Na krilima ultimatuma

Piše Nikola Vrzić

Odbacivanjem prištinske odluke o uzurpaciji „Trepče“ i ultimatuma u vezi sa sporazumom o telekomunikacijama uspeli smo da ne izgubimo ono što još možemo da izgubimo, a stidljivo se otvara i mogućnost da ponešto i dobijemo

Marten van Heven, Holanđanin po rođenju i Amerikanac po zanimanju, bio je član Nacionalnog obaveštajnog saveta Sjedinjenih Američkih Država s „osnovnim zaduženjem da nadgleda izradu obaveštajnih procena na evropskom kontinentu“ kada je, 1. februara 1994. godine, govoreći po završetku NATO samita u Briselu, upozorio da će SAD „za tri do pet godina biti suočene s Balkanom na kome će Srbija biti glavna regionalna sila“, „hegemon koji ima nelagodne odnose sa svojim susedima“, inače, odreda, američkim saveznicima. Svi znamo šta je usledilo u tih tri do pet godina kasnije, u kojima su Amerikanci, taman kada je na Balkanu zavladao mir koji bi Srbiji olakšao oporavak i uspravljanje, aktivirali OVK na Kosovu i Metohiji i uz njenu nesebičnu pomoć izazvali NATO agresiju 1999, godinu dana kasnije i petooktobarsku revoluciju kojoj je glavni cilj bio da na vlast u Srbiji dovede garnituru koja će mnogo više pažnje posvetiti ostvarivanju faktičke američke umesto zamišljene srpske hegemonije na Balkanu, i citiranim Van Hevenovim rečima – a reč je o obaveštajnom zvaničniku čije procene služe za formulisanje američke politike – imamo da zahvalimo za, možda i nehotično, razjašnjenje motiva antisrpskog karaktera američke politike na Balkanu.

POLITIKA DEVEDESETIH Dokumentovano američko zaziranje od Srbije kao „glavne regionalne sile“ na Balkanu, o kome je 1994. govorio Van Heven a njegove su reči ostale zabeležene u publikaciji „Jugoslavija: kakva je budućnost?“ uticajne RAND korporacije, istovremeno predstavlja i recept za razumevanje procesa koji su iznenadno ubrzani prošle nedelje usvajanjem Zakona o „Trepči“ u kosovskoj skupštini i, praktično istovremeno, ultimativnim zahtevom da pristanemo na sporazum o telekomunikacijama s Prištinom kojim bismo joj, pored ostalog, bespogovorno predali i vlasništvo nad celokupnom imovinom „Telekoma Srbija“ na prostoru naše južne pokrajine Kosova i Metohije.

Ukratko, reč je o nastavku politike iz devedesetih godina prošlog veka kako bi se i u ovom veku sprečio scenario na koji je upozorila Van Hevenova analiza, dakle, politike slamanja Srbije ne bi li ona bila sprečena da postane balkanski hegemon od koga Sjedinjene Države toliko zaziru da su u tom cilju izazvale i rat i revoluciju i rasturile SR Jugoslaviju i upotrebile sve ostale mehanizme koji su joj stajali na raspolaganju da bi Srbija bila omeđena u skladu s njihovim potrebama.

Utoliko je bio interesantniji, i značajniji, ovonedeljni srpski odgovor – odričan – na pokušaje slamanja Srbije. Ali krenimo redom.

ATACI NA SRPSKU IMOVINU Kao što smo pisali prošle nedelje („Trenutak istine“), javnost je u sredu bila obaveštena da smo šest dana ranije, u Briselu tokom nezanimljivih tehničkih pregovora o sprovođenju sporazuma o telekomunikacijama između Beograda i Prištine, dobili ultimatum (definicija Marka Đurića, direktora vladine Kancelarije za Kosovo i Metohiju), iliti „papir o kojem nema pregovora“, kako je ultimatumu tepao premijer Aleksandar Vučić, i o kome smo „morali da se izjasnimo“ do minule nedelje u ponoć tako što ćemo pristati da njihovom Kosovu poklonimo imovinu našeg „Telekoma“. „Nešto se vrlo čudno desilo u Briselu“, objašnjavao je Đurić, „gde je bukvalno u toku noći između četvrtka i petka (sada već pretprošle nedelje) papir koji je stajao pred nama za stolom potpuno promenjen. Uslovi su fundamentalno promenjeni.“

A praktično istovremeno izvršen je i još jedan atak na srpsku imovinu na Kosovu i Metohiji, u vidu Zakona o „Trepči“ koji je prošlog petka usvojen u Skupštini Kosova a kojim je Rudarsko-metalurško-hemijski kombinat „Trepča“ proglašen za vlasništvo Republike Kosovo.

S tim u vezi, odmah da razjasnimo. Ovim pokušajem zakonskog oduzimanja „Trepče“ ne otvara se put razvoja „Trepče“ kao što je ustvrdio kosovski premijer Isa Mustafa – da kosovske vlasti umeju da razviju išta osim trgovine drogom, organima i belim robljem, uostalom, to bi dosad učinile s onim što su nam već uzurpirale, počev od najvećeg dela „Trepče“, južno od Ibra, koji ionako kontrolišu još od 1999. godine – niti će otimanjem „Trepče“ u „Trepču“ biti privučeni strani investitori, kao što je Mustafa takođe najavio, jer teško da bilo čiji novac može da privuče imovina za koju je unapred očigledno da će se, makar, naći pred ozbiljnim osporavanjem. Rečju, nije odluka o nacionalizaciji „Trepče“ bila izazvana motivima ekonomske prirode, makar i pljačkaške prirode. Ovo je čist politički gest, i jedino ga tako i treba razumeti i analizirati.

AMERIČKI PRSTI Spomenuta pak istovremenost udara na srpsku imovinu u južnoj srpskoj pokrajini, u Briselu i u Prištini takoreći odjednom, ne ostavlja mesta sumnji da je reč o sinhronizovanom delovanju. Izuzetno malo do baš nimalo mesta nema ni za upitanost da li su kosmetski Albanci, ovo što su uradili, uradili na svoju ruku. Nisu, kao što nikada i nisu učinili ništa krupno na svoju ruku još otkako su ih Amerikanci, na obostrano zadovoljstvo, instrumentalizovali zarad sprovođenja sopstvenih ciljeva po našim leđima. Tako da nikakvo iznenađenje ne predstavljaju ni sugestija Marka Đurića da su iza ovog poteza stajali upravo Amerikanci („Očigledno je da se neko sa strane, neko ko nije ni Evropska unija ni Priština, umešao da bi ove razgovore učinio neuspešnim, da bi time možda postigao neki drugi politički cilj i da bi Srbiju izložio pritisku kakvom do sada nije bila izložena“) niti nešto manje određena ocena Aleksandra Vučića da je neko drugi bio inspirator i/ili idejni tvorac ovih poteza („Kao da sam ja idiot, pa mislim da su ovo Albanci sve sami sproveli. Čak i ako niko sa njima ovo nije smišljao, neko je dopustio da to urade“).

