Мудри господар лековитих речи

СВОЈ НА СВОМЕ – ОСАМ ДЕСЕТЛЕЋА ПЕСНИКА
МИЛОВАНА ДАНОЈЛИЋА

milovan-danojlicПише Владимир Димитријевић

„Писац под надзором“, сумњив чак и кад пише „Муку са речима“, Данојлић никад није губио из вида чињеницу да је, по Станиславу Јежију Лецу, речима најтеже кад се осврну и виде да иза њих нико не стоји. Зато је стајао иза својих речи, грудобрана у времену сивила маскираног у вечито прослављање Дана младости…

У безрадосном добу поводе за радост треба славити. И ево једне добре прилике да се радујемо и славимо и мало унапред : следеће, 2017. године, Милован Данојлић (рођен 3. јула 1937. године у Ивановцима код Љига) слави осамдесети рођендан. Потписник ових редова, који од детињства живи и сазрева и од дотока смисла и тумачења света из Данојлићеве поезије и прозе, решио је да, пре тог званичног јулског дана, и читаоце и себе подсети на драгоцену чињеницу Данојлићевог вишедеценијског бдења над нашим језиком. Хитам да први честитам човеку који нема, јер их никад није ни желео, политичку моћ и реформаторски друштвени утицај, али који је кнез српске поезије и прозе, мудри господар лековитих речи и реченица, што седи у високоврхом дворцу наше вековне словесности и дели дарове од свога дара свима који му долазе као брижљиви читаоци.

Овај текст пишем извлачећи из памћења песникове речи и реченице; док радим на њему, нећу погледати ни у једну Данојлићеву књигу, а све што ћу цитирати, цитираћу на основу тетуравог, али егзистенцијално утемељеног, сећања. То је начин да наслутим каква попудбина коју понех на основу онога што сам, деценијама, читао, и с чим сам ишао ка тајни пелуди са грожђа која је Данојлићу доказ „да нешто нејасно има / на земљи и на небесима“. Моји цитати су „из главе“, и, ако их читалац провери, утврдиће да нису најпрецизнији; али су, јер су уобличени изнутра, трајни и присни као двориште нашег детињства.

[restrict]

СА ПЕСНИКОМ ОД ДЕТИЊСТВА Да, наравно, Данојлић ме прати од детињства, од песама о Крсти Пепи који „сам, у каменој кући, не зна за другарство“ и који личи на цара без престола што су му отели дечје царство, јер његов отац, крупни и страшни Џон Хохохонд,  пије, а његова мајка Лиза, бледа и прозирна, трпи. И прате ме, опет од детињства, стихови о огради на крају Београда, с чије једне стране блистају Теразије, а с друге је „мрак све до Мале Азије“, и у којој постоји хук што нас, „невесело“, подсети на „детињство и родно село“. А тек песме о воћу и поврћу – о лубеници, коју би човек понео негде у гору и „појео би јој чак и кору“; о дуњи која као „светиљка тиња и куња“, подсећајући нас мирисом на неизрецивост битија; о бабури која се „потуцала по пасуљу“; о већ поменутом грожђу које је трансцеденција заточена у нежну модрину пуцади… О пијаци која није пијаца него лађа, што са свих страна доноси „приплод и род“, где године „пролазе као дани“, и пред којом песник са поносом вели: „Душановачка ме пијаца храни“…

И две сањарије, које ме, из Данојлићевих стихова, прате од раних дана: једна о Жагубици (у коју треба отићи кад човек стекне право на мало „беле дангубице“), и из које вири једна лампа, што, на улици, светли „ником и ничем“, где два милиционера, као два брата, шетају „док се мрак лагано хвата“, и где ћу „проводити лета вечита с књигама које нико не чита“; и друга о недосезивом идеалу мирног живота: „Живети крај добре пијаце, / и изворске воде пијаће / Имати бар једног пријатеља / То ми је жеља. // Сваког јутра раном зором ранити, / Црним хлебом и сиром се хранити. / За вечеру – чорба од зеља – / То ми је жеља.“ Зар заиста никад нећу читати нечитане књиге у Жагубици и живети од зелене чорбе?

Али живео сам тако, бар најкраће, кроз Данојлићеве песме. Може то да буде и више него довољно за кратковидог и маловеког књишког мољца.

АНТИУТОПИСТА НЕКАД Кад сам био средњошколац, читајући, с пола разума и свим срцем, „Главне токове марксизма“ Лешека Колаковског, наишао сам на песму неког пољског песника, која, препричана, гласи: „Сањар Фурије је обећавао да ће морем тећи лимунада. Па зар не тече? Пију слану воду, вичу: ’Лимунада!’ Увече се кришом враћају кући, да повраћају, повраћају.“ Као прави Шумадинац, човек који је знао чулну меру куће и окућнице, Данојлић је одбио да буде утописта; јер утопија значи нигдина, недођија. Ко је празником гледао с брда Камаљ, прозирући освит с оне стране шумских измаглица, а заточен у свагдашње сеоске мере и послове, није себи могао да дозволи луксуз хватања зјала. То хватање су оновремени идеолози звали, енгелсовски, „скоком из царства нужности у царство слободе“, обећавајући га будућим поколењима чију ће срећу нађубрити лешеви предака што им се кичма сломила приликом револуционарног скока.

У таквом добу Данојлић је видео истинску будућност великог „пројекта“, слављеног Првог маја и осталих револуционарних празника: „Мирис измета / У трави после излета // Кесе и масне новине / Остаци светковине // Оглодане кости / Догледне будућности.“ Дионисијски занос визијом савршене будућности, опијеност сутрашњим даном, падање у поноре антропоцентризма на крају се увек покажу онаквим каквим јесу – као баналност, као вулгарност, као недостојност људске вертикале.

Тек сада вреди читати хронику о јунаку који је био истински нови човек социјализма, остварени човек утопије: „Како је Добрислав протрчао кроз Југославију“ је књига о некоме ко је веровао да ће на планети завладати вечити мир Уједињених нација, и да ће се сви људи волети и браћа бити, онако како се пева у „Оди радости“ (сам Данојлић ју је, пробе пера ради, вишеваријантно преводио на свој матерњи језик, да би и себи и нама доказао колико та песмица вреди кад се суочи са стравношћу, пардон – стварношћу, у којој живимо).

АНТИУТОПИСТА САД Данојлић, наравно, није престао да буде антиутописта кад је источноевропска утопија нестала. Одмах је устао против још горе, либерал-капиталистичке утопије, маскиране крабуљом „људских права“ и „слободног протока робе, људи и капитала“. Показао је да је и то једна од лажи коју богати и моћни користе да би били још богатији и моћнији.

Читава његова песничка књига „Србија на Западу“ је подсећање на то да нас у Европској унији (која није истинска Европа отаџбина од Атлантика до Урала, и о којој је сањао Шарл де Гол) нико не чека – ако нас уопште чека! – зато што нас воли, него би да нас поразе, понизе, презру и препарирају у киборге, при том нас опљачкавши. Империји Вашингтон–Брисел су, како рече песник, све наше аутокефалије „трице и кучине и фекалије“, а главни циљ је да се затре „племе вучије, легло нереда и хајдучије“.

Наравно, пишчева борба против недођијског мишљења и праксе није заснована на апстрактној филозофији него на конкретној мудрости личног и народног искуства. Зато су демонстрације октобра 2000. у његовој песми добиле праведну оцену: „Пошли на државу, на трошну тврђаву / Да лошом управом замене рђаву.“

БРАНЕЋИ СЛОБОДУ РЕЧЈУ Милован Данојлић је био чувар нашег права на слободу од страха, у оном времену кад је, у Титотопији, споља све било „гламурозно“, а изнутра опасно скоро као у јесен 1944, када је човек, за ноћ, по нечијој достави могао да остане без главе. Тих дана и година он је певао језу која се, понекад, могла осетити у маршаловом Твин Пиксу: „Убице из моје улице / Гледају ме у лице // Они имају свој план / Они знају Д дан // Неповредивост мога стана / Није загарантована.“

Данојлић, међутим, није остао само на поезији. Он је био делатни учесник у истинској борби за људска права, од којих је право на слободно мишљење једно од најбитнијих; јер, како рече Иван Иљин, тоталитаризам се не крије у облику него у обиму власти. Свака власт која вам вири у мозак опасна је, макар била „социјалистичка самоуправна“, или „либерално-демократска“. Зато се Данојлић борио за своје колеге ствараоце, не само за „престоничке“, попут Гојка Ђога, него и за оне који су живели у провинцији. Тако је, рецимо, било и у случају Миодрага Јаћимовића, књижевника и непомирљивог противника привида, који се, поред предавања матерњег језика, бавио и историографијом и писањем кратких прича. Професор Техничке школе у Чачку Јаћимовић је средином осамдесетих година прошлог века стављен „на мере“ локалне Удбе, јер се усуђивао да пред ђацима каже како је „Владимир Назор писац на зор“ (на силу), а да Фадиљ Хоџа, чији је партизански дневник био у лектири, није никакав писац. УДБА му је озвучила стан, кренуло је стално праћење, извођен је пред лажне сведоке и страшилишни суд. У те, по професора заиста тешке дане, Милован Данојлић је био витешки непоколебљив кад је, у јавности, бранио Јаћимовића, и кад му се редовно јављао, писмима и телефоном, не дозвољавајући му да падне у очајање – јер, било је претешко остати сам пред орвелијанском државом („зла држава / што дембеле издржава“, рекао би Данојлић). И то је само један пример.

Сам песник је неговао, зарад ширења поља свести, које је и поље слободе, везе са „неподобним“ људима из емиграције, попут Звонка Вучковића, једног од Дражиних команданата, чији су мемоари и данас трезвен, без навијачких страсти, извор за увид у трагедију нашег грађанског рата. Морао је да крије и књиге и посвете људи попут Вучковића, трудећи се не само да их он прелиста него и да потребно и корисно штиво дотури другима. „Писац под надзором“, сумњив чак и кад пише „Муку са речима“, Данојлић никад није губио из вида чињеницу да је, по Станиславу Јежију Лецу, речима најтеже кад се осврну и виде да иза њих нико не стоји. Зато је стајао иза својих речи, грудобрана у времену сивила маскираног у вечито прослављање Дана младости, понуђеног „раздраганој маси“ као Титов рођендан, иако се диктатор тада није родио.

ДАНОЈЛИЋЕВО РОДОЉУБЉЕ Прави родољуб, увек и свагда, зна мане свог народа и родине. И према њима је оштар да оштрији не може бити, јер, као Солжењицин, памти да су „покајање и самоограничење категорије националног живота“. Ова врста патриотизма својствена је Данојлићу у највећој могућој мери; ко није читао „Драги мој, Петровићу“, где гостољубиви српски сељак у исти мах домаћински прима залутале странце и пљачка им ауто, нека ово дело хитно прочита. И не само ту књигу, наравно, јер Данојлић је човек који се никад није додворавао онима на чијем језику пише и међу којима је, пре осам деценија, рођен.

Он је народу, који је трпео да му се ругају „бакали и шакали“, с иронијом рекао да ће, кад једном заустави плач и кад узме мач, тај мач потргнути „на нејач“, а не на оне који су га злостављали.

Он је, 1986. године, у Канади, написао завештајне стихове уоквирене сликом човека што стоји пред гробом покривеним снегом, са свећом и босиљком пободеним у теглу, док се восак полако топи по белом покривачу… Из те, типично наше слике, рађа се далекосежан закључак, који ме је одавно „пресекао“, али кога никако да се ослободим: „А река опет тече некуд мимо, и миш у темељу родне куће гребе. / Ми одлучисмо да не постојимо, / Пред горима се постидесмо себе. / Кратко је време, дуго сагрешење. / Ни смрт нам неће донети решење.“

Али, али, али: „То је моја земља. Петком, у Милановцу / Мука гони сељака, а сељак гони овцу.“ И још: „Јавила ми се вила сажаљења / Док сам ближње своје Србље гледао, / Згрбљене, жалне попут старих жена, / Како се смеше усрдно и предано. / Јавила ми се вила сажаљења. / И ишчезла, исто тако ненадно.“ Бити родољуб значи жалити и волети свој народ. Жалити и волети, понављамо, и из тог жала и те љубави говорити у име свих патника. Где ће суза него на свој образ? А песник је образ једног народа, и народне сузе теку преко његове душе. Та истина се осећа у Данојлићевим делима која заступају Србе пред небом и земљом, показујући зашто никад нисмо били са моћницима, него смо од њих страдали и против њихове силе се борили, ма колико нас то коштало.

Зато је „Година пролази кроз авлију“ не само књига праосновног патриотизма писца – оног језичког – него и икона нашег сеоског човека, погрбљеног над њивом, који у зноју лица зарађује насушни хлеб, да би, на Васкрс, док чека да се причести у цркви, постао истински син Божји и Нови Израиљ какав је био за време светородних Немањића и у Косовском боју.

О ЈЕДНОМ ЗАДУЖБИНАРСТВУ Почетком 21. века, на свом имању у Ивановцима, подигао је песник црквицу уз коју су гробови његових родитеља. Тим чином је показао да је његов Бог Христос, кога је Свети Јустин Ћелијски звао Богом словенских очајника. А својим делом Милован Данојлић је доказао да је Христос и Бог словенских радосника, оних који су умели да, попут Дучића, схвате да се Вишњи у нама огледа „као небеса у бунару“ и да сачувају чедност, која се у средњем веку звала целомудреност, и која је значила мудрост човека исцељеног и зацељеног целивом Оца који је на небесима.

На многаја и благаја љета, Миловане Данојлићу!          

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *