Slikar za slikare

SUDBINE UMETNIKA U OSKUDNIM VREMENIMA

Piše Dejan Đorić

Premda proslavlja četrdeset pet godina rada, i da je završio Likovnu akademiju u Beogradu, učestvovao na preko dvadeset samostalnih izložbi, pedeset grupnih i na više od dvadeset kolonija, slikar Bogdan Antonijević nepravedno je zanemaren

U vreme poslednjeg balkanskog ratnog sukoba mnogi likovni umetnici nisu želeli da stvaraju i priređuju izložbe. Pojedinci su zauzeli stav „kada topovi grme, muze treba da ćute“. Još je izraženija „unutrašnja emigracija“ posle 2000. godine, kada su demokratska revolucija i vlast rasturili tržište, krajnje oborili cene slika, oterali kupce i izazvali društvenu bedu umetnika. Oni bi još i mogli da podnesu nemaštinu u državi koja prosi kredite da nisu kao nikada do sada poniženi. Svakodnevno gledaju kako se na profesorska mesta postavljaju amateri, na umetničkim fakultetima caruje nepotizam, godišnje otkupe umetničkih dela deceniju i po uživa uski krug konceptualnih umetnika koji za svoje vizuelne kerefeke dobijaju ogromne sume. Sve to veoma pogađa one „osetljivog duševnog sastava“ kako kaže Dragan Jovanović Danilov, pa je pravo čudo da sada bilo ko osim avangardista i eksperimentatora stvara umetnička dela.

[restrict] Čini se da su svi ti uzroci uticali da slikar Bogdan Antonijević (1949) ne stekne zasluženo priznanje, premda proslavlja četrdeset pet godina rada. Iako je završio Likovnu akademiju u Beogradu, učestvovao na preko dvadeset samostalnih izložbi, pedeset grupnih i na više od dvadeset kolonija, ovaj slikar iz Prokuplja nepravedno je zanemaren. Ima tu i surevnjivosti između beogradske likovne scene i one u unutrašnjosti, mada možda prave razloge skrajnutosti možemo najpre potražiti na psihološkom planu. Reč je o introvertnom slikaru koji se kao i svi posvećeni stvaraoci sklanja od civilizacijske „buke i besa“ u svoju kulu od slonovače. Antonijević je hedonista koji pre svega uživa u samom slikarskom činu; njemu je strano sve što dolazi kao nadgradnja – nalaženje kupaca, sponzora, izlaganje, angažovanje kritike i medija. On je pravi slikar, nenametljiv i suzdržan, predan poslu, koga zanimaju likovni problemi i rešavanja čisto slikarskih pitanja. Zato je ostao po strani od javne trke i halabuke u kojoj se sve više prepoznaju elementi prostitucije. Za njega znaju više slikari nego najšira publika, on je slikar za slikare, neko koga cene oni koji znaju da slikaju kao Milan Miletić, Vasilije Vasa Dolovački i Dragoslav Živković. Pripada tom krugu majstora, poetskih realista, a svoje sadržaje pronalazi u lepom i mističnom pejzažu Južne Srbije, u kome uočava zlatne odseve i fina strujanja.
Ako bi neko pomislio da Antonijević pripada tzv. „malim majstorima“ koji čine veći deo stare evropske a posebno holandske umetnosti, treba se setiti da je Dejan Medaković njih posebno cenio, govoreći studentima da uopšte nije reč o manje značajnim umetnicima. Istorija umetnosti pa i ova naša često je nepravedna i nije tačno da je vreme najbolji sudija, ljudi donose sudove a na njih svašta utiče. Možemo se samo nadati da će doći generacije koje će Bogdana Antonijevića oceniti kako mu dolikuje. Pripada vrhu srpske poetske figuracije, a mnogi umetnici tog tipa su svoje priznanje dobili samo na stranicama „Pečata“, u ovoj rubrici, a ne od zvaničnika. Nesreća ne samo Antonijevića već nekoliko generacija umetnika posle Drugog svetskog rata je što sa Katedre za istoriju umetnosti beogradskog Filozofskog fakulteta već trideset godina osim trojice nije izašao nijedan mlađi stručnjak koji bi se ozbiljnije pozabavio problemima savremene figuracije. Za zatupljene, obnevidele i lobotomisane studente istorije umetnosti aktuelno stvaralaštvo je samo avangardno i eksperimentalno, ne postoji nikakva svest da paralelno živi univerzum figuralne umetnosti, beskrupulozno odbačene na marginu. Nikola Kusovac u tom smislu u polušali kaže: „Sakupljaćemo se u katakombama.“
Mnogi današnji umetnici uspeli su agresivnošću, nametljivošću, članstvom u partijama, nevladinim organizacijama ili snagom jezičkog a ne likovnog argumenta. Zato je Bogdan Antonijević kao likovno otmeni i odnegovani slikar postao zlatni usamljenik, strano mu je svako podmetanje i želi samo da u svoju umetnost uloži najčasnije i najvrednije – svoj dar. Uzor je poštenog stvaraoca, treba do kraja pozdraviti i podržati takvo duhovno plemstvo ili možda bolje reći estetsko monaštvo, pozicionirano između ovog doba i večnosti.

[/restrict]