LIBERALNI TOTALITARIZAM – KRAJ RELIGIJE TERORA

Piše Boris Nad

Iako je trijumfovao nad dve rivalske ideologije (fašizmom i komunizmom) i proglasio „kraj ideologija“, liberalizam se suočava sa porazom i nestankom, jer bez neprijatelja gubi smisao postojanja

Liberalizam je totalitarna ideologija. Ponikao je iz prosvetiteljstva i u osnovnim crtama se uobličio još tokom 18. veka, prolazeći potom kroz nekoliko razvojnih faza i manifestujući se u različitim oblicima. Krajem 20. stoleća eliminisao je svoje velike protivnike (komunizam i fašizam) i obznanio „kraj istorije“ i „kraj ideologija“. Postao je ne samo dominantna već i jedina ideologija Zapada i njegove avangarde – Sjedinjenih Američkih Država. On ne trpi različitosti i nije nimalo benevolentan prema svojim protivnicima. Ako je do rušenja Berlinskog zida i bio prinuđen da podnosi svoje neprijatelje i predstavlja se kao tolerantan, od trenutka „kraja istorije“ to više nije slučaj. Od tog „unipolarnog trenutka“ (kako ga naziva Čarls Krauthamer) počinje njegov trijumfalni svetski pohod pod zastavom „poslednje svetske supersile“ (SAD sa svojim „saveznicima“). Njegova neskrivena ambicija je svetska vladavina, i još više od toga: ukidanje svake politike, na čije će mesto ubuduće stupiti „jedinstveno planetarno tržište“. Tokom poslednjih četvrt veka liberalizam je zapravo vodio surovi obračun sa svojim ideološkim neprijateljima, eliminišući nepodobne režime širom sveta pod maskom izvoza demokratije i slobode. To nije bila nikakva epoha svetskog mira, a ni „kraj istorije“ u sveopštem blagostanju. Planirani „novi svetski poredak“ se u međuvremenu pretvorio u pravi svetski haos – istorijski period obeležen pučevima, intervencijama, krizama, krvavim ratovima i nasilnim prevratima.

[restrict]

Tri osnovne društvene institucije

Liberalizam predstavlja glavnu političku ideologiju moderne. Liberalni projekat se okončava liberalističkim globalizmom, oličenim u likovima američkog predsednika Obame ili Hilari Klinton, i pokušajem da se liberalizam nametne kao univerzalna „religija“. Trenutak njegovog trijumfa, međutim, podudara se sa početkom njegovog pada. Razlog za to je završetak epohe moderne i prelazak u novu istorijsku epohu, kada se prividno idilična slika jedne i jedinstvene „liberalne planete“ jednostavno raspada. Iz ruševina koje je u svom pohodu ostavio liberalizam danas se pomalja sasvim drugačiji, multipolarni planetarni poredak. 

Pri tom, liberalizam sve vreme odbija da sebe prizna kao ideologiju, jednu među mnogim drugim, i prikazuje samog sebe kao „normalnu egzistenciju“: kao niz ubeđenja i stavova koji su, navodno, svojstveni slobodoumnom pojedincu – individui emancipovanoj od svih „zabluda istorije“. Takav liberalizam je, kako to primećuje Tomas Molnar u studiji Liberalna hegemonija, tokom svoje istorije predstavljao „veliku strateški skrivenu ideologiju Građanskog društva“.

Naime, prema mišljenju ovog značajnog američkog mislioca, svako društvo počiva na tri osnovne društvene institucije: to su država, crkva i građansko društvo, koje čine osnovu svake društvene strukturacije. One su, u isti mah, osnovne društvene strukture i „prirodne odlike ljudskog suživota“. U tom smislu, one su postojale oduvek: „u arhaičnom stanju u plemenu (kao vođe, vračevi, zanatlije i seljaci)“. Na nivou jedne imperije, u svom razvijenom stanju, kao složena, slojevita struktura države, mnoštvo ili više religija (crkva) i kao visoko sofistikovani oblici proizvodnje i razmene (trgovine), koji počivaju na specijalizaciji i jasnoj podeli rada (građansko društvo).

Pobuna građanskog društva

Poslednja društvena funkcija – građansko društvo – jeste tržište, pijaca: čitav niz privatnih transakcija, koje se odvijaju između pojedinaca i počivaju na njihovim interesima. Prve dve funkcije, država i crkva, kroz istoriju nadziru poslednju, koja je oblast proizvodnje i trgovine, i propisuju joj svoje moralne zakone. To je prirodan i tokom dugo vremena utvrđen poredak stvari.

Liberalizam predstavlja izraz takvog građanskog društva, njegovu filozofiju i njegovu, makar i skrivenu, ideologiju.

Treba primetiti da ova podela u stvari odgovara podeli na tri temeljne društvene funkcije o kojima govori istraživač religija Žorž Dimezil. Reč je o „trofunkcionalnoj religioznoj ideologiji“, koja počiva na tri temeljne društvene funkcije: „funkciji magijske i pravne vrhovne vlasti, funkciji bogova ratničke snage, i najzad funkciji božanstava plodnosti i ekonomskog napretka“ (M. Elijade: O religiji Indoevropljana). Iz te ideologije trodelnosti proizlazi i idealna „podela društva na tri klase – sveštenike, ratnike i stočare-zemljoradnike“ (M. Elijade). Prema Tomasu Molnaru, takva podela je karakteristična za svako uređeno društvo, i nije ekskluzivno indoevropska, premda upravo u „indoevropskoj ideologiji trodelnosti“ nalazi svoj najpotpuniji izraz.

Kroz istoriju odnosi između ove tri funkcije ili strukture nikad nisu beskonfliktni. Sukobi države i crkve u borbi jedne i druge za prvenstvo obeležili su evropski srednji vek. Njima se suprotstavlja građansko društvo, koje nastoji da proširi prostor svoje slobode. S početkom epohe prosvetiteljstva počinje i pobuna građanskog društva (treće funkcije) protiv prve dve, koje više ne pokušava da suzbije ili obuzda njihovu moć, već da ih u potpunosti ukine. (Država je, u takvom poimanju, samo predstavnik „sveta sile“, a crkva „sveta snova“.) Magična formula liberalizma i njegovo istinsko „otkriće“ jeste individua i njena emancipacija, u čije ime se ova borba navodno vodi. Individua, hipertrofirana i oslobođena od bilo kojeg oblika kolektivnog identiteta, uključujući religijsku, etničku ili klasnu pripadnost, predstavlja njegov pravi istorijski subjekat. (U marksizmu je to klasa; otuda zahtev za društvenom solidarnošću i socijalnom pravdom, koji liberalizam odbacuje.) U praktičnom smislu to znači zahtev za ukidanjem politike, odnosno izbor „ekonomije kao sudbine“. Pošto religiju nije moguće jednostavno zabraniti, ona se pretvara u privatnu stvar svakog pojedinca. Država postaje puko sredstvo za ostvarenje liberalne utopije, ili oruđe gole represije prema njenim protivnicima, onaj levijatan o kome govori Hobs.

Liberalizam je nihilizam

Upravo iz tih razloga liberalizam je otvoreno totalitarna ideologija. Ispod privida tolerancije i „otvorenosti za sve razlike“ skriva se težnja za totalitarnom i ničim sputanom vladavinom, i to ne jedne funkcije ili klase nad druge dve već na ovaj način shvaćene individue, sa njenim proizvoljnim merilima i nužno sebičnim interesima. Tolerancija i otvorenost za sve razlike važe samo i jedino za individuu i njene hirove. Tolerancija prestaje tamo gde se dogme liberalizma odbacuju ili dovode u pitanje: „nema slobode za neprijatelje (tako shvaćene) slobode“. Zato je „liberalizam totalitarizam“, makar i, kako je zapisao Tomas Sauel „totalitarizam sa ljudskim licem“. Ili, prema sažetom opažanju Predraga Živkovića, savremeni „liberalni totalitarizam proističe iz spoja i međusobnog dejstva neoliberalnog kapitalizma, planetarnog nasilja (može se slobodno reći i religije terora) i ekstramoderne tehnologije“.

Temeljni postulati liberalizma kao ideologije, međutim, veoma su prizemni i jednostavni, čak banalni. To i jeste filozofija svakodnevne banalnosti. Ključna dogma liberalne ideologije je individua kao mera svih stvari. Karl Poper u svojoj knjizi Otvoreno društvo i njegovi neprijatelji (koju je Džordž Soroš proglasio za „ličnu Bibliju“) zagovara izgradnju teorije društva na bazi „čistog nominalizma“: teorije koja će se zasnivati isključivo „na izražavanju individue, njenog stava, njenih nada, njenih odnosa…“ Liberalizam insistira na potpunoj emancipaciji i slobodi takve individue, na njenoj slobodi od politike, društva, religije, etničke i nacionalne pripadnosti, jednom rečju od bilo kakvog oblika kolektivnog identiteta. Takva „sloboda“ je, međutim, negativna kategorija. Zbog toga Džon Sjuart Mil predlaže preciznu distinkciju: reč „liberty“ označava slobodu „od“, reč „freedom“ slobodu „za“. Poželjna je isključivo i jedino sloboda „od“, „liberty“, po kojoj je liberalizam i dobio ime. Drugim rečima, u samoj osnovi liberalne filozofije je ništa, što će postati posebno vidljivo u trenutku njegovog trijumfa nad svojim konkurentima (nad komunizmom i fašizmom).

Važno je još nešto. Sam po sebi, liberalizam kao politička ideologija ima smisla tek ukoliko se nečemu ili nekome suprotstavlja, predstavljajući se kao „borba za slobodu“, koja se vodi u ime apstraktne individue i njene emancipacije. U suprotnom, u nedostatku neprijatelja, „on gubi svoj sadržaj, njegov implicitni nihilizam postaje preupadljiv. Apsolutni trijumf liberalizma je njegova smrt“ (A. Dugin: Četvrta politička teorija). U tom trenutku, posle 1991. godine, liberalizam stupa u svoju implozivnu fazu i urušava se sam od sebe, prelazeći od individue na subindividualni nivo. Iz ovog misaonog toka se razvija postliberalizam.

Liberalno pokoravanje planete

Prvo istorijsko uporište liberalne ideologije bila je Velika Britanija. To je trgovačka i liberalna imperija, „antiimperija modernista“. Nastavlja se sa Sjedinjenim Američkim Državama, društvom u kojem od samog početka ne postoje nikakve tradicionalne društvene strukture: „To je, u pravom smislu reči, Građansko društvo, koje u svojoj istoriji ne priznaje ni jednu snažnu Državu, izvor moći i kulture, nijednu Crkvu značajnu na nacionalnoj lestvici (…)“ (T. Molnar). Takvo društvo ne krije svoje pretenzije na svetsku planetarnu hegemoniju, o čemu, među mnogim drugim, govori i Amerikanac Džefri Dorman u svojim Mislima o slobodnoj trgovini iz 1830. godine: „Slobodna trgovina je, naravno, ideal, i SAD će proglasiti kosmopolitska načela kada za to dođe vreme. To će biti onda kada SAD bude imale sto miliona stanovnika, a svetska mora budu prekrivena njenim brodovima, kada američka industrija dostigne savršenstvo, kada Njujork postane najveći svetski trgovački grad, a Filadelfija najveći svetski industrijski grad, kada nikakva ovozemaljska sila ne bude mogla da se odupre američkim zvezdama. Tada će naši unuci proglasiti slobodnu trgovinu na celom svetu, i na zemlji i na moru.“

