Mudri gospodar lekovitih reči

SVOJ NA SVOME – OSAM DESETLEĆA PESNIKA
MILOVANA DANOJLIĆA

Piše Vladimir Dimitrijević

„Pisac pod nadzorom“, sumnjiv čak i kad piše „Muku sa rečima“, Danojlić nikad nije gubio iz vida činjenicu da je, po Stanislavu Ježiju Lecu, rečima najteže kad se osvrnu i vide da iza njih niko ne stoji. Zato je stajao iza svojih reči, grudobrana u vremenu sivila maskiranog u večito proslavljanje Dana mladosti…

U bezradosnom dobu povode za radost treba slaviti. I evo jedne dobre prilike da se radujemo i slavimo i malo unapred : sledeće, 2017. godine, Milovan Danojlić (rođen 3. jula 1937. godine u Ivanovcima kod Ljiga) slavi osamdeseti rođendan. Potpisnik ovih redova, koji od detinjstva živi i sazreva i od dotoka smisla i tumačenja sveta iz Danojlićeve poezije i proze, rešio je da, pre tog zvaničnog julskog dana, i čitaoce i sebe podseti na dragocenu činjenicu Danojlićevog višedecenijskog bdenja nad našim jezikom. Hitam da prvi čestitam čoveku koji nema, jer ih nikad nije ni želeo, političku moć i reformatorski društveni uticaj, ali koji je knez srpske poezije i proze, mudri gospodar lekovitih reči i rečenica, što sedi u visokovrhom dvorcu naše vekovne slovesnosti i deli darove od svoga dara svima koji mu dolaze kao brižljivi čitaoci.

Ovaj tekst pišem izvlačeći iz pamćenja pesnikove reči i rečenice; dok radim na njemu, neću pogledati ni u jednu Danojlićevu knjigu, a sve što ću citirati, citiraću na osnovu teturavog, ali egzistencijalno utemeljenog, sećanja. To je način da naslutim kakva popudbina koju poneh na osnovu onoga što sam, decenijama, čitao, i s čim sam išao ka tajni peludi sa grožđa koja je Danojliću dokaz „da nešto nejasno ima / na zemlji i na nebesima“. Moji citati su „iz glave“, i, ako ih čitalac proveri, utvrdiće da nisu najprecizniji; ali su, jer su uobličeni iznutra, trajni i prisni kao dvorište našeg detinjstva.

[restrict]

SA PESNIKOM OD DETINJSTVA Da, naravno, Danojlić me prati od detinjstva, od pesama o Krsti Pepi koji „sam, u kamenoj kući, ne zna za drugarstvo“ i koji liči na cara bez prestola što su mu oteli dečje carstvo, jer njegov otac, krupni i strašni Džon Hohohond,  pije, a njegova majka Liza, bleda i prozirna, trpi. I prate me, opet od detinjstva, stihovi o ogradi na kraju Beograda, s čije jedne strane blistaju Terazije, a s druge je „mrak sve do Male Azije“, i u kojoj postoji huk što nas, „neveselo“, podseti na „detinjstvo i rodno selo“. A tek pesme o voću i povrću – o lubenici, koju bi čovek poneo negde u goru i „pojeo bi joj čak i koru“; o dunji koja kao „svetiljka tinja i kunja“, podsećajući nas mirisom na neizrecivost bitija; o baburi koja se „potucala po pasulju“; o već pomenutom grožđu koje je transcedencija zatočena u nežnu modrinu pucadi… O pijaci koja nije pijaca nego lađa, što sa svih strana donosi „priplod i rod“, gde godine „prolaze kao dani“, i pred kojom pesnik sa ponosom veli: „Dušanovačka me pijaca hrani“…

I dve sanjarije, koje me, iz Danojlićevih stihova, prate od ranih dana: jedna o Žagubici (u koju treba otići kad čovek stekne pravo na malo „bele dangubice“), i iz koje viri jedna lampa, što, na ulici, svetli „nikom i ničem“, gde dva milicionera, kao dva brata, šetaju „dok se mrak lagano hvata“, i gde ću „provoditi leta večita s knjigama koje niko ne čita“; i druga o nedosezivom idealu mirnog života: „Živeti kraj dobre pijace, / i izvorske vode pijaće / Imati bar jednog prijatelja / To mi je želja. // Svakog jutra ranom zorom raniti, / Crnim hlebom i sirom se hraniti. / Za večeru – čorba od zelja – / To mi je želja.“ Zar zaista nikad neću čitati nečitane knjige u Žagubici i živeti od zelene čorbe?

