Uljarevićeva hodočašća

Čemu nas uči pesnička zbirka „Škola odučavanja” Radomira Uljarevića

Piše Rajko Petrov Nogo

Uvek svoj a uvek drukčiji, ovaj je pesnik tako i toliko izbrusio paradokse da, suočeni sa njima, katkad ostaju zbunjeni i vešti čitaoci poezije

Radomir Uljarević (1954) je pesnik zamašnog i raznolikog opusa, jedan od retkih koji zna da rizikuje i da se poetički kreće tamo i ovamo, po meri materijala koji oblikuje. Njegova su razna poetička opredeljenja u skladu sa onom čuvenom lozinkom: uzmi sve sebi, daj meni sunovrate! Uvek svoj a uvek drukčiji, ovaj je pesnik tako i toliko izbrusio paradokse da, suočeni sa njima, katkad ostaju zbunjeni i vešti čitaoci poezije. Njegov skokovit i oneobičen način mišljenja može nam se učiniti alogičnim sve dok se ne opsetimo da je alogičnost u srcu poezije.

[restrict] Već je naslovom knjige Škola odučavanja („Arhipelag“, Beograd, 2015) sugerisana stručna terapija čitaocima kojom mogu da se otklone od uobičajenog, rutinizovanog, raznim poetičkim doktrinama ideologizovanog pisanja i čitanja, kao od kakvog ozbiljnog poroka i bolesti zavisnosti. Trebalo bi naučiti kako se odučiti. A onda i kako izaći na čistac, na belinu apsolutnog neznanja, svetog neznanja, koje je preduslov da se izložimo spasonosnom polju radijacije poezije i religije.
U ovoj Uljarevićevoj knjizi poezija i religija su od iste tvari. Razume se, Uljarević ne popuje i ne propoveda. Pa ni onda kada, kao u ovoj knjizi, isturi moto – „o svete nevidljivi / mi te vidimo / o svete nedodirljivi / mi te dodirujemo / o svete nesaznatljivi / mi te znamo / nepojmljivi / mi te shvatamo“ – ove su reči, koliko programske, toliko i poricateljske, od percepcije i konteksta zavisne. One se dvosmisleno komešaju sa sadržinom pesama ispred kojih stoje, jer taj sadržaj katkad potvrđuju a katkad poriču.
Valja se priviknuti, recimo, na teško rešivu dvosmislicu, na aporiju, uvodne pesme „Nevidljivi monasi“ među kojima „Ima njih što se podvizavaju / Mada tu nisu odavno“. I valja se u ovom neočekivanom mišljenju, u ovom ključnom paradoksu razabrati: „Njihova nevidljivost / Zasad je jedini dokaz da postoje / Ali ni naša vidljivost / Nije naročit dokaz / O našem postojanju.“
U školi odučavanja, u hodočašću po Svetoj Gori, u pesmi „Predavanje o Putu“, recimo, čitamo da samo jedan put vodi među nevidljive crnorisce, među sjeni, među one čiste gole lobanje hilandaraca, koje se iz zemlje, kad tome dođe vreme, izvade, operu vinom i poredaju u jedinstvenu biblioteku na Atosu. Čitajte. Jer te lobanje „govore ono o čemu se ćuti“. Na ovakvom Putu naš pesnik brzo ogluhne za priču svakog brbljivca, jednako kao i za samopouzdanika koji „vjeruje / I u Boga i u sebe“. Da bi se pripremio za višnje uvide, naš hodočasnik stresa sa sebe sve dosadašnje stereotipe i upućuje se „u čisto neznanje“. Čisto neznanje je plodna njiva u ovoj knjizi.
U pesmi „Škola odučavanja“ čitalac, kao „usev smrtni“, stiže do odrešitih uvida – „da samo Ništa ostaje / u vječnom pamćenju / kao nepokretno znanje o nama“ – a pesma se prstenasto otvara i zatvara istim stihom: „jer učenje je smrtonosno“. Taj stih šumori u ovoj pesmi, pa i u celoj knjizi, kao u kakvoj školjci. Jer, „koji brzo uče, prvi se poturče“, dodajem tek da bi ove visokostilizovane paradokse malčice vulgarizovao. Na jednoj lobanji, u onoj jedinstvenoj Hilandarskoj biblioteci, napisano je da je život „najkraći dio besmrtija“. A kada je jedan naivan a ljubopitljiv Nevidljivoga zapitao da li se mogu na čas videti, „glas niotkuda“ ljubazno mu je odgovorio: „Ako nas Bog udostoji / Da se vidimo na onom svijetu / Ovdje se nemamo okošta gledati“.
Priča se – a kada se često priča, kao da i jeste – ko je god na Svetu Goru kročio, otuda je izašao drukčiji. Ako je ikad i izašao. Bilo kako bilo, tek hadžiluk Radomira Uljarevića, pripremanog, a izgleda i spremljenog za školu odučavanja, višestruko je bio plodonosan. Rodno mesto ovih skupo zarađenih, asketski svedenih ciklusa, ali i cele istoimene knjige Škola odučavanja, njena, kako bi filosofi rekli, ontološka fascinacija, zbijena je u dva jednostavna stihića: „Duboka je zamisao / Da nešto uopšte postoji.“ U tome i takvom postojanju naš pesnik je, kao kakav Bludni Sin, sačekao „Iz gline / Krv da prostruji“, da bi u molitvi mogao da sozerca: „Velik si Gospode / Jer ti si svoje djelo.“ Bio Bludni Sin, bio Verujući – kako kad i kako u kojoj svojoj knjizi – Radomir Uljarević je postojano osećao da je svaka naša porodica po podobiju Svete porodice i da su od te čežnje srpska poezija i književnost, kada su najbolje, istkale jedinstvene rapsodije o očinstvu i sinstvu. „Čedo moje vozljubljeno, uteho starosti moje“, stoji na početku i na kraju svake velike srpske knjige. U srpskom, ili još uže, u hercegovačkom arealu, imao je Radomir na koga da se osloni. Pesnik najveće patrijarhalne elegije ima stih: „Tu u svakom srcu stoji crkva jedna.“ Eto, takvu crkvenost u čitaocu ova poezija oživljava.
Pa ako je u prva dva ciklusa – „Škola odučavanja“ i „Tri Radomira“ – uposlio i razigrao paradokse i aporije, u iduća tri – „Gledajući dole niz drumove“, „Kosto Gospodin Kogito“ i „Zlatno runo“ – delaju nadahnute i živom vodom protočene parabole. Prisetimo se da je u parabolama Hristos poučavao. Evo jedne koja ima naslov „Koplje i kapa“: „Bilo je odavno već se smračilo / u crnoj gori // kada je pjesnik izgovorio nove riječi / koje su palili svijeću // taj plamičak osvjetljava predjele / kroz koje je prohujao sjaj sotone // kroz koje je pronio koplje / na kom je nabodena naša kapa // niz koje se sliva krv niz korenje / do ispod zemlje.“ Kao u Hristovom hramu u Jerusalimu, kada se pravoslavnom patrijarhu – i samo njemu – čudom upale sveće, ognjem koji ne prži već samo svetli, tako su se i u smračenoj, od svuda opkoljenoj Crnoj Gori, na nove i moćne reči Pesnikove – kao na sev naše munje u svemiru – palile sveće kad je ono iz mrtvijeh Srbe dozivao. Mi se lako dosećamo da je ova vječna zublja Njegoševa, a ona i ova vječna pomrčina đavolova – onda, i sada, i uvek. I da se ova bitka bije jaukom koji, kad se prevede na Njegošev jezik, glasi: „Srpskoj kapi svud ime pogibe.“ Onoj kapi koju je, kao i sve drugo kanonizovao Petar Drugi Petrović.
