Sajam 2016 – Između tržišta i kulturne politike

Piše Nikola Marinković

Sulude carinske marže na knjige između Srbije i BiH ili Crne Gore diktiraju uslove tržišne igre do besmislenih i negativnih (iz pozicije književnosti) posledica. Postojanost ovih carina pokazuje i prećutnu a podrazumevanu i samo na papiru premostivu barijeru između literature iz Srbije i čitalaca iz okolnih zemalja (i obratno), što pak ukazuje na to da „evropski“ nalog za prekograničnom kulturnom saradnjom nije univerzalan već se tiče isključivo sadržaja i kulturnih politika koje su pod određenom kontrolom

Žalbe izdavača na „nikad goru situaciju“ na polju izdavaštva i knjižarstva, te na „svake godine slabiju posetu“ niti bi trebalo doslovno razumeti niti sasvim odbaciti. Jer loša situacija zapravo podrazumeva bitno drugačije uslove poslovanja u odnosu na vreme kada su današnje generacije pisaca, kritičara, izdavača i knjižara obitavale – odnosno gotovo potpunu izloženost tržištu. Problem je u sledećem: odsustvo garancija da će preduzeće opstati iole racionalnog izdavača primorava na smanjivanje ili kompenzaciju troškova, što pre ili kasnije rezultira povećanim brojem prevedenih ili reizdanih naslova. Upravo tu se krije logika tržišta, koje uslovljava otkup licenci za sve vrste literature, od atlasa za decu (verujemo da je skandal oko njih poznat čitaocima „Pečata“) do rafinirane svetske literature, što se uvek ispostavi jeftinijim od ulaganja u domaće autore i neizvesnog čekanja na plodove njihovog rada. Stoga ne treba da čudi da se novi naslovi domaćih pisaca gotovo po pravilu mogu naći kod jednih te istih izdavača, kao što ni prevodilačko izdavaštvo ne treba generalizovati, već i tu postoje različiti nivoi kvaliteta.

OGRANIČENOST TRŽIŠTA S druge strane, tzv. otvaranje Srbije ka Evropi, a zapravo podizanje barijera s one strane granice, ukinulo je praksu piratizovanih izdanja jer su s usklađivanjem kulturnih politika Srbije i EU autorska prava ponovo postala deo ovdašnje izdavačke prakse, čime su prevodi i licence poskupeli, naročito za umetničku literaturu, ne tako i ne uvek isplativu. Zbog toga su se srpski izdavači okrenuli inostranim grantovima i projektima, pa neće biti čudno ukoliko u širokom rasponu od „Derete“ do „Izdavačke knjižarnice Zorana Stojanovića“ i „Agore“ u brojnim knjigama pronađete obavezne izraze zahvalnosti ili logotipirane informacije o institucijama zahvaljujući kojima je određeni naslov izašao iz štampe. Ovakvu politiku nalaže i ograničenost domaćeg tržišta. Sulude carinske marže na knjige između Srbije i BiH ili Crne Gore diktiraju uslove tržišne igre do potpuno (iz pozicije književnosti) besmislenih posledica. Postojanost ovih carina pokazuje i prećutnu a podrazumevanu i samo na papiru premostivu barijeru između literature iz Srbije i čitalaca iz okolnih zemalja (i obratno), što pak ukazuje na to da „evropski“ nalog za prekograničnom kulturnom saradnjom nije univerzalan već se tiče isključivo sadržaja i kulturnih politika koje su pod određenom kontrolom. Čitav ovaj kontekst, dakle, u dobroj meri utiče na ponudu na ovogodišnjem Sajmu knjiga do mere da se ne sme zanemariti, jer u protivnom upadamo u zamku ponavljajućeg a nepromišljenog žalopojenja koje vodi u ćorsokak.

OTPOR NA „MARGINAMA KORIDORA“ Određena vrsta otpora ipak postoji i najčešće je na marginama sajamskih koridora. Na prvom mestu, tu su sajamski programi koji već nekoliko godina zaredom akcentuju kulturnopolitičke probleme netom potisnute iz medijskog obzorja. Na drugom, samo retorički drugom, su izdavači poput Kulturnog centra Novog Sada, na čijem štandu možete pronaći nove knjige Selimira Radulovića (Senka osmog eona) ili Dragana Boškovića (The Clash), preko kraljevačke Narodne biblioteke „Stefan Prvovenčani“, koja i dalje visoko drži steg poezije, ideološki sasvim disperzivne, te su ove godine unutar edicije „Poezija, danas“ tu (ne samo) knjige Marjana Čakarevića Tkiva i Dragana Jovanovića Danilova Govoriti s vodopadima. U okviru edicije „Posed poetike“ objavljene su knjige Radivoja Mikića Iz neizrečja u reč i Aleksandra Milanovića Reč pod okriljem poetike, čime se pohvalna i uhodana izdavačka praksa ove kuće potvrđuje, pokazujući, nepretenciozno, da kvalitet nije samo u prevodnoj literaturi.
Srpska književna zadruga na Sajmu je predstavila novo „Kolo“, obogaćeno vrlo interesantnim knjigama od kojih su potpisniku ovih redova najzanimljivije poema Marije Bećkovića Prahu oca poezije, roman Labuda Dragića Kukavičja pilad, kao i prvi lingvistički naslov iz ženskog pera objavljen u ovoj znamenitoj biblioteci, knjiga Jelice Stojanović Put srpskog jezika i pisma. U biblioteci „Atlas“ treba izdvojiti knjige Dragana Hamovića Meko jezgro i Mirka Magaraševića Ode i pokude, ali i Izabrane elegije Krstivoja Ilića.
Zavod za udžbenike, unekoliko posustao u odnosu na prethodne godine, pored starijih izdanja ljubiteljima nudi i Sabrana dela Grigorija Božovića, dragocen poduhvat kojima se ispravlja decenijska nepravda prema ovom piscu. Posle njegove kritičke i recepcijske rehabilitacije došao je trenutak i za Sabrana dela i Zavod za udžbenike je taj posao preuzeo na sebe.

VREDAN ZAMAH Sličan zamah ostvario je i sve aktivniji Andrićev institut iz Višegrada/Andrićgrada objavljivanjem fototipskog izdanja Ideja Crnjanskog u redakciji Milivoja Nenina, koji je ovim projektom nastavio rad započet fototipskim izdanjem Krfskog zabavnika. Nisu, razume se, fototipsko izdanje Ideja i Sabrana dela Grigorija Božovića jedina kapitalna dela na Sajmu. „Catena mundi“ objavila je treći tom istoimene enciklopedije, uz niz drugih knjiga, među kojima su i Polihistorska istraživanja (čije odlomke su čitaoci „Pečata“ već upoznali) Mila Lompara, Mediji i treći svetski rat Slobodana Reljića, Demontaža kulture Slobodana Antonića, Ustaše: balkansko srce tame Srđe Trifkovića, Uporišta Miloša Kovića, potpuno se profilišući na, uslovno rečeno, desnoj strani kulturnog spektra, gde se već duže nalazi i Izdavačka kuća „Filip Višnjić“.
Ovaj izdavač, koji se svojevremeno proslavio i važnom edicijom „Libertas“, ali i kao nastavljač glasovite biblioteke „Albatros“, donekle je osvežio svoju produkciju voluminoznom dvotomnom knjigom Nikolaja Luginova Tako veli Džingis-kan i romanom braće Gonkur Žermini Laserte. Pokrenuo je i biblioteku „Bipolar“, u kojoj treba obratiti pažnju na reizdanje romana Džozefa Helera Kvaka 22. Od domaćih autora, tu je drugo izdanje zbirke pripovedaka Vesne Kapor Po sećanju se hoda kao po mesečini, ali i Američko-islamski antisrpski džihad Emila Vlajkija, knjiga koja ispod pomalo šešeljevskog naslova krije iscrpan pregledni materijal o ovoj intrigantnoj temi.

NEPOTPUN SPISAK VREDNIH NASLOVA Navedeni naslovi već su dovoljni za višemesečno čitalačko pregnuće, a nismo ni spomenuli nepoznate tekstove Federika Garsije Lorke O publici, u izdanju KOV-a, prepisku Džeka Keruaka i Alena Ginsberga u prevodu Muharema Bazdulja (izdavač „Clio“) ili interesantne kraće knjige Danila Baste Prust i violina u Zabeli, o robijanju Mihaila Đurića („Dosije studio“), odnosno Pohvalu nesavremenosti, esej Mila Lompara u izdanju „Lagune“. Pravedniji pregled sajamskih izdanja ne bi mogao da zaobiđe ni „Deretine“ prevode Pjuriti Džonatana Frenzena ili Metro 2035 Dmitrija Gluhovskog, ali ni nove naslove već poznatog Zahara Prilepina (u prevodu Radmile Mečanin), zbirku priča Sedam života“ („Samizdat B92“) i Pisma iz Donbasa („Logos“). Tu su i nove knjige „Trećeg trga“, te roman Ljudmile Ulicke Zeleni šator u izdanju „Arhipelaga“, kao i mnoge druge kojima treba posvetiti pažnju, npr. na štandu „Bernara“ ili „Ukronije“ (naslov Nebojše Vasovića Evropski davitelji iz našeg sokaka je dobar primer).
Ovaj duži, a nepotpun spisak naslova pokazuje da se, ispod estradnog sjaja mančić-zoranah memoaristike i šljaštećeg marketinga licenciranih hitova za plažu i gradski prevoz, neka vrsta kvaliteta ipak održala. Uz pomoć naše zemlje, ili stranih država (ponekad i obe), izdavači se dovijaju da nepovoljne uslove, opisane u uvodu ovoga teksta, makar delimično preokrenu u sopstvenu korist. Behemotni obrisi dva vodeća knjižarsko-izdavačka preduzeća pokazuju da u svom maksimumu tržište ipak uzima svoj danak, i da u „slobodnoj konkurenciji“, kada su knjige u pitanju, kvalitet ne igra presudnu ulogu. Ova konstatacija ne znači da bi trebalo liti krokodilske suze nad davno prošlim vremenima apsolutne državne kontrole već da bi trebalo, makar u izdavaštvu, jednom za svagda shvatiti da kulturna politika jedne države, male kao Srbija, s tržištem teško da ima dodirnih tačaka. S jedne strane, mimoilaženje se tiče obuhvatnog negovanja domaćih književnih tradicija, a s druge čisto humanističkih vrednosti, koje, opremljene čak i najluksuznijim dizajnom, spram memoara Suzane Mančić nemaju mnogo šansi na „marketu“. Ukoliko u Srbiji bude svesti da odbrana humanističke komponente naše kulture mora biti vođena zajedno s očuvanjem njenog nacionalnog predznaka, nešto će se u izdavaštvu i knjižarstvu definitivno menjati, makar u početku kroz puko usporavanje marketizacije knjige. Ukoliko se pak pouzdamo u „pravednu ruku tržišta“, ostaćemo zapitani nad nepravednošću situacije u kojoj se nalazimo, i dalje u potpunom nerazumevanju vremena u kojem egzistiramo.

POČASNI GOST

Islamska Republika Iran, počasni gost Beogradskog sajma knjiga, u Hali 2 sveobuhvatno predstavlja svoju drevnu i veliku kulturu i tradiciju, dela naučnika, pisaca, pesnika i umetnika, kao i domete dinamičnog razvoja u kulturi i izdavaštvu. Na svom štandu gosti iz Irana upriličili su brojne književne susrete: skup pod nazivom „Susret dve kulture: persijsko-srpska književnost za decu“ okupio je autore koji pišu za najmlađe, a o savremenoj književnosti u Iranu i Srbiji razgovaraju istaknuti pisci iz obe zemlje. Posebna pažnja posvećena je prezentaciji ostvarenja iranskih spisateljica, kao i prevodima srpske književnosti u Iranu i persijske književnosti u Srbiji. Iran će predstaviti i najpoznatije knjige nacionalne književnosti, kao i udžbenik persijskog jezika namenjen studentima Filološkog fakulteta. Posetioci iranskog štanda u prilici su da vide i izložbu fotografija „Iran danas“, te izložbu kaligrafije i ilustracija na temu knjiga u Iranu, kao i da upoznaju nakali – tradicionalno epsko pripovedanje na osnovu iranskog nacionalnog epa „Šahnama“.

U SAZVEŽĐU ZAHARA PRILEPINA

Drugog sajamskog dana, u prepunoj sali ,,Ivo Andrić“, gost programa ,,Pisac u fokusu“ bio je srpskoj publici dobro poznat i omiljen pisac Zahar Prilepin. Savremeni ruski autor čija su dela prevedena na 25 jezika, dobitnik preko dvadeset uglednih književnih priznanja, rado je viđen gost u Beogradu, gde se, kako je rekao, oseća kao u svojoj kući. U razgovoru sa Sanjom Milić, na jednostavan i duhovit način, hronološki je predstavio svoja dela, koja je, kaže, počeo da piše u tridesetim godinama, da bi svoj prvi roman Patologije, „malo o ljubavi, malo o ratu“ objavio 2005. Iako je diplomirani filolog, naveo je kako su zbog činjenice da je rođen u seoskoj porodici, ruski kritičari smatrali da nije dovoljno obrazovan da piše lepu književnost. Prisutnima je otkrio neke tajne svoje književne radionice, ali i govorio o tri nova naslova koja su pred srpskim čitaocima. To su knjiga priča Sedam života i proza Nije tuđi rat, kao i Pisma iz Donbasa („Pečat“ je, tokom prošlog leta, ekskluzivno objavio deo ovih pisama!). Dve od ove tri knjige bave se sukobima na Krimu, i neposrednim piščevim ratnim iskustvima iz Donbasa. Po njegovim rečima, pisca mora da vodi osećanje, intuicija i zaljubljenost u književnost, a junacima njegovih romana porodica je glavni spas. U romanu Sanjka, koji opisuje raspad Rusije devedesetih godina, centralna tema je odrastanje bez oca, dok roman Greh doživljava kao jedno od najpristrasnijih dela zbog junaka koji se takođe zove Zahar. Crni majmun, koji prati život dece bez perspektive, „zbog svoje psihologije, bolesnog osećanja golog čoveka i realističnog stava“ u Rusiji je među omiljenim romanima, istakao je Prilepin. Na pitanje ,,Da li čovek zaista može postati životinja?“, odgovorio je poslednjom rečenicom iz romana Obitelj: ,,Ljudi su mračni i strašni, ali je svet human i topao.“