Ali živeo sam tako, bar najkraće, kroz Danojlićeve pesme. Može to da bude i više nego dovoljno za kratkovidog i malovekog knjiškog moljca.

ANTIUTOPISTA NEKAD Kad sam bio srednjoškolac, čitajući, s pola razuma i svim srcem, „Glavne tokove marksizma“ Lešeka Kolakovskog, naišao sam na pesmu nekog poljskog pesnika, koja, prepričana, glasi: „Sanjar Furije je obećavao da će morem teći limunada. Pa zar ne teče? Piju slanu vodu, viču: ’Limunada!’ Uveče se krišom vraćaju kući, da povraćaju, povraćaju.“ Kao pravi Šumadinac, čovek koji je znao čulnu meru kuće i okućnice, Danojlić je odbio da bude utopista; jer utopija znači nigdina, nedođija. Ko je praznikom gledao s brda Kamalj, prozirući osvit s one strane šumskih izmaglica, a zatočen u svagdašnje seoske mere i poslove, nije sebi mogao da dozvoli luksuz hvatanja zjala. To hvatanje su onovremeni ideolozi zvali, engelsovski, „skokom iz carstva nužnosti u carstvo slobode“, obećavajući ga budućim pokolenjima čiju će sreću nađubriti leševi predaka što im se kičma slomila prilikom revolucionarnog skoka.

U takvom dobu Danojlić je video istinsku budućnost velikog „projekta“, slavljenog Prvog maja i ostalih revolucionarnih praznika: „Miris izmeta / U travi posle izleta // Kese i masne novine / Ostaci svetkovine // Oglodane kosti / Dogledne budućnosti.“ Dionisijski zanos vizijom savršene budućnosti, opijenost sutrašnjim danom, padanje u ponore antropocentrizma na kraju se uvek pokažu onakvim kakvim jesu – kao banalnost, kao vulgarnost, kao nedostojnost ljudske vertikale.

Tek sada vredi čitati hroniku o junaku koji je bio istinski novi čovek socijalizma, ostvareni čovek utopije: „Kako je Dobrislav protrčao kroz Jugoslaviju“ je knjiga o nekome ko je verovao da će na planeti zavladati večiti mir Ujedinjenih nacija, i da će se svi ljudi voleti i braća biti, onako kako se peva u „Odi radosti“ (sam Danojlić ju je, probe pera radi, viševarijantno prevodio na svoj maternji jezik, da bi i sebi i nama dokazao koliko ta pesmica vredi kad se suoči sa stravnošću, pardon – stvarnošću, u kojoj živimo).

ANTIUTOPISTA SAD Danojlić, naravno, nije prestao da bude antiutopista kad je istočnoevropska utopija nestala. Odmah je ustao protiv još gore, liberal-kapitalističke utopije, maskirane krabuljom „ljudskih prava“ i „slobodnog protoka robe, ljudi i kapitala“. Pokazao je da je i to jedna od laži koju bogati i moćni koriste da bi bili još bogatiji i moćniji.

Čitava njegova pesnička knjiga „Srbija na Zapadu“ je podsećanje na to da nas u Evropskoj uniji (koja nije istinska Evropa otadžbina od Atlantika do Urala, i o kojoj je sanjao Šarl de Gol) niko ne čeka – ako nas uopšte čeka! – zato što nas voli, nego bi da nas poraze, ponize, prezru i prepariraju u kiborge, pri tom nas opljačkavši. Imperiji Vašington–Brisel su, kako reče pesnik, sve naše autokefalije „trice i kučine i fekalije“, a glavni cilj je da se zatre „pleme vučije, leglo nereda i hajdučije“.

Naravno, piščeva borba protiv nedođijskog mišljenja i prakse nije zasnovana na apstraktnoj filozofiji nego na konkretnoj mudrosti ličnog i narodnog iskustva. Zato su demonstracije oktobra 2000. u njegovoj pesmi dobile pravednu ocenu: „Pošli na državu, na trošnu tvrđavu / Da lošom upravom zamene rđavu.“

BRANEĆI SLOBODU REČJU Milovan Danojlić je bio čuvar našeg prava na slobodu od straha, u onom vremenu kad je, u Titotopiji, spolja sve bilo „glamurozno“, a iznutra opasno skoro kao u jesen 1944, kada je čovek, za noć, po nečijoj dostavi mogao da ostane bez glave. Tih dana i godina on je pevao jezu koja se, ponekad, mogla osetiti u maršalovom Tvin Piksu: „Ubice iz moje ulice / Gledaju me u lice // Oni imaju svoj plan / Oni znaju D dan // Nepovredivost moga stana / Nije zagarantovana.“

Danojlić, međutim, nije ostao samo na poeziji. On je bio delatni učesnik u istinskoj borbi za ljudska prava, od kojih je pravo na slobodno mišljenje jedno od najbitnijih; jer, kako reče Ivan Iljin, totalitarizam se ne krije u obliku nego u obimu vlasti. Svaka vlast koja vam viri u mozak opasna je, makar bila „socijalistička samoupravna“, ili „liberalno-demokratska“. Zato se Danojlić borio za svoje kolege stvaraoce, ne samo za „prestoničke“, poput Gojka Đoga, nego i za one koji su živeli u provinciji. Tako je, recimo, bilo i u slučaju Miodraga Jaćimovića, književnika i nepomirljivog protivnika privida, koji se, pored predavanja maternjeg jezika, bavio i istoriografijom i pisanjem kratkih priča. Profesor Tehničke škole u Čačku Jaćimović je sredinom osamdesetih godina prošlog veka stavljen „na mere“ lokalne Udbe, jer se usuđivao da pred đacima kaže kako je „Vladimir Nazor pisac na zor“ (na silu), a da Fadilj Hodža, čiji je partizanski dnevnik bio u lektiri, nije nikakav pisac. UDBA mu je ozvučila stan, krenulo je stalno praćenje, izvođen je pred lažne svedoke i strašilišni sud. U te, po profesora zaista teške dane, Milovan Danojlić je bio viteški nepokolebljiv kad je, u javnosti, branio Jaćimovića, i kad mu se redovno javljao, pismima i telefonom, ne dozvoljavajući mu da padne u očajanje – jer, bilo je preteško ostati sam pred orvelijanskom državom („zla država / što dembele izdržava“, rekao bi Danojlić). I to je samo jedan primer.

Sam pesnik je negovao, zarad širenja polja svesti, koje je i polje slobode, veze sa „nepodobnim“ ljudima iz emigracije, poput Zvonka Vučkovića, jednog od Dražinih komandanata, čiji su memoari i danas trezven, bez navijačkih strasti, izvor za uvid u tragediju našeg građanskog rata. Morao je da krije i knjige i posvete ljudi poput Vučkovića, trudeći se ne samo da ih on prelista nego i da potrebno i korisno štivo doturi drugima. „Pisac pod nadzorom“, sumnjiv čak i kad piše „Muku sa rečima“, Danojlić nikad nije gubio iz vida činjenicu da je, po Stanislavu Ježiju Lecu, rečima najteže kad se osvrnu i vide da iza njih niko ne stoji. Zato je stajao iza svojih reči, grudobrana u vremenu sivila maskiranog u večito proslavljanje Dana mladosti, ponuđenog „razdraganoj masi“ kao Titov rođendan, iako se diktator tada nije rodio.