Ali niti će se sveća ugasiti, niti ime i kapa poginuti, jer i u današnjoj Crnoj i sve crnjoj Gori – a bogme i u drugim našim crnim gorama – još ima podvižnika i kosovskih Njegoševih zavjetnika. Jedan od njih je i onaj „prozorljivi Ercegovac“, čudesni Kosto Novakov, koji je, u nedostatku sveštenika, ledenom vodom na frontu, u ovom poslednjem ratu, krštavao borce – da na onaj svet ne odu nekršteni. A kasnije je, po Vladikinom blagoslovu, njihova imena sveštenik upisao u anđeosku vojsku. To je onaj isti Kosto Novakov koji u san dolazi ocu Radomiru, koji ga, četrdeset dana nakon smrti pita: Prođe li? A on mu odgovara: Je-dva. Pa šta će sa nama biti kad se onaki čoek jedva prometnuo kroz iglene uši, vapi otac Radomir (Nikčević) a s njime i čitaoci. Je li u ovu kratku pesmu-parabolu stao čitav roman? Ili, recimo, u pesmu „Prvi srpski bukvar“, koja peva o sudbini prvih i poslednjih ćiriličnih olovnih slova – u vremenu kada se vreme zaustavilo, „kada su se čada rečenih crnorizaca / odrekla slova na kojima je zasnovan / temelj svake kuće crnogorske“. U samoobračunu sa starim slovima, u aktuelnoj istrazi predaka, Montenegrini, izgleda, nemaju osobitih poteškoća, jer je, kako kaže pesma, svakome slovu dodeljen po jedan perjanik. Otkako je počelo prepravljanje azbuke, turčenje i katoličenje našega sveta onamo. Poteškoće još jedino pravi narod, a s njime i Srpska pravoslavna crkva u Crnoj Gori i njen mitropolit, a onda i srpski pisci u Montenegru, koji, recimo, u Herceg Novom čitav avgust mesec, na Trgu od ćirilice, svako veče poriču naopak slogan Onaj sam koji nisam, ojačavajući drevno Hristovo načelo Onaj sam koji jesam. Na Trgu od ćirilice naša dva Radomira (Nikčević i Uljarević) i Želidrag Nikčević izrastaju, izgleda, u neku vrstu kulturnih junaka. To valja istaknuti jer se o tome malo zna.
Pa ako uvodna pesma peva o nevidljivim monasima, koji su stvarniji od stvarnosti, izvodna, „Četverodnevni Lazar“, koliko o čudu Hristovog vaskrsenja Lazara iz Vitanije, peva i o svima nama koji smo, sa iskustvom smrti, već bili četiri dana mrtvi, i koji čekamo Dolazak.
Paradoksi i aporije u hodočašću Svetoj Gori i po Svetoj Gori, ta katkad neprozirna teleološka mrena iz prvih ciklusa ove odlično komponovane knjige, stavljeni su u skoro neizdrživ savremeni kontekst u potonja tri ciklusa, pa je među njima došlo do izvesnog komešaja. Početna metafizička koncepcija sveta izložena je savremenoj laži i prevarnosti, novom preveravanju. Prožimanje početnih i potonjih ciklusa – paradoksa i aporija sa parabolama – zalog je izvesne dramske napetosti, pa bi se, možda, moglo reći da ova pesnička knjiga ima i svoju dramaturgiju.
Ovde se nekad gleda iz žablje, nekad iz nebeske perspektive, a nekad i očima Staroga Vujadina, dakle, sa najviše planine – „gledajući dolje niz drumove“. Očima koje gledaju „da bi negledale“.
Sve je u ovoj knjizi promišljeno i samosvesno stegnuto. Tako čak i Beleška o pesniku sažima paradoks i aporiju naše ubrzane istorije i zgužvane geografije. Oslušnite kako, i tamo gde bi podaci morali biti pouzdani i tvrdi, činjenice ne samo da lebde već i potanjaju u opštu nesigurnost i geografskog i istorijskog ludila: „Radomir Uljarević je rođen 28. ili 29. aprila 1954. godine u Ravnim Gomilama, selo Gornja Vrbica kod Bileće, Oputna Rudina, srez Vučedolski, opština Nikšić, zadnja pošta Crkvice.“ Pa se ti, majčin sine, snađi. Zbilja, čiji si ti, mali, ako ti je kuća u jednoj, a groblje u drugoj državi.
A možda se nije ni trebalo snalaziti, već postojeće paradokse, aporije i parabole, ali i apsurdnosti, raspevati.
To je u ovoj knjizi Radomir Uljarević na uzoran način i učinio.

U Kalinoviku, o Petrovdanu, 2016. godine

[/restrict] unshaven girls zaйm na kiviveb zaйmzaйm na kartu sročno bez otkaza