ЛИБЕРАЛНИ ТОТАЛИТАРИЗАМ – КРАЈ РЕЛИГИЈЕ ТЕРОРА

policija-u-fergusonuПише Борис Над

Иако је тријумфовао над две ривалске идеологије (фашизмом и комунизмом) и прогласио „крај идеологија“, либерализам се суочава са поразом и нестанком, јер без непријатеља губи смисао постојања

Либерализам је тоталитарна идеологија. Поникао је из просветитељства и у основним цртама се уобличио још током 18. века, пролазећи потом кроз неколико развојних фаза и манифестујући се у различитим облицима. Крајем 20. столећа елиминисао је своје велике противнике (комунизам и фашизам) и обзнанио „крај историје“ и „крај идеологија“. Постао је не само доминантна већ и једина идеологија Запада и његове авангарде – Сједињених Америчких Држава. Он не трпи различитости и није нимало беневолентан према својим противницима. Ако је до рушења Берлинског зида и био принуђен да подноси своје непријатеље и представља се као толерантан, од тренутка „краја историје“ то више није случај. Од тог „униполарног тренутка“ (како га назива Чарлс Краутхамер) почиње његов тријумфални светски поход под заставом „последње светске суперсиле“ (САД са својим „савезницима“). Његова нескривена амбиција је светска владавина, и још више од тога: укидање сваке политике, на чије ће место убудуће ступити „јединствено планетарно тржиште“. Током последњих четврт века либерализам је заправо водио сурови обрачун са својим идеолошким непријатељима, елиминишући неподобне режиме широм света под маском извоза демократије и слободе. То није била никаква епоха светског мира, а ни „крај историје“ у свеопштем благостању. Планирани „нови светски поредак“ се у међувремену претворио у прави светски хаос – историјски период обележен пучевима, интервенцијама, кризама, крвавим ратовима и насилним превратима.

[restrict]

Три основне друштвене институције

Либерализам представља главну политичку идеологију модерне. Либерални пројекат се окончава либералистичким глобализмом, оличеним у ликовима америчког председника Обаме или Хилари Клинтон, и покушајем да се либерализам наметне као универзална „религија“. Тренутак његовог тријумфа, међутим, подудара се са почетком његовог пада. Разлог за то је завршетак епохе модерне и прелазак у нову историјску епоху, када се привидно идилична слика једне и јединствене „либералне планете“ једноставно распада. Из рушевина које је у свом походу оставио либерализам данас се помаља сасвим другачији, мултиполарни планетарни поредак. 

При том, либерализам све време одбија да себе призна као идеологију, једну међу многим другим, и приказује самог себе као „нормалну егзистенцију“: као низ убеђења и ставова који су, наводно, својствени слободоумном појединцу – индивидуи еманципованој од свих „заблуда историје“. Такав либерализам је, како то примећује Томас Молнар у студији Либерална хегемонија, током своје историје представљао „велику стратешки скривену идеологију Грађанског друштва“.

Наиме, према мишљењу овог значајног америчког мислиоца, свако друштво почива на три основне друштвене институције: то су држава, црква и грађанско друштво, које чине основу сваке друштвене структурације. Оне су, у исти мах, основне друштвене структуре и „природне одлике људског суживота“. У том смислу, оне су постојале одувек: „у архаичном стању у племену (као вође, врачеви, занатлије и сељаци)“. На нивоу једне империје, у свом развијеном стању, као сложена, слојевита структура државе, мноштво или више религија (црква) и као високо софистиковани облици производње и размене (трговине), који почивају на специјализацији и јасној подели рада (грађанско друштво).

Побуна грађанског друштва

Последња друштвена функција – грађанско друштво – јесте тржиште, пијаца: читав низ приватних трансакција, које се одвијају између појединаца и почивају на њиховим интересима. Прве две функције, држава и црква, кроз историју надзиру последњу, која је област производње и трговине, и прописују јој своје моралне законе. То је природан и током дуго времена утврђен поредак ствари.

Либерализам представља израз таквог грађанског друштва, његову филозофију и његову, макар и скривену, идеологију.

Треба приметити да ова подела у ствари одговара подели на три темељне друштвене функције о којима говори истраживач религија Жорж Димезил. Реч је о „трофункционалној религиозној идеологији“, која почива на три темељне друштвене функције: „функцији магијске и правне врховне власти, функцији богова ратничке снаге, и најзад функцији божанстава плодности и економског напретка“ (М. Елијаде: О религији Индоевропљана). Из те идеологије троделности произлази и идеална „подела друштва на три класе – свештенике, ратнике и сточаре-земљораднике“ (М. Елијаде). Према Томасу Молнару, таква подела је карактеристична за свако уређено друштво, и није ексклузивно индоевропска, премда управо у „индоевропској идеологији троделности“ налази свој најпотпунији израз.

Кроз историју односи између ове три функције или структуре никад нису бесконфликтни. Сукоби државе и цркве у борби једне и друге за првенство обележили су европски средњи век. Њима се супротставља грађанско друштво, које настоји да прошири простор своје слободе. С почетком епохе просветитељства почиње и побуна грађанског друштва (треће функције) против прве две, које више не покушава да сузбије или обузда њихову моћ, већ да их у потпуности укине. (Држава је, у таквом поимању, само представник „света силе“, а црква „света снова“.) Магична формула либерализма и његово истинско „откриће“ јесте индивидуа и њена еманципација, у чије име се ова борба наводно води. Индивидуа, хипертрофирана и ослобођена од било којег облика колективног идентитета, укључујући религијску, етничку или класну припадност, представља његов прави историјски субјекат. (У марксизму је то класа; отуда захтев за друштвеном солидарношћу и социјалном правдом, који либерализам одбацује.) У практичном смислу то значи захтев за укидањем политике, односно избор „економије као судбине“. Пошто религију није могуће једноставно забранити, она се претвара у приватну ствар сваког појединца. Држава постаје пуко средство за остварење либералне утопије, или оруђе голе репресије према њеним противницима, онај левијатан о коме говори Хобс.

Либерализам је нихилизам

Управо из тих разлога либерализам је отворено тоталитарна идеологија. Испод привида толеранције и „отворености за све разлике“ скрива се тежња за тоталитарном и ничим спутаном владавином, и то не једне функције или класе над друге две већ на овај начин схваћене индивидуе, са њеним произвољним мерилима и нужно себичним интересима. Толеранција и отвореност за све разлике важе само и једино за индивидуу и њене хирове. Толеранција престаје тамо где се догме либерализма одбацују или доводе у питање: „нема слободе за непријатеље (тако схваћене) слободе“. Зато је „либерализам тоталитаризам“, макар и, како је записао Томас Сауел „тоталитаризам са људским лицем“. Или, према сажетом опажању Предрага Живковића, савремени „либерални тоталитаризам проистиче из споја и међусобног дејства неолибералног капитализма, планетарног насиља (може се слободно рећи и религије терора) и екстрамодерне технологије“.

Темељни постулати либерализма као идеологије, међутим, веома су приземни и једноставни, чак банални. То и јесте филозофија свакодневне баналности. Кључна догма либералне идеологије је индивидуа као мера свих ствари. Карл Попер у својој књизи Отворено друштво и његови непријатељи (коју је Џорџ Сорош прогласио за „личну Библију“) заговара изградњу теорије друштва на бази „чистог номинализма“: теорије која ће се заснивати искључиво „на изражавању индивидуе, њеног става, њених нада, њених односа…“ Либерализам инсистира на потпуној еманципацији и слободи такве индивидуе, на њеној слободи од политике, друштва, религије, етничке и националне припадности, једном речју од било каквог облика колективног идентитета. Таква „слобода“ је, међутим, негативна категорија. Због тога Џон Сјуарт Мил предлаже прецизну дистинкцију: реч „liberty“ означава слободу „од“, реч „freedom“ слободу „за“. Пожељна је искључиво и једино слобода „од“, „liberty“, по којој је либерализам и добио име. Другим речима, у самој основи либералне филозофије је ништа, што ће постати посебно видљиво у тренутку његовог тријумфа над својим конкурентима (над комунизмом и фашизмом).

Важно је још нешто. Сам по себи, либерализам као политичка идеологија има смисла тек уколико се нечему или некоме супротставља, представљајући се као „борба за слободу“, која се води у име апстрактне индивидуе и њене еманципације. У супротном, у недостатку непријатеља, „он губи свој садржај, његов имплицитни нихилизам постаје преупадљив. Апсолутни тријумф либерализма је његова смрт“ (А. Дугин: Четврта политичка теорија). У том тренутку, после 1991. године, либерализам ступа у своју имплозивну фазу и урушава се сам од себе, прелазећи од индивидуе на субиндивидуални ниво. Из овог мисаоног тока се развија постлиберализам.

tenkoviЛиберално покоравање планете

Прво историјско упориште либералне идеологије била је Велика Британија. То је трговачка и либерална империја, „антиимперија модерниста“. Наставља се са Сједињеним Америчким Државама, друштвом у којем од самог почетка не постоје никакве традиционалне друштвене структуре: „То је, у правом смислу речи, Грађанско друштво, које у својој историји не признаје ни једну снажну Државу, извор моћи и културе, ниједну Цркву значајну на националној лествици (…)“ (Т. Молнар). Такво друштво не крије своје претензије на светску планетарну хегемонију, о чему, међу многим другим, говори и Американац Џефри Дорман у својим Мислима о слободној трговини из 1830. године: „Слободна трговина је, наравно, идеал, и САД ће прогласити космополитска начела када за то дође време. То ће бити онда када САД буде имале сто милиона становника, а светска мора буду прекривена њеним бродовима, када америчка индустрија достигне савршенство, када Њујорк постане највећи светски трговачки град, а Филаделфија највећи светски индустријски град, када никаква овоземаљска сила не буде могла да се одупре америчким звездама. Тада ће наши унуци прогласити слободну трговину на целом свету, и на земљи и на мору.“

С Монроовом доктрином почиње тако замишљен планетарни поход либерализма, либерално покоравање света у име демократије и тржишне економије. Ову доктрину је 1823. године обзнанио амерички председник Џејмс Монро, испрва као забрану мешања европским силама у „америчку хемисферу“. Америка је тада још уживала полуколонијални статус у односу на европске силе. Једноставна девиза „Америка Американцима“ накнадно је добила нови смисао: како примећује Карл Шмит, она је у међувремену еволуирала у покриће за колонијалну политику у оквиру америчког континента, да би са Теодором Рузвелтом и Вудром Вилсоном прерасла у универзалистичку теорију која образлаже нови тип колонијализма – „не европски (отворен, праволинијски и бестидан) већ амерички (прикривен цивилизаторском и идеолошком функцијом ширења либералне демократије)“ (А. Дугин).

Нови, амерички тип колонијализма је, другим речима, либералан, а доктрина коју је прогласио Монро претворена је у моралистички изговор за покоравање планете. Могућностима које располаже „северноамеричко острво“ додата је ултрамодерна технологија и већ поменута „религија терора“, макар он био спровођен у име „демократије и људских права“, који ће се, милом или силом (у пракси углавном силом) проширити планетом.

Либералистички Стаљинград

Покушај да се оствари таква „либерална планета“, једнополарни свет на челу са Сједињеним Државама, доживљава своју кулминацију током последњих четврт столећа, после рушења биполарног светског поретка утврђеног у Јалти.

То је доба отвореног терора једне светске силе над читавом планетом, током којег се, у име наводно моралног и узвишеног циља – планетарне либералне хегемоније – спроводи тотални рат против свих њених непријатеља и у коме су дозвољена сва средства, укључујући насилне преврате у другим државама, подстицање и изазивање грађанског рата путем обојених, „демократских“ револуција, бомбардовања и интервенције које су анулирале и обезвредиле међународно право, па чак и коришћење тероризма као политичког средства.

Са америчким председником Обамом такав либерализам ступа у своју последњу и саморазарајућу фазу.

Изгледа да се суноврат либералне Америке, следећи одређене геополитичке закономерности, окончава управо тамо где је пре четврт века, са Првим ратом у Персијском заливу, и почео њен узлет ка светској владавини: на геополитички трусном подручју Блиског истока.

Америка и њене либералне елите данас се суочавају с поразом у Сирији, и то после вишегодишњег крвавог рата у коме је испробан целокупни репертоар њених убојитих средстава. Управо рат у Сирији представља пример правог „посредничког рата“, вођеног путем „прозападних“ терористичких група и банди међународних плаћеника. Дуготрајна и исцрпљујућа битка за Алеп означава његову прекретницу, прави „либералистички Стаљинград“.

Последица свега тога је и неуспех либералне Хилари Клинтон да преузме власт у Белој кући. Да ли је глобална либерална елита најзад приморана на одступање и одрицање од свог сна о јединственој и униформној, „либералној планети“? То је први уочио руски председник Владимир Путин, који је недавно изјавио да покушаји да се створи једнополарни свет нису успели, да се светска равнотежа снага постепено враћа, те да „већ живимо у другој димензији“.       

[/restrict]

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *