Nobel za Dilana ili: Simptom jednog lutanja

NOBELOVA NAGRADA ZA KNJIŽEVNOST 2016: Kako je Bob Dilan u svojoj osmoj deceniji otišao u još jednu legendu

Piše Nikola Marinković

Sa čisto književnog stanovišta, obrazloženje Nobelovog komiteta („kreiranje novih poetskih izraza“) koliko je tačno, toliko je i lišeno značenja jer je primenjivo na svakog pesnika koji je napisao iole uspešnije stihove

Uspostavljajući globalni poredak vrednosti, Nobelova nagrada istovremeno potvrđuje hijerarhiju nikada povezanijeg sveta, ali je i menja, uspostavljajući nove kriterijume vrednovanja. U tom prelomu, u kojem se sustiču zakonitosti paradigme i njene neočekivane mogućnosti, krije se i kontroverza ovogodišnje dodele Nobelove nagrade za književnost Bobu Dilanu.

Decenijsko približavanje pop kulture visokoj književnosti, teorijski neproblematizovano do mere u kojoj se svako novo osporavanje unapred diskredituje anahronošću, kao da sprečava postavljanje pitanja da li se poezija Boba Dilana može sameravati s poezijom pesnika nobelovaca, poput Vilijema Batlera Jejtsa, Tomasa Sternsa Eliota, Josifa Brodskog, Oktavia Paza, Šejmusa Hinija, Vislave Šimborske ili Tomasa Transtremera. Jer poeziju pomenutih nobelovaca književna javnost ipak i dalje doživljava kao izraz visoke umetničke kulture, implicitno odvojen od popularne kulture koja, još od Adornovih eseja, nosi žig manipulativnosti. Ovo nepoverenje prema popularnoj kulturi, ne toliko rašireno koliko podrazumevano, svoju vitalnost duguje jednom dugotrajnom razumevanju književnosti kao elitističkog polja ljudskog duha koje, bezuslovno, mora voditi unapređenju ljudske situacije. Makar je tako bilo do šezdesetih, kada su se sustekli seksualna i rok revolucija, hladnoratovski imperativ meke moći i filozofsko osporavanje ljudskog dostojanstva. Iz ove perspektive Nobelova nagrada Bobu Dilanu zaista pripada paradigmi u kojoj živimo i začuđujuće je što je nije dobio i ranije.

Sa čisto književnog stanovišta, obrazloženje Nobelovog komiteta („kreiranje novih poetskih izraza“) koliko je tačno, toliko je i lišeno značenja jer je primenjivo na svakog pesnika koji je napisao iole uspešnije stihove. Neosporno je da u Dilanovoj poeziji postoje tragovi različitih tradicija, od folk balada, preko Vitmanovog nasleđa do poezije bitnika, kojima je bio i savremenik. Unutar tog konteksta Dilan jeste stvorio značajan umetnički izraz, podjednako u pesmama otvoreno angažovanog karaktera, kao i u onima složenije metaforike. Ipak, sve ove pesme odeljuje od tzv. visoke poezije njihova jednostavna melodioznost i ritmičnost pogodna izvođenju i slušanju, a ne čitanju. Dilanove pesme su javni čin i ne pripadaju čisto individualnom čitalačkom doživljaju, što na izvestan način izneverava pretpostavku individualnosti, koja je toliko dugo bila srž moderne lirike Zapada. Upravo se ta komponenta u razumevanju kvalitetne poezije izneverava ovogodišnjom Nobelovom nagradom. U tom i samo tom smislu, ovogodišnja nagrada je presedan, jer se dodeljuje književnom izrazu koji ne individualizuje svog čitaoca, što moderna književnost po definiciji čini, već ga pribrojava masi slušalaca. Argumenti da je to činila i folklorna poezija nesuvisli su jer previđaju potpunu tržišnu isplativost ovakvog čina. Zaista je upitno posle kraha svih revolucija (sem seksualne) u kojima su Dilan i kolege učestvovale da li nas slušanje Dilanove muzike/poezije spaja u jednu autentičnu vrednosnu zajednicu ili nas samo čini pukim potrošačima? Mogućnost da se radi i o jednom i o drugom pak postavlja pitanje samih vrednosti te hipotetičke zajednice, što celu stvar čini još kontroverznijom. Da je tako potvrđuje i upadljiva teškoća s kojom se susrećemo kada pokušavamo da na Jutjubu pronađemo iole kvalitetniji Dilanov snimak – zaštita autorskih prava je neumitna i tu nikakav „poetski izraz“ Dilanove poezije ne pomaže.

S druge strane, politička zastranjenja s prošlogodišnjim pobednikom (Svetlana Aleskijevič) kudikamo opravdavaju odabir Dilana za laureata, makar što mu nisu potrebni aktuelni međunarodni konflikti i (neuspešne) obojene revolucije kao pretekst afirmisanja. Ipak je Dilan iznad toga, iako ne i izvan paradigme savremenog sveta, dokle god on deo svoje vrednosne hijerahije bude dugovao hipi revoluciji. Vreme će, naravno, pokazati da li će Dilan postati deo istorije svetske književnosti ili svetske pop kulture, ili će se ove dve istorije, kako se to uveliko čini – spojiti. Ako se to desi, Nobelova nagrada Bobu Dilanu postaće presedan koji je ustanovio pravilo, kako je to odavno slučaj s istoimenom nagradom za mir. Činjenica da će u toj istoriji Josif Brodski ili T. S. Eliot biti hijerarhijski ravnopravni s Dilanom ili Leonardom Koenom biće indikator da se nešto radikalno promenilo u razumevanju ljudske duhovnosti. Dokle god bude bilo onih kojima ta promena smeta, ponešto od starog humanističkog sveta će ostati, makar i na marginalnim pozicijama gotovo potpune tržišne neisplativosti, gde se preostali pesnici nobelovci odavno nalaze.