Сликар за сликаре

СУДБИНЕ УМЕТНИКА У ОСКУДНИМ ВРЕМЕНИМА

bogdan-antonijevic-predeo-2015-1Пише Дејан Ђорић

Премда прославља четрдесет пет година рада, и да је завршио Ликовну академију у Београду, учествовао на преко двадесет самосталних изложби, педесет групних и на више од двадесет колонија, сликар Богдан Антонијевић неправедно је занемарен

У време последњег балканског ратног сукоба многи ликовни уметници нису желели да стварају и приређују изложбе. Појединци су заузели став „када топови грме, музе треба да ћуте“. Још је израженија „унутрашња емиграција“ после 2000. године, када су демократска револуција и власт растурили тржиште, крајње оборили цене слика, отерали купце и изазвали друштвену беду уметника. Они би још и могли да поднесу немаштину у држави која проси кредите да нису као никада до сада понижени. Свакодневно гледају како се на професорска места постављају аматери, на уметничким факултетима царује непотизам, годишње откупе уметничких дела деценију и по ужива уски круг концептуалних уметника који за своје визуелне керефеке добијају огромне суме. Све то веома погађа оне „осетљивог душевног састава“ како каже Драган Јовановић Данилов, па је право чудо да сада било ко осим авангардиста и експериментатора ствара уметничка дела.

[restrict] Чини се да су сви ти узроци утицали да сликар Богдан Антонијевић (1949) не стекне заслужено признање, премда прославља четрдесет пет година рада. Иако је завршио Ликовну академију у Београду, учествовао на преко двадесет самосталних изложби, педесет групних и на више од двадесет колонија, овај сликар из Прокупља неправедно је занемарен. Има ту и суревњивости између београдске ликовне сцене и оне у унутрашњости, мада можда праве разлоге скрајнутости можемо најпре потражити на психолошком плану. Реч је о интровертном сликару који се као и сви посвећени ствараоци склања од цивилизацијске „буке и беса“ у своју кулу од слоноваче. Антонијевић је хедониста који пре свега ужива у самом сликарском чину; њему је страно све што долази као надградња – налажење купаца, спонзора, излагање, ангажовање критике и медија. Он је прави сликар, ненаметљив и суздржан, предан послу, кога занимају ликовни проблеми и решавања чисто сликарских питања. Зато је остао по страни од јавне трке и халабуке у којој се све више препознају елементи проституције. За њега знају више сликари него најшира публика, он је сликар за сликаре, неко кога цене они који знају да сликају као Милан Милетић, Василије Васа Доловачки и Драгослав Живковић. Припада том кругу мајстора, поетских реалиста, а своје садржаје проналази у лепом и мистичном пејзажу Јужне Србије, у коме уочава златне одсеве и фина струјања.
Ако би неко помислио да Антонијевић припада тзв. „малим мајсторима“ који чине већи део старе европске а посебно холандске уметности, треба се сетити да је Дејан Медаковић њих посебно ценио, говорећи студентима да уопште није реч о мање значајним уметницима. Историја уметности па и ова наша често је неправедна и није тачно да је време најбољи судија, људи доносе судове а на њих свашта утиче. Можемо се само надати да ће доћи генерације које ће Богдана Антонијевића оценити како му доликује. Припада врху српске поетске фигурације, а многи уметници тог типа су своје признање добили само на страницама „Печата“, у овој рубрици, а не од званичника. Несрећа не само Антонијевића већ неколико генерација уметника после Другог светског рата је што са Катедре за историју уметности београдског Филозофског факултета већ тридесет година осим тројице није изашао ниједан млађи стручњак који би се озбиљније позабавио проблемима савремене фигурације. За затупљене, обневиделе и лоботомисане студенте историје уметности актуелно стваралаштво је само авангардно и експериментално, не постоји никаква свест да паралелно живи универзум фигуралне уметности, бескрупулозно одбачене на маргину. Никола Кусовац у том смислу у полушали каже: „Сакупљаћемо се у катакомбама.“
Многи данашњи уметници успели су агресивношћу, наметљивошћу, чланством у партијама, невладиним организацијама или снагом језичког а не ликовног аргумента. Зато је Богдан Антонијевић као ликовно отмени и однеговани сликар постао златни усамљеник, страно му је свако подметање и жели само да у своју уметност уложи најчасније и највредније – свој дар. Узор је поштеног ствараоца, треба до краја поздравити и подржати такво духовно племство или можда боље рећи естетско монаштво, позиционирано између овог доба и вечности.

bogdan-antonijevic-predeo-hilandara-2015

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *