ITALIJANSKI CUNAMI NAD EVROPOM

Za „Pečat“ iz Milana Marina Muštović

Referendum o reformi italijanskog ustava koji „nalaže Evropa“ održan je u nedelju 4. decembra i Italijani ovoga puta nisu naseli na dobri stari oprobani štos medijske manipulacije. Nisu se čak ni uplašili od učestalih pretnji agencija za rejting i kompletne vladajuće zapadne nomenklature koji su im zabrinuto poručivali da im u slučaju pobede „NE reformama“ preti apokalipsa neviđenih razmera

U noći između 4. i 5. decembra, posle objavljivanja zvaničnih rezultata referenduma po kojima se protiv ustavnih reformi u Italiji izjasnilo oko 60 posto glasača, italijanski premijer Mateo Renci obratio se javnosti i sa suzama u očima poručio: „Sve sam učinio da pobedi ova divna reforma, ali nisam uspeo! Preuzimam punu odgovornost za poraz i sutra podnosim ostavku. Moja vladavina i politička karijera noćas su završeni. Nisam znao da me Italijani baš ovoliko mrze! Žao mi je što nisu shvatili da se bez modernizacije ne može napred! Teško mi je. Jer ja sam, ipak, samo običan čovek, a ne robot.“ Međutim, već sutradan, 6. decembra, premijer je promenio mišljenje rekavši da se ne povlači iz politike. Na novinarsko pitanje da li to onda znači da ne odlazi u Ameriku kao što je dan pre poručio, Renci je odgovorio da je to bila samo šala i u svom poznatom arogantnom stilu nagovestio žestoki obračun sa izdajnicima iz redova vlastite stranke koji su se od samog početka protivili reformama i upozoravali da smanjivanje značaja parlamenta uz maksimalnu koncentraciju moći u rukama premijera i njegovih poslušnih ministara, a pod dirigentskom palicom američkog finansijskog diva „J. P. Morgana“, može da vrati zemlju u doba fašizma, kada je Musolini kao premijer na sličan način zaveo diktaturu. Zatim je euforično naglasio da je moralni pobednik proteklog referenduma u stvari on i 40 odsto građana koji su mu ukazali poverenje, precizirajući da su „trogloditi“ iz bloka „NE reformama“ vrlo sumnjiva i šarolika družina sastavljena od fašista, antievropskih populista, Putinovih plaćenika i izlapelih ekstremnih levičara koji su zajedno uspeli da osvoje samo 20 odsto glasova više i, s obzirom na nepremostive razlike u političkim programima, nema šanse da se ikada ujedine i vode zemlju. Obavestio je italijanskog predsednika Serđa Matarelu da već u februaru treba raspisati vanredne parlamentarne izbore. Došlo je do žestoke prepirke i to ne samo između premijera i predsednika već i u redovima Rencijeve Demokratske stranke, koja se definitivno podelila na dva krila. Za sredu 7. decembra u popodnevnim časovima (dakle, neposredno uoči zaključivanja ovog broja „Pečata“ – prim. aut.) zakazana je i vanredna sednica partijskog vrha, odnosno oštra borba između pristalica Matea Rencija i disidenata okupljenih oko nekadašnjih lidera stranke Masima Daleme i Pjera Luiđija Bersanija. Centralna tema rasprave je čija je Demokratska stranka, odnosno koja od dve sukobljene strane treba da bude izbačena.

[restrict]

PUSTA OBEĆANJA Kada je 39-godišnji Mateo Renci 2014. postao najmlađi premijer u istoriji Italije, obećao je Italijanima novo ekonomsko čudo i predstavio se kao skromni čovek „antisistema“ koji će potpuno srezati preskupu i parazitsku državnu birokratiju i reformisati zastarele državne institucije što koče napredak zemlje i bolji standard građana. U predsedničku palatu Kiđi prvi put je došao u farmerkama i kožnoj jakni i izjavio da mu ne treba službeni automobil, šofer i policijska pratnja. „Na posao ću dolaziti biciklom, a moja zaštita biće sam narod koji je uz mene“, izjavio je tada pred TV kamerama, tako da su se mnogi naivno ponadali da se najzad pojavio neko drugačiji; neko ko političku funkciju neće koristiti isključivo za vlastito bogaćenje i lagodan život i usput samo prodavati maglu obećavajući bolje dane biračkom puku.
Nažalost, ubrzo je usledilo razočaranje: ne samo što je bicikl zamenjen novim voznim parkom limuzina sa zatamljenim staklima već je na premijerov zahtev iz državnog budžeta za 2015 godinu, umesto za oronule državne škole i bolnice, izdvojeno 200 miliona dolara za kupovinu luksuznog erbas aviona 340-500 za njegova interkontinentalna putovanja. „Avion je kupljen vrlo povoljno, na lizing“, pravdao se tada poput deteta uhvaćenog u krađi bombona. Međutim, retki preostali slobodni mediji su ga odmah demantovali objavivši vest da ova njegova „najnovija igračka“ poreske obveznike dnevno košta 40.000 evra. Usledio je još veći skandal kada se saznalo da Mateo Renci, koji javno propoveda neophodno kresanje budžeta i tako potpuno ukida socijalnu državu, službenim avionom i helikopterom sa svojom porodicom i prijateljima odlazi na skijanja, kao i da od njegovih čestih luksuznih putovanja po svetu, radi navodnog popravljanja italijanskog imidža i promicanja „made in Italy“, italijanska ekonomija ne da nema nikakve koristi nego naprotiv – iz dana u dan sve više posustaje.
Ali Italijane su posebno iritirale njegova bahatost i arogancija, kao i sve veća želja za potpunom moći i kontrolom svega i svačega. Stoga je verovatno tačno mišljenje nekih nezavisnih analitičara da je Renci i raspisao referendum kako bi, u stvari, samo ojačao vlastitu moć, kako u državi, tako i u samoj stranci, sa ciljem da se konačno ućutkaju svi kritičari i zakonski zabrane neslaganja za donošenje odluka koje radi „efikasnosti“, a sve zbog boljitka nacije, treba da donosi samo jedan čovek – to jest on. Inače, tokom iscrpljujuće višemesečne referendumske kampanje premijera su, gde god se pojavljivao, čuvali kordoni naoružane policije koja je u više navrata morala da interveniše i da ga pendrecima brani od razjarenih građana.

KRAJ JEDNE BAJKE Referendum o reformi italijanskog ustava koji „nalaže Evropa“ održan je u nedelju 4. decembra, i Italijani ovoga puta nisu naseli na dobri stari oprobani štos medijske manipulacije. Nisu se čak ni uplašili od učestalih pretnji agencija za rejting i kompletne vladajuće zapadne nomenklature koji su im zabrinuto poručivali da im u slučaju pobede „NE reformama“ preti apokalipsa neviđenih razmera. Ništa nisu pomogli ni silni milioni potrošeni na proreformsku kampanju, s obzirom na to da je marketinški genije i spin doktor Džim Mesina, specijalni savetnik premijera Matea Rencija i čovek od poverenja Hilari Klinton, uspeo samo da dodatno iziritira već dovoljno besno biračko telo koje je odlučilo da iskoristi svoje još uvek važeće demokratsko pravo i da se pobuni i zaokruži NE.
I to ne samo NE protiv novih reformi već prvenstveno jasno NE protiv premijera i njegovih ministara koji su u 1.115 dana svoje vladavine uspeli da unište javno školstvo i zdravstvo i da nekadašnji ponos italijanske radničke klase – Zakon o radu – svedu na svojevrstan robovlasnički radni ugovor po kojem radnik, iako više nema nikakvih prava i beneficija, treba da bude srećan što uopšte radi i da pri tom dobro pazi kako se ponaša, pošto će u slučaju „nediscipline“ vrlo lako biti zamenjen nekim očajnikom iz sve brojnije armije nezaposlenih korisnika javnih kuhinja i prihvatnih centara za beskućnike. Odmah posle pobede „opcije NE“ oglasila se Suzana Kamuso, predsednica najvećeg italijanskog sindikata CGIL, poručivši da pod hitno treba ukinuti Rencijevu prevaru zvanu „Jobs Act“ i tako vratiti dostojanstvo radnicima.
Rencijev poraz je ujedno i poraz evropskog establišmenta i njegove propale bajke o multikulturnom raju i nekontrolisanom doseljavanju afričke i azijske sirotinje, koja za većinu Italijana predstavlja ozbiljan problem, a ne bogatstvo kako to tvrdi vladajuća nomenklatura. Ovo je i velika pobeda italijanskih evroskeptika okupljenih oko trenutno vodećih političkih stranaka: „Pokreta pet zvezdica“ i „Lige za Sever“, kojima je dosta ovakve Evropske unije u kojoj se umesto o ozbiljnim problemima (nezaposlenost, nekontrolisane migracije i sve veće siromašenje lokalnog stanovništva) danima raspravlja o kvotama za lov na sipe i lignje u Mediteranu, dimenzijama poštanskih sandučića i patlidžana i tikvica koje se uzgajaju na teritoriji EU.
Naime, nakon objave referendumskih rezultata lider deklarisane evroskeptične „Lige za Sever“ Mateo Salvini oglasio se vrlo provokativnim tvitom: „Viva (Živeo) Trump, viva Putin, viva Marine Le Pen e viva Lega.“ Ujedno, on je odmah zatražio i vanredne izbore naglasivši da je narod na referendumu jasno stavio do znanja da želi promene i da više nema strpljenja da sluša laži italijanskih šarlatana i trpi ucene njihovih mentora iz Brisela. Vanredne izbore zatražio je i lider „Pokreta pet zvezdica“ Bepe Grilo koji je najavio i hitno raspisivanje referenduma na kojem će se građani izjasniti da li su za izlazak iz zone evra i ovakve nehumane Evropske unije. Tom prilikom, Grilo se posebno okomio na poznate novinare i režimske intelektualce i poručio im: „Mesecima lažete narod, udvarate se nomenklaturi i plašite nas apokalipsom ukoliko se pobunimo. Rezultat referenduma je definitivni raspad jedne prevarantske ere, a ujedno i vaša apokalipsa!“
Marine le Pen je odmah čestitala Italijanima na hrabrosti što su odbacili EU lance i diktatore, odnosno njihovu marionetu Matea Rencija. Stigle su srdačne čestitke i od i „oca bregzita“ Najdžela Faradža koji je poručio: „Vaši glasovi su prava pravcata bazuka kojom ste pogodili italijanski korumpirani filo-EU establišment i njihove mentore u Briselu. Posle bregzita i pobede Donalda Trampa, vi ste treći cunami koji će ozbiljno uzdrmati briselsku tvrđavu laži i prevara!“
Međutim, reagovali su i italijanski mejnstrim mediji i zazvonili na uzbunu optuživši Vladimira Putina da direktno utiče na italijansko biračko telo tako što preko sve gledanijeg TV programa „Raša tudej“ širi dezinformacije. A pomenute „dezinformacije“ bili su prilozi o brojnim protestima italijanskih građana koji su premijera Matea Rencija tokom referendumske kampanje uglavnom dočekivali psovkama i porukama: „Skini se sa grbače i idi kući!“ Naime, državna italijanska televizija RAI, ali i većina tzv. nezavisnih televizija, maksimalno su se trudili da otvoreno navijaju za premijera i sakrivaju pravo stanje stvari – ogromno narodno nezadovoljstvo koje se očitovalo na referendumu.

OTREZNIMO SE LJUDI Bez obzira na trenutnu euforiju zbog pobede demokratije, Italija se, ipak, nalazi u nezavidnoj situaciji zbog vrlo konkretnih problema: visokog javnog duga (133 odsto od BDP-a), 360 milijardi evra duga osam nesolventnih banaka prema investitorima i pre svega zbog neophodnog i hitnog usvajanja državnog proračuna za 2017. koji će u mnogo čemu usloviti i poteze međunarodnih investitora, odnosno predatora. Za sada su u opciji tri scenarija, ali još uvek se ne zna kako će se završiti novonastalo italijansko bezvlašće. Prvi je da predsednik Serđo Matarela zatraži od premijera u ostavci da ostane na funkciji dok se ne izglasa državni proračun za 2017. godinu ili da sam formira novu vladu koju će (njegova) većina u parlamentu podržati. Drugi mogući scenario je tehnička vlada od koje svi građani strepe, imajući u vidu iskustvo od pre nekoliko godina, kada se tehnička vlada Marija Montija bez imalo milosti usudila na vrlo drastične poteze, odnosno na urušavanje socijalne države i surovu reformu penzionog sistema. Treći scenario su vanredni izbori protiv kojih se već izjasnio Brisel, s obzirom na to da su trenutno, prema rezultatima političkih anketa, vodeće stranke u Italiji evroskeptični „Pokret pet zvezdica“ (M5S) i „Liga za Sever“, koja takođe traži izlazak iz Evropske unije. Vanredne izbore zahteva i premijer Mateo Renci uveren da će posle čistke u vlastitim redovima dobiti poverenje građana i uspeti da realizuje sve svoje reforme. Inače, u „ekspertskim analizama“ nakon italijanskog referenduma, identično kao i u Velikoj Britaniji i Sjedinjenim Američkim Državama, insistira se na poznatom detalju da su građani iz visoke srednje klase, dakle obrazovaniji i „upućeniji“ u politiku, masovno podržali moderne reforme, dok se „neobrazovana svetina“ povela za populistima i evroskepticima. Međutim, i ova laž je vrlo brzo razotkrivena pošto je „Pokret pet zvezdica“ dostavio zvanične rezultate istraživanja javnog mnjenja po kojima je protiv Rencijeve reforme glasalo 66 odsto fakultetski obrazovanih Italijana. Takođe, Mateo Renci, čiji je izborni slogan svojevremeno bio: „Dajmo šansu mladima“, trebalo bi da se ozbiljno zabrine zbog podatka da su upravo mladi masovno glasali protiv njega i to alarmantnih 81 odsto ove populacije.
U redovima zapadnog establišmenta rezultati italijanskog referenduma izazvali su veliku nervozu s obzirom na to da su se po treći put birači na Zapadu izjasnili protiv finansijske oligarhije i njihovih marioneta, koje pod maskom nekakve demokratije pišu i usvajaju zakone posle kojih građani postaju sve siromašniji i očajniji. Sada je već svima jasno da postoji određena granica do koje ljudi mogu da budu naivno strpljivi i da veruju da se „reforme“ donose u njihovom interesu. Britansko, američko i italijansko NE je ozbiljno upozorenje političkim elitama da je krajnje vreme da ozbiljno preispitaju svoj odnos sa biračima i da prestanu da ih doživljavaju kao maloumnu rulju koja ćuti i trpi i po pozivu poslušno izlazi na birališta kako bi se održala glazura demokratije i ljudskih prava na koja se Zapad tako rado poziva kada ostatku sveta deli lekcije i pokušava da ga prevaspita.
Naravno, niko još uvek ne može da daje sigurne prognoze kako će se završiti „italijanski cunami“. Sigurno je da ne treba očekivati da se desi čudo preko noći i da će se situacija drastično promeniti, pogotovo što je politika u Italiji već decenijama svedena na farsu. Naime, ljudi su umorni i razočarani, sve manje veruju političarima, a posebno su prestali da veruju onima koji mnogo obećavaju i predstavljaju se kao nacionalni spasitelji. Posle 20 godina spasiteljskog mandata Silvija Berluskonija i najnovijeg lošeg iskustva sa spasiteljem Mateom Rencijem, sigurno su nešto naučili i postali mnogo oprezniji. Međutim, klima je, ipak, postala drugačiji, bez obzira što se nalazimo u fazi koju je italijanski novinar Marko Travaljo nazvao „nepredvidljivi trend“. Nepredvidljiv zato što nije dovoljno samo okupiti nezadovoljnike već ovaj spontani narodni otpor treba znati organizovati i sa jasno zacrtanim planom usmeriti narod kuda i kako da ide dalje. Za sada još uvek nema adekvatnog lidera koji bi se stavio na čelo kolone „pobunjenika“, ali se zato napetost oseća na svakom koraku, kao logična posledica decenijskih akumuliranih frustracija i nakupljenog besa koji, ukoliko se ne suzbije, vrlo lako može da dovede i do uličnih nemira, a po mišljenju nekih analitičara čak i do građanskog rata. „Rat“ se još uvek vodi verbalno, budući da je Mateo Renci uspeo da zavadi i podeli Italijane u dva tabora. Zbog Rencijevog DA ili NE raskidaju se dugogodišnja prijateljstva, rasturaju se brakovi, a ne preže se ni od najgorih psovki i najoštrijih uvreda i uličnih tuča. Ni italijanski senatori više mnogo ne biraju reči i ne paze na odgovornost koju sa sobom nosi ova prestižna državna funkcija. Tako je senatorka iz redova Rencijevih pristalica Laura Pupato uvredila 20 miliona Italijana poručivši im preko tvitera: „Kada bolje razmislim, tačno je da je došlo do pravog odliva mozgova iz Italije u inostranstvo. Samo je u toj izbornoj jedinici ubedljivo pobedila opcija ’DA za reforme’.“
Ni Đorđa Meloni, liderka ekstremne desničarske stranke „Fratelli d’Italia“ nije bila mnogo elegantnija i odmah joj je odgovorila: „Pakuj kofere, pa im se i ti pridruži kada si tako pametna.“

[/restrict]