ШТО СЕ ГРБО РОДИ…

МУЧНА ПОДЕЛА НАСЛЕЂА ИЗМЕЂУ БИВШЕ БРАЋЕ

Пише Слободан Иконић

И поред потписаног Споразума о питањима сукцесије некадашње СФРЈ, већ 15 година траје овај мукотрпан процес, пун политичких опструкција, с тенденцијом да не буде никада до краја остварен

Четврт века од почетка сукоба и нестанка СФРЈ још увек трају последице тог чина, а прате га анимозитети, суревњивости и прегањања између шест новонасталих држава. Последице насталог антагонизма нису само територијалне и политичке већ су везане и за заштиту својине, стечене за време постојања заједничке државе. Бар оне која није нестала у крвавом сукобу и пламену рата с краја прошлог века.

Да се у јавности, с времена на време, не појаве бизарне гласине, попут оне да Роберт де Ниро купује Титов стан на Менхетну, односно да је он конкурент још једном америчком глумцу – Џеку Николсону, такође заинтересованом за некретнину некада у власништву СФРЈ коју је купио лично Јосип Броз, скоро да се не би ни знало докле је одмакло решавање проблема сукцесије бивше заједничке државе.

Да сукцесија и даље јесте проблем показало се и приликом недавне заједничке седнице Владе Србије и Словеније у Палати Србије у Београду, после које је српски премијер Александар Вучић рекао „да Србија и Словенија немају отворених питања, осим неких мањих на пољу сукцесије“.

[restrict]

ОДБИЈАЊЕ СЕПАРАТНИХ СПОРАЗУМА Већ после растакања државе која се звала Социјалистичка Федеративна Република Југославија – СФРЈ наметнуло се питање да ли је новонастала СР Југославија њен следбеник, а остале државе – бивше републике – државе сукцесори. Прегањање око овог става обележило је прву фазу у дефинисању односа на тему сукцесије, која је трајала од 1992. до 2000. године. „Печат“ је, поводом теме „базелског злата“, већ писао да је у том периоду српска комисија за сукцесију, предвођена академиком Костом Михајловићем, ослањајући се на тадашњи политички став о континуитету, инсистирала на подели имовине бивше заједничке државе тако што је тврдила да је Србија наследник првог реда, тј. следбеник некадашње заједничке државе.

С обзиром на то да су нове државе настале сецесијом од СФРЈ, под имовином се не може сматрати само класична федерална имовина која је постојала у моменту дезинтеграције земље већ у деобни биланс улази и део имовине која је настала заједничким финансирањем из савезних пара, укључујући буџет, средства некадашњег фонда за неразвијене, као и објекте за које су гарантовале банке, НБЈ и држава. Није се заборавило ни на „директне и индиректне трошкове отцепљења“, па је тако од Словеније, БиХ и Хрватске на име штете због коришћења југословенских новчаница после отцепљења потраживано 3,5 милијарде марака.

Југословенска страна је константно одбијала сепаратне споразуме, тврдећи да би конкуренти у том случају сарађивали у подели амбасада, девиза и злата, а после тога их више нико не би натерао за преговарачки сто.

ОДУСТАЈАЊЕ ОД КОНТИНУИТЕТА И тако све до петооктобарских промена када је обликовање нове југословенске политике према суседима започето одустајањем од континуитета и отварањем нових преговора о сукцесији. Сматрало се да су СР Југославија, односно касније створена државна заједница Србија и Црна Гора и, коначно, самосталне Србија и Црна Гора државе сукцесори у односу на СФРЈ, као и све остале бивше републике. Чак је СРЈ затражила поновни пријем у УН.

Споразум о питањима сукцесије, као што је познато, потписан је у Бечу 29. јуна 2001. године између пет суверених и равноправних држава сукцесора бивше СФРЈ. Потписан је са циљем да се међу земљама сукцесорима утврди и одреди правилна расподела права и обавеза, активе и пасиве бивше заједничке државе. Према члановима 11 и 12 његово ступање на снагу било је условљено ратификацијом од стране свих држава сукцесора. Споразум је последња ратификовала Република Хрватска, 3. марта 2004, тако да је истеком рока од 30 дана након депоновања петог инструмента ратификације ступио на снагу 2. јуна 2004. године. Наша држава ратификовала је овај споразум 2002. Законом о потврђивању Споразума о питањима сукцесије.

Саставни део Споразума чини седам прилога који се тичу: покретне и непокретне имовине (прилог А), дипломатске и конзуларне имовине (прилог Б), финансијске активе и пасиве, осим оне дате у Додатку Споразума (прилог Ц), архива (прилог Д), пензија (прилог Е), осталих права, интереса и обавеза (прилог Ф) и приватне својине и стечених права (прилог Г). За поделу је предложен кључ ММФ-а, који је иначе коришћен и при деоби свих спољних дугова, укључујући и Лондонски и Париски клуб.

Тако је, рецимо, анексом Ц, који је регулисао поделу финансијске активе и пасиве бивше СФРЈ, одређено да БиХ припадне 13,2 одсто од укупне имовине, Хрватској 28,49 одсто, Македонији 5,4 одсто, Словенији 16,39 одсто а тадашњој Савезној Републици Југославији (Србији и Црној Гори) 36,52 одсто. После 10. јула 2006. и разлаза Србије и Црне Горе, од средстава СРЈ Републици Србији је припало 94,12 одсто, а Црној Гори 5,88 одсто.

НОВАЦ И ЗЛАТО БРЗО ПОДЕЉЕНИ Формиране су радне групе, па су новац, злато и неке некретнине релативно брзо и успешно подељени. У оквиру решавања питања поделе блокираних девизних средстава Народне банке бивше СФРЈ на рачунима код страних банака, а у складу с иницијативом Администрације САД, у априлу 2003. реализована је деоба девизних средстава од око 237 милиона долара на рачунима у америчким банкама према процентима наведеним у Споразуму. У решавању дугова бивше државе из клириншког периода пословања постигнут је договор којим је регулисан клириншки дуг Руске Федерације према бившим југославенским републикама у укупном износу од око 1,3 милијарде клириншких долара.

Уз то, представници држава сукцесора одлучили су да се механизам и методологија поделе монетарног злата у БИС (Bank for International Settlements) Базел примени и на поделу преосталог монетарног злата Народне банке бивше СФРЈ у складу с процентима предвиђеним Споразумом, о чему је постигнута сагласност у мају 2005. године. У јулу 2005. сукцесори су се договорили о подели девизних средстава у износу од око 221 милион долара замрзнутих на рачунима Народне банке бивше СФРЈ код банака у иностранству (осим у САД, где су средства деблокирана и подељена 2003).

Подела преостале имовине бивше државе није ишла тако једноставно. Још увек трају поделе дипломатско-конзуларних представништава, културних добара, уметничких дела и архива, својинских и стечених права.

У погледу имовине дипломатско-конзуларних представништава полазну основу представљало је затечено, иначе врло шаролико стање. Од 123 дипломатске некретнине у процесу сукцесије до сада су подељена 72, а остао је још 51 објекат.

На основу непотпуне документације, Хрватска је, рецимо, на почетку поступка 2004. године преузела зграду амбасаде у Паризу, а међу југославенским представништвима која су јој касније припала су и амбасаде у Бечу, Хагу, Лисабону, Тунису, половина амбасаде у Алжиру, преузела ју је заједно с БиХ, амбасада и резиденција у суданској престоници Картуму, генерални конзулати у Торонту и Чилеу, резиденције у Мадриду, Ослу, Хелсинкију, Стокхолму, Најробију и на Мадагаскару.

БиХ је до сада, на име сукцесије некретнина дипломатско-конзуларних представништава бивше СФРЈ, добила 26,3 милиона долара, а расподелом преосталих некретнина требало би да добије још 13,7 милиона. Међу објектима који су припали БиХ налази се резиденције у Бечу и Будимпешти, стан у Милану, зграде амбасада у Отави и Ослу, кућа у Вашингтону. БиХ је добила и зграде амбасада у Шпанији, Турској, Великој Британији и Кенији…

ПРОДАЈА УМЕСТО ПОДЕЛЕ Оно што нису могле да поделе, бивше чланице СФРЈ одлучиле су да продају. На међународни тендер иде неколико објеката, као што су дипломатско-конзуларна представништва у Бону, Берну, Токију и Њујорку, укључујући и фамозни шестособни стан на Менхетну, који Србију кошта 15.000 долара месечно.

Заједнички су у продају већ дате веће југославенске амбасаде попут оних у Берлину и Бону, док је Хрватска са своје стране продала преузете некретнине у Стокхолму, Хелсинкију, Ослу, Лисабону и Торонту…

Осим споменутих идентификованих некретнина са спорним правним статусом, неке од тачака гложења међу државама су и оне око питања међународноправног континуитета СРЈ са СФРЈ, као и на тему некретнина које потичу из времена Краљевине СХС, односно Краљевине Југославије. Постоје неслагања и око некретнина које нико не жели, као и оних у које су одређене државе улагале значајна средства за одржавање. И ту је, како је летос рекао Родољуб Етински, шеф српске преговарачке групе, Влада Србије после 2000. године одустала од својих захтева на основу континуитета (Краљевине Србије с Краљевином СХС), што је, како каже, отворило пут даљем постизању компромисних решења, која значе и то да нико није сасвим задовољан постигнутим.

Тако је, за време демократа на власти у Србији, хектар земљишта у Анкари, који је Кемал Ататурк поклонио краљу Александру, припао БиХ. Као још један пример „неправедне поделе“ сматра се и зграда амбасаде у Софији, коју је добила Краљевина Србија, а сада је потражује Македонија. Пример недомаћинског понашања је и случај резиденције у Вашингтону. Србија је своју амбасаду сместила у бившем представништву Етиопије које изнајмљује. Та зграда је у толико лошем стању да је чак и Етиопији била неусловна за рад. За износ закупа који Србија плаћа могла је да отплаћује кредит за реновирање резиденције у нашем власништву.

По речима Вељка Одаловића, генералног секретара Министарства спољних послова, „у овом тренутку од 51 објекта, што по анексу Б вреде 110 милиона долара, 43 милиона припада Србији“, а као успех наводи „рашчишћавање статуса објеката у Москви, Њу Делхију и Адис Абеби“.

Уметничка дела која су се затекла у дипломатско-конзуларним представништвима широм света подељена су, мада се многим у међувремену, после четврт века, изгубио сваки траг. Било је чак и идеја да се у потрагу укључи Интерпол, али су неки сукцесори ову иницијативу наводно „кочили“ нудећи заузврат уступке.

САСВИМ ПОСЕБАН СЛУЧАЈ ХРВАТСКЕ Када је у питању подела покретне и непокретне имовине према анексу А Споразума о сукцесији, начелно је већи део имовине СФРЈ подељен по територијалном принципу (државе чланице су задржале некретнине на својој територији), а исти је принцип примењен и за покретну имовину.

Још је већи проблем с применом анекса Г, који се односи на личну имовину и имовину предузећа у бившим републикама, у првом реду у Хрватској, чије решавање још увек оптерећују расправе које скрећу у политичке воде. Анекс Г, наиме, предвиђа враћање имовине у стање на дан 31. децембра 1990. године. Међутим, Хрватска је у међувремену, уредбом из 1991, власништво над имовином предузећа и појединаца из других република пренела на државу. То је додуше укинуто 2002, али су током протеклих година многе некретнине приватизоване или усељене, па је повраћај на стање с краја 1990. практички немогућ. Према неким проценама реч је о имовини од око 700 предузећа која најчешће потражују своју имовину на Јадрану и у другим деловима Хрватске, као и 85.000 кућа и станова.

Све тужбе наших предузећа за повраћај имовине хрватски судови глатко одбијају. Све у складу с упутством од 6. децембра 2004. Државног правобранилаштва Републике Хрватске жупанијским правобранилаштвима у коме им се „ради једнообразног поступања“ сугерише да се у примени анекса Г Уговора о питањима сукцесије „противе захтевима за повраћај имовине и одбију захтеве за мирно решење спора“. У споровима за повраћај имовине пред хрватским судовима могу се ангажовати само хрватски адвокати, судски трошкови су огромни, адвокатске тарифе међу највећим у Европи, а поступци трају више године и завршавају се, по правилу, одбијајућом пресудом. Власници одузете имовине не могу да се обрате Међународном суду за људска права у Стразбуру пошто још нису исцрпљена сва правна средства. Јер поред одлука редовних судова, Врховног суда као ревизијског, потребна је и негативна одлука Уставног суда Хрватске. Тиме се судски поступци одуговлаче и аутоматски се одлаже међународна заштита, а имовина пропада.

Према ранијим проценама Дирекције за имовину Републике Србије, вредност зграда, станова, одмаралишта некадашњих српских предузећа, али и локалних самоуправа у Хрватској у тренутку распада СФРЈ износила је 1,8 милијарди евра, а хрватских у Србији око 800 милиона евра. Хрватски фонд за приватизацију тврди да је пописао 319 објеката на која полажу право фирме из Србије. Од тога је 158 продато, 30 додељено на коришћење, за 40 зграда воде се спорови, а 91 објекат је слободан. Са овим подацима се не слаже српска Дирекција за имовину, која незванично тврди да фирме из Србије имају преко 400 објеката у Хрватској.

Прилог Г Споразума о питањима сукцесије се односи и на стечена права, попут станарског права. Регулисање станарских права је створило велики интерес избеглих и расељених грађана Републике Хрватске, који су већином српске националности, а којима су станарска права на становима у друштвеној својини отказана, под доста дискриминишућим околностима. Тумачење члана 6 прилога Г је изазвало доста недоумица и размимоилажења. О томе се расправљало и на Регионалном округлом столу о заштити приватне својине и стечених права избеглица и расељених лица по одредбама прилога Г Споразума о питањима сукцесије који је одржан у априлу 2005. године у Вуковару.

КЛИМАВА ЕВРОПСКА ПРАКСА Пракса Европског суда за људска права показује да се термин „својина“, односно „имовина“ може тумачити веома широко и да обухвата различита права и интереса. Суд у Стразбуру је пресудом од 30. јуна 2005. године у случају „Тетеринy против Русије“ заузео став да је законски стечено станарско право на стану у друштвеној својини „имовина“ у смислу одредаба Протокола Европске комисије о људским правима и слободама.

Очигледно, ни Споразум о питањима сукцесије не пружа сигурност да ће

коначно доћи до решавања проблема. То се, нарочито, види код решавања питања заштите приватне својине и института стечених права. Парадоксално је да у изврдавању решавања ових питања предњаче бивше републике које су постале чланице Европске уније, посебно после чина учлањења. У таквим околностима све је мање извесно да ће сукцесија бити до краја довршена.      

[/restrict]