Zašto su Amerikanci odlučili da Albanci u Prištini i ko god vodi one pregovore u Briselu povuku ove poteze u vezi sa „Trepčom“ i sa imovinom „Telekoma“ na Kosovu i Metohiji? Pri čemu treba imati u vidu i ispravan zaključak Marka Đurića i Aleksandra Vučića da bi prepuštanje imovine „Telekoma“, u skladu sa ultimativno predloženim sporazumom o telekomunikacijama, predstavljalo presedan po kome bi Srbiji onda bila oteta i ostala imovina koja joj na Kosovu i Metohiji još nije oteta, od akumulacionog jezera Gazivode i trafo-stanice Valač kod Zvečana nadalje. Ali nije jedini motiv, čak ni primarni motiv, ovih poteza bila samo iznuda našeg pristanka na uzurpaciju naše imovine, jer, kao što već konstatovasmo, sve ovo što se radi pre svega je političke, a ne ekonomske prirode. A politički posmatrano, našim pristankom na (izmenjeni) sporazum o telekomunikacijama bila bi širom otvorena vrata i za pristanak – u skladu sa, jel’, uspostavljenim presedanom – na sporazum o energetici (Gazivode i Valač) čime bi bila ispunjena i 13. tačka Prvog briselskog sporazuma, koja je inače predvidela da ovi razgovori budu „završeni do 15. juna 2013. godine“. A time bismo došli još korak bliže momentu u kome bi na sto bio stavljen Drugi briselski sporazum kojim bi Srbija imala da se saglasi s onim što je odbila u Prvom briselskom sporazumu, to jest sa ulaskom Kosova u međunarodne organizacije, pre svega u Ujedinjene nacije, posle čega bi međusobno priznanje predstavljalo tek puku, ne i naročito važnu formalnost. I barem podjednako važno: prihvatanjem ultimativnog sporazuma o telekomunikacijama i odluke kosovske skupštine o „Trepči“, našim popuštanjem dakle pred njihovom silom, Srbija i Aleksandar Vučić bi svojim američkim prijateljima pokazali da su spremni da učine i sve drugo što se od njih zatraži, samo ako ih dovoljno snažno zamole nekim novim pritiskom i ultimatumom. A onda pritiscima ne bi bilo kraja, sve dok se ne odreknemo i Kosova i Metohije i Republike Srpske i prijateljske podrške Rusije, rečju, dok sami ne učinimo ama baš sve što je u našoj moći da se ona Van Hevenova upozoravajuća prognoza iz 1994. godine ne ostvari.

SRPSKI ODGOVOR Imajući u vidu ovoliku visinu uloga koji je bio u igri, sa ozbiljnom količinom zebnje i propratnog nestrpljenja iščekivali smo utorak koji je za nama i sednicu Vlade Srbije na kojoj je trebalo da se formuliše naš odgovor na izazov upućen iz Vašingtona preko Brisela i Prištine. Da li će se premijer Vučić odlučiti na kontinuitet sa prvim potpredsednikom vlade Vučićem, na popuštanje dakle ovekovečeno u Prvom briselskom sporazumu i IPAP petingu sa NATO, ili će pak uslediti kontinuitet sa Vučićem čija se vlada usprotivila britanskoj rezoluciji o Srebrenici u Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija, ulasku Kosova u UNESKO, zahtevima da Rusiji uvedemo sankcije i da Republiku Srpsku nateramo da odustane od referenduma o danu svoje republike?

Usledio je odgovor kakvom smo se nadali, i ne samo da nemamo razloga da budemo nezadovoljni nego, barem za sada, imamo razloga čak i da budemo zadovoljni. Na kosovski Zakon o „Trepči“ odgovorili smo proglašavanjem tog zakona nevažećim, a ultimatum u vezi sa sporazumom o telekomunikacijama smo odbacili.

Zašto ovime – u ovom trenutku, čekajući sledeći – treba da budemo zadovoljni? Najpre o „Trepči“ pa o telekomunikacijama, zato što je „Trepča“ potencijalno opasnija u sadašnjoj situaciji a telekomunikacije dalekosežnije za budući razvoj događaja.

IZAZOV „TREPČE“ Na politički akt prištinskih vlasti – koji na terenu, sam za sebe, ne može automatski da proizvede posledice, predstavljajući ružno oličenje mrtvog slova na papiru – odgovorili smo takođe političkim aktom, odlukom o poništenju njihovog zakona koja takođe ne proizvodi konkretne posledice pošto je svakome jasno da ta naša odluka njihov zakon ne može da učini nevažećim. Ali suština ove odluke srpske vlade i nije bila u iluzornom pokušaju da se prištinski akt stavi van snage već da se demonstrira naša odlučnost da se tom aktu ne dozvoli da postane išta više od ružnog i mrtvog slova na papiru. U sadašnjem trenutku ništa više i ne možemo da učinimo. Na njihov potez odgovorili smo kontrapotezom, vratili smo im lopticu i sada čekamo njihov odgovor. Do tada se faktičko stanje na terenu ne menja, deo „Trepče“ koji je u našim rukama i dalje je u našim rukama, a to je ujedno i najviše čemu u ovom trenutku možemo da se nadamo.

Pravi test, što se „Trepče“ tiče a baš zato i ocenismo da je ova situacija potencijalno opasnija, nastupiće ako i kada prištinske vlasti pokušaju da svoj zakon sprovedu u delo. Usledi li odgovor Srbije, direktan ili asimetričan svejedno, biće to znak da je Vučić u utorak mislio ozbiljno kao što je i izgledao. U suprotnom će biti očigledno da nam je samo davao lažnu nadu (da ne upotrebimo neku težu reč). A šta se dešava u najcrnjem scenariju, dakle, ako prištinske vlasti pokušaju silom da sprovedu zakon koji su donele? Ako na sever ponovo, kao 25. jula 2011. godine, pošalju specijalnu jedinicu svoje policije, ROSU (Regional Operational Support Unit, Regionalna operativna jedinica za podršku)? Vučić je, sve ponavljajući kako želi dijalog, pripretio poprilično direktno, i to barem tri puta tokom konferencije za štampu koju je održao posle sednice Vlade Srbije u utorak: „Šta će sada da rade? Da neće možda na silu da nam otimaju imovinu?! Ne dam da proteraju Srbe sa severa. Mi smo u državini stvari, mi smo vlasnici ’Trepče’ na severu i nećemo nikome i nipošto dozvoliti da uđe u to. (…) Šta će još da urade, da pošalju ROSU na sever? Molim ih da to ne čine, jer će Srbija zaštititi svoj narod. (…) Ako hoćete da probate silom nešto, da znate, zube ćete na nama polomiti.“ Tek, zarad očuvanja mira – o tome malo kasnije – nadamo se samo da nećemo biti dovedeni u situaciju da proveravamo istinitost ovih Vučićevih upozorenja…

Najzad, dok smo još kod „Trepče“, samo ukratko o pitanju zašto ovaj slučaj nije upućen Savetu bezbednosti na razmatranje, kao što je predložio Marko Đurić. Odgovor je zbilja jednostavan: u vreme u kome Rusi i Amerikanci sve više ne mogu da se dogovore ni oko čega, zaista je iluzorna pomisao da bismo ičemu mogli da se nadamo ako bismo pred njih izneli problem oko koga se oni ionako ne slažu duboko i poodavno. Zašto bismo, onda, to i radili?

TELEKOMUNIKACIJE I POSLEDICE No, kao što rekosmo, ako situacija oko „Trepče“ ima nezgodan potencijal da postane veoma zapaljiva, ono što se upravo dogodilo u vezi sa ultimatumom oko telekomunikacija, politički gledano, dalekosežnijeg je značaja. Zašto? Ne (samo) zato što odbijanjem da im prepustimo imovinu srpskog „Telekoma“ signaliziramo da im nećemo prepustiti ni (pre)ostalu našu imovinu u našoj južnoj pokrajini, već zato što smo na njihov ultimatum, na njihovu zapovest da uradimo onako kako nam je naloženo, odgovorili odbijanjem da to uradimo. Ovaj je naš odgovor, a ne onaj na „Trepču“ o kome se u javnosti mnogo više govori, naše odnose sa Zapadom, sa Sjedinjenim Američkim Državama pre svega, uzdigao do tačke sukoba (uzdigao, zato što su ranija naša popuštanja predstavljala dno tog odnosa; takve su, naime, njegove koordinate, u skladu s analizom Martena van Hevena).

Ovakav bi naš odgovor – bude li se Evropska unija držala sopstvenog Pregovaračkog okvira za pregovore s nama – morao da izazove zamrzavanje naših EU integracija, budući da su one, sva ona otvaranja i zatvaranja pregovaračkih poglavlja, direktno uslovljene napretkom u briselskom dijalogu. Nismo prihvatili ponuđeni sporazum o telekomunikacijama, nema napretka u dijalogu, nema napretka u integracijama. Ali to je, naravno, potpuno nebitno, i zato što je Evropska unija u stanju u kakvom jeste i svakome je očigledno da od integracija i daljih proširenja nema ništa, i zato što se, uz to, u čitavoj ovoj priči pokazala kao sasvim bespomoćna jer je najpre dozvolila da joj neko sa strane nametne papir koji sama nije želela da proizvede jer, da jeste, to bi dosad već učinila, da bi potom, demonstrirajući da se ne