Све примичући се ономе што слутимо

enes-halilovic-ako-dugo-gledas-u-ponor-k1Пише Милан Р. Симић

Необични животи главних јунака ове приче нашли су се у виру историјских догађаја од почетка деведесетих година прошлог века, година хаоса, сиромаштва, рата… Према таквом добу заводљиво је одречно одређивање, ретки су објективни тумачи људског посрнућа

Читајући Халиловићев роман Ако дуго гледаш у понор, стално се примичемо ономе што слутимо, често наилазимо на слике из сопствених снова, подилазе нас жмарци. И, као читаоци, знамо добро шта из пишчеве примерне везе с реализмом стварног живота морамо сачувати „за себе“. Јер, необични животи главних јунака ове приче нашли су се у виру историјских догађаја од почетка деведесетих година прошлог века, година хаоса, сиромаштва, рата, година када је цветао криминал, трговина дрогом, женама. Година у којима смо и сами: ако ништа друго, били ужаснути сведоци, што баца још и силније светло на потресну причу о судбини оних који „дуго гледају у понор“. Према таквом добу заводљиво је одречно одређивање, ретки су објективни тумачи људског посрнућа. Већина би само да суди посрнулима, тек мало одважних прошлости за заборав прилази са покушајем да разуме истинске страдалнике злог времена. Халиловић је један од одважних. Смиреним обликовањем својих мисли рећи ће о роману и његовим јунацима, нимало не разблажавајући стварност а све схватајући посрнуле и њихове кобне судбине, да „Све је више људи који раде оно што желе. Они који су најсиромашнији најближи су понору“. Јер, многи од нас у време одраза дубоке реалности, када невоље над нама и у нама бестидно откривају све своје моћи и када јесмо на душевним мукама, не знају како да прихвате новонасталу стварност живота што је за већину заправо изгон из њега самог. А тако је јер Зло у предодређеним људима лако проналази своје станиште, тада су страдалници од њиховог зла само бројеви, статистички податак. Тако је у причама које истински извиру из познавања света, у којима нема околишења, ни најболније и најстидније из живота јунака не да се прећутати. Писац је ту да укаже на душевне потресе који копне своје носиоце. Када је приморан, Халиловић вешто искорењује лепо из књижевности све на захтев истине. Главни јунаци романа су Нејра Бугарин, која зналачки осећа читаво своје биће а чији живот у себи садржи дубоку трагичност људског постојања („Видјела сам то, осјетила сам то, и тврдим: на самом дну постоји олакшање“), Нејрин брат Сафет, наркоман и песник („Иза пјесника треба да остане само једна пјесма“) и није пријатно пратити ток његовог ништавног живота, Нејрина мајка о којој  у овом рукопису као да постоји „роман у роману“, и отац инвалид (без руку) са тешким животним бригама („Све што се дешава је судбина“, говорио је). Они су се против невоља што су их сналазиле борили како су знали и умели. На тренутке, сви заједно, чине нам се они у додиру са животом око себе као оличење несаломивог и примерног отпора. Упознајемо њихове неиспуњене снове, потребу за љубављу, презир према несрећама што их сналазе, сазнајемо шта је то што им је на тренутке пружало утеху, давало снагу и могућност да на другачији начин посматрају свет око себе. Али њихове руке (не и очеве!) на крају увек остају празне, и њихове очи, и њихова срца. Њихова прошлост им је као застала рибља кост у грлу, њихова стална црна садашњост заправо је оно што мислимо када говоримо да је живот мучилиште, а њихова будућност је баш оно чему ми читаоци све време идемо са зебњом у сусрет. Њихови животи и машта се разликују, али муке су им исте. Иако је ово роман о породици коју је зло дотакло, срећа напустила све када их је снага клетве сустигла а они потпали под закон судбине, још један јунак, професор Сипац, заслужује посебно слово. Његово филозофирање је аутентично, тумачи нам и оно што се пре њега није дало протумачити, његово разумевање света је дубинско, права изворна интелектуална сазнајна дохитница. Професор Сипац трага за оном тачком у којој се Све и Сви срећу, његова промишљања су мамац нашој запитаности, многа чуда овога света он тумачи тек као виталност имагинације зналачки дирајући и у оно што не видимо а верујемо да постоји. Све је после професорових просутих речи умна збрка. Коме професор Сипац пише, ако не пише нама које је неспремне затекло зло време, коме расклапа и поново склапа, објашњава све оно што се затекло између старих и нових људских заблуда („Хераклит је увек подржавао тиране, зато професор Сипац сумња у масе“). Ето, готово да је свака опазица професора Сипца мудра да мудрија и не може да буде. Не морамо да схватимо мудре људе којима памет као да је помало ишчашена, а није, да бисмо их поштовали. Али би их требало поштовати да бисмо на прави начин схватили свет који њих окружује, ако већ најјасније не схватамо себе у том истом свету. Јер, последњим речима Нејре Бугарин, њеној молитви дрхтавом руком урезаној у тапети, на зиду: опрости нам наше грехе / макар их било колико морске пјене – професор Сипац додао је, на крају текста, само тачку. Ваљда се разумемо. И скренимо више поглед. Дуго гледали смо у понор.  

 

Аутор текста је овогодишњи добитник Награде „Милан Богдановић“ – најпрестижнијег домаћег признања за књижевну критику (додељује га Културно просветна заједница Србије). Награда је Симићу додељена за приказ књиге Путникова циглана Радована Белог Марковића, објављен у београдском листу Данас, а биће му свечано уручена у петак 25. новембра.

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *