Sve primičući se onome što slutimo

Piše Milan R. Simić

Neobični životi glavnih junaka ove priče našli su se u viru istorijskih događaja od početka devedesetih godina prošlog veka, godina haosa, siromaštva, rata… Prema takvom dobu zavodljivo je odrečno određivanje, retki su objektivni tumači ljudskog posrnuća

Čitajući Halilovićev roman Ako dugo gledaš u ponor, stalno se primičemo onome što slutimo, često nailazimo na slike iz sopstvenih snova, podilaze nas žmarci. I, kao čitaoci, znamo dobro šta iz piščeve primerne veze s realizmom stvarnog života moramo sačuvati „za sebe“. Jer, neobični životi glavnih junaka ove priče našli su se u viru istorijskih događaja od početka devedesetih godina prošlog veka, godina haosa, siromaštva, rata, godina kada je cvetao kriminal, trgovina drogom, ženama. Godina u kojima smo i sami: ako ništa drugo, bili užasnuti svedoci, što baca još i silnije svetlo na potresnu priču o sudbini onih koji „dugo gledaju u ponor“. Prema takvom dobu zavodljivo je odrečno određivanje, retki su objektivni tumači ljudskog posrnuća. Većina bi samo da sudi posrnulima, tek malo odvažnih prošlosti za zaborav prilazi sa pokušajem da razume istinske stradalnike zlog vremena. Halilović je jedan od odvažnih. Smirenim oblikovanjem svojih misli reći će o romanu i njegovim junacima, nimalo ne razblažavajući stvarnost a sve shvatajući posrnule i njihove kobne sudbine, da „Sve je više ljudi koji rade ono što žele. Oni koji su najsiromašniji najbliži su ponoru“. Jer, mnogi od nas u vreme odraza duboke realnosti, kada nevolje nad nama i u nama bestidno otkrivaju sve svoje moći i kada jesmo na duševnim mukama, ne znaju kako da prihvate novonastalu stvarnost života što je za većinu zapravo izgon iz njega samog. A tako je jer Zlo u predodređenim ljudima lako pronalazi svoje stanište, tada su stradalnici od njihovog zla samo brojevi, statistički podatak. Tako je u pričama koje istinski izviru iz poznavanja sveta, u kojima nema okolišenja, ni najbolnije i najstidnije iz života junaka ne da se prećutati. Pisac je tu da ukaže na duševne potrese koji kopne svoje nosioce. Kada je primoran, Halilović vešto iskorenjuje lepo iz književnosti sve na zahtev istine. Glavni junaci romana su Nejra Bugarin, koja znalački oseća čitavo svoje biće a čiji život u sebi sadrži duboku tragičnost ljudskog postojanja („Vidjela sam to, osjetila sam to, i tvrdim: na samom dnu postoji olakšanje“), Nejrin brat Safet, narkoman i pesnik („Iza pjesnika treba da ostane samo jedna pjesma“) i nije prijatno pratiti tok njegovog ništavnog života, Nejrina majka o kojoj  u ovom rukopisu kao da postoji „roman u romanu“, i otac invalid (bez ruku) sa teškim životnim brigama („Sve što se dešava je sudbina“, govorio je). Oni su se protiv nevolja što su ih snalazile borili kako su znali i umeli. Na trenutke, svi zajedno, čine nam se oni u dodiru sa životom oko sebe kao oličenje nesalomivog i primernog otpora. Upoznajemo njihove neispunjene snove, potrebu za ljubavlju, prezir prema nesrećama što ih snalaze, saznajemo šta je to što im je na trenutke pružalo utehu, davalo snagu i mogućnost da na drugačiji način posmatraju svet oko sebe. Ali njihove ruke (ne i očeve!) na kraju uvek ostaju prazne, i njihove oči, i njihova srca. Njihova prošlost im je kao zastala riblja kost u grlu, njihova stalna crna sadašnjost zapravo je ono što mislimo kada govorimo da je život mučilište, a njihova budućnost je baš ono čemu mi čitaoci sve vreme idemo sa zebnjom u susret. Njihovi životi i mašta se razlikuju, ali muke su im iste. Iako je ovo roman o porodici koju je zlo dotaklo, sreća napustila sve kada ih je snaga kletve sustigla a oni potpali pod zakon sudbine, još jedan junak, profesor Sipac, zaslužuje posebno slovo. Njegovo filozofiranje je autentično, tumači nam i ono što se pre njega nije dalo protumačiti, njegovo razumevanje sveta je dubinsko, prava izvorna intelektualna saznajna dohitnica. Profesor Sipac traga za onom tačkom u kojoj se Sve i Svi sreću, njegova promišljanja su mamac našoj zapitanosti, mnoga čuda ovoga sveta on tumači tek kao vitalnost imaginacije znalački dirajući i u ono što ne vidimo a verujemo da postoji. Sve je posle profesorovih prosutih reči umna zbrka. Kome profesor Sipac piše, ako ne piše nama koje je nespremne zateklo zlo vreme, kome rasklapa i ponovo sklapa, objašnjava sve ono što se zateklo između starih i novih ljudskih zabluda („Heraklit je uvek podržavao tirane, zato profesor Sipac sumnja u mase“). Eto, gotovo da je svaka opazica profesora Sipca mudra da mudrija i ne može da bude. Ne moramo da shvatimo mudre ljude kojima pamet kao da je pomalo iščašena, a nije, da bismo ih poštovali. Ali bi ih trebalo poštovati da bismo na pravi način shvatili svet koji njih okružuje, ako već najjasnije ne shvatamo sebe u tom istom svetu. Jer, poslednjim rečima Nejre Bugarin, njenoj molitvi drhtavom rukom urezanoj u tapeti, na zidu: oprosti nam naše grehe / makar ih bilo koliko morske pjene – profesor Sipac dodao je, na kraju teksta, samo tačku. Valjda se razumemo. I skrenimo više pogled. Dugo gledali smo u ponor.  

Autor teksta je ovogodišnji dobitnik Nagrade „Milan Bogdanović“ – najprestižnijeg domaćeg priznanja za književnu kritiku (dodeljuje ga Kulturno prosvetna zajednica Srbije). Nagrada je Simiću dodeljena za prikaz knjige Putnikova ciglana Radovana Belog Markovića, objavljen u beogradskom listu Danas, a biće mu svečano uručena u petak 25. novembra.