DANOJLIĆEVO RODOLJUBLJE Pravi rodoljub, uvek i svagda, zna mane svog naroda i rodine. I prema njima je oštar da oštriji ne može biti, jer, kao Solženjicin, pamti da su „pokajanje i samoograničenje kategorije nacionalnog života“. Ova vrsta patriotizma svojstvena je Danojliću u najvećoj mogućoj meri; ko nije čitao „Dragi moj, Petroviću“, gde gostoljubivi srpski seljak u isti mah domaćinski prima zalutale strance i pljačka im auto, neka ovo delo hitno pročita. I ne samo tu knjigu, naravno, jer Danojlić je čovek koji se nikad nije dodvoravao onima na čijem jeziku piše i među kojima je, pre osam decenija, rođen.

On je narodu, koji je trpeo da mu se rugaju „bakali i šakali“, s ironijom rekao da će, kad jednom zaustavi plač i kad uzme mač, taj mač potrgnuti „na nejač“, a ne na one koji su ga zlostavljali.

On je, 1986. godine, u Kanadi, napisao zaveštajne stihove uokvirene slikom čoveka što stoji pred grobom pokrivenim snegom, sa svećom i bosiljkom pobodenim u teglu, dok se vosak polako topi po belom pokrivaču… Iz te, tipično naše slike, rađa se dalekosežan zaključak, koji me je odavno „presekao“, ali koga nikako da se oslobodim: „A reka opet teče nekud mimo, i miš u temelju rodne kuće grebe. / Mi odlučismo da ne postojimo, / Pred gorima se postidesmo sebe. / Kratko je vreme, dugo sagrešenje. / Ni smrt nam neće doneti rešenje.“

Ali, ali, ali: „To je moja zemlja. Petkom, u Milanovcu / Muka goni seljaka, a seljak goni ovcu.“ I još: „Javila mi se vila sažaljenja / Dok sam bližnje svoje Srblje gledao, / Zgrbljene, žalne poput starih žena, / Kako se smeše usrdno i predano. / Javila mi se vila sažaljenja. / I iščezla, isto tako nenadno.“ Biti rodoljub znači žaliti i voleti svoj narod. Žaliti i voleti, ponavljamo, i iz tog žala i te ljubavi govoriti u ime svih patnika. Gde će suza nego na svoj obraz? A pesnik je obraz jednog naroda, i narodne suze teku preko njegove duše. Ta istina se oseća u Danojlićevim delima koja zastupaju Srbe pred nebom i zemljom, pokazujući zašto nikad nismo bili sa moćnicima, nego smo od njih stradali i protiv njihove sile se borili, ma koliko nas to koštalo.

Zato je „Godina prolazi kroz avliju“ ne samo knjiga praosnovnog patriotizma pisca – onog jezičkog – nego i ikona našeg seoskog čoveka, pogrbljenog nad njivom, koji u znoju lica zarađuje nasušni hleb, da bi, na Vaskrs, dok čeka da se pričesti u crkvi, postao istinski sin Božji i Novi Izrailj kakav je bio za vreme svetorodnih Nemanjića i u Kosovskom boju.

O JEDNOM ZADUŽBINARSTVU Početkom 21. veka, na svom imanju u Ivanovcima, podigao je pesnik crkvicu uz koju su grobovi njegovih roditelja. Tim činom je pokazao da je njegov Bog Hristos, koga je Sveti Justin Ćelijski zvao Bogom slovenskih očajnika. A svojim delom Milovan Danojlić je dokazao da je Hristos i Bog slovenskih radosnika, onih koji su umeli da, poput Dučića, shvate da se Višnji u nama ogleda „kao nebesa u bunaru“ i da sačuvaju čednost, koja se u srednjem veku zvala celomudrenost, i koja je značila mudrost čoveka isceljenog i zaceljenog celivom Oca koji je na nebesima.

Na mnogaja i blagaja ljeta, Milovane Danojliću!          

[/restrict]