj mrtav“ ne samo nastavila pogubnu politiku „otvorenih vrata“ nego ju je još i intenzivirala. Važno je i to što Merkelova i ostali političari glavnog toka, krijući štetnost svoje politike ili pogubnost projekta koji se s predumišljajem sprovodi, zamenjuju teze i prikrivaju istinu.
U situaciji kada se napadi, silovanja, ubistva i drugi zločini u Nemačkoj (a i u ostatku Evrope) množe geometrijskom progresijom glavna zabrinutost političara u Nemačkoj (a i u ostatku Evrope) nije teroristička pretnja i ugrožena bezbednost stanovništva već jačanje desničarskih populističkih pokreta. Njihov politički korektan pristup oličava se u tvrdoglavom odbijanju da priznaju da imaju posla sa „islamskim ekstremistima“ ili „džihadistima“.
Merkelova ućutkuje policiju, i ne dozvoljava joj da kaže bilo šta što je u suprotnosti sa njenim političkim narativom koji za pokriće koristi upravo onaj multikulturalizam koji je pre šest godina nazvala mrtvim. Uz podaničke medije, ona je javnost uskratila za relevantne podatke u vezi sa silovanjima i drugim napadima koje su počinili migranti od proslave prošle Nove godine u Kelnu pa do danas.
Na kraju, ovakva politika Merkelove, ali i većine evropskih političara i njihovo negiranje opasnosti sa kojima se društva Starog kontinenta suočavaju, mogu imati samo dva ishoda – ili njihov sunovrat, ili sunovrat društava koja vode. Krajnji rezultat je još neizvestan, a delimično će biti jasniji posle izbora u Nemačkoj kada bude doneta odluka o tome ostaje li Merkelova na vlasti ili ne.

[/restrict]