S Monroovom doktrinom počinje tako zamišljen planetarni pohod liberalizma, liberalno pokoravanje sveta u ime demokratije i tržišne ekonomije. Ovu doktrinu je 1823. godine obznanio američki predsednik Džejms Monro, isprva kao zabranu mešanja evropskim silama u „američku hemisferu“. Amerika je tada još uživala polukolonijalni status u odnosu na evropske sile. Jednostavna deviza „Amerika Amerikancima“ naknadno je dobila novi smisao: kako primećuje Karl Šmit, ona je u međuvremenu evoluirala u pokriće za kolonijalnu politiku u okviru američkog kontinenta, da bi sa Teodorom Ruzveltom i Vudrom Vilsonom prerasla u univerzalističku teoriju koja obrazlaže novi tip kolonijalizma – „ne evropski (otvoren, pravolinijski i bestidan) već američki (prikriven civilizatorskom i ideološkom funkcijom širenja liberalne demokratije)“ (A. Dugin).

Novi, američki tip kolonijalizma je, drugim rečima, liberalan, a doktrina koju je proglasio Monro pretvorena je u moralistički izgovor za pokoravanje planete. Mogućnostima koje raspolaže „severnoameričko ostrvo“ dodata je ultramoderna tehnologija i već pomenuta „religija terora“, makar on bio sprovođen u ime „demokratije i ljudskih prava“, koji će se, milom ili silom (u praksi uglavnom silom) proširiti planetom.

Liberalistički Staljingrad

Pokušaj da se ostvari takva „liberalna planeta“, jednopolarni svet na čelu sa Sjedinjenim Državama, doživljava svoju kulminaciju tokom poslednjih četvrt stoleća, posle rušenja bipolarnog svetskog poretka utvrđenog u Jalti.

To je doba otvorenog terora jedne svetske sile nad čitavom planetom, tokom kojeg se, u ime navodno moralnog i uzvišenog cilja – planetarne liberalne hegemonije – sprovodi totalni rat protiv svih njenih neprijatelja i u kome su dozvoljena sva sredstva, uključujući nasilne prevrate u drugim državama, podsticanje i izazivanje građanskog rata putem obojenih, „demokratskih“ revolucija, bombardovanja i intervencije koje su anulirale i obezvredile međunarodno pravo, pa čak i korišćenje terorizma kao političkog sredstva.

Sa američkim predsednikom Obamom takav liberalizam stupa u svoju poslednju i samorazarajuću fazu.

Izgleda da se sunovrat liberalne Amerike, sledeći određene geopolitičke zakonomernosti, okončava upravo tamo gde je pre četvrt veka, sa Prvim ratom u Persijskom zalivu, i počeo njen uzlet ka svetskoj vladavini: na geopolitički trusnom području Bliskog istoka.

Amerika i njene liberalne elite danas se suočavaju s porazom u Siriji, i to posle višegodišnjeg krvavog rata u kome je isproban celokupni repertoar njenih ubojitih sredstava. Upravo rat u Siriji predstavlja primer pravog „posredničkog rata“, vođenog putem „prozapadnih“ terorističkih grupa i bandi međunarodnih plaćenika. Dugotrajna i iscrpljujuća bitka za Alep označava njegovu prekretnicu, pravi „liberalistički Staljingrad“.

Posledica svega toga je i neuspeh liberalne Hilari Klinton da preuzme vlast u Beloj kući. Da li je globalna liberalna elita najzad primorana na odstupanje i odricanje od svog sna o jedinstvenoj i uniformnoj, „liberalnoj planeti“? To je prvi uočio ruski predsednik Vladimir Putin, koji je nedavno izjavio da pokušaji da se stvori jednopolarni svet nisu uspeli, da se svetska ravnoteža snaga postepeno vraća, te da „već živimo u drugoj dimenziji“.       

[/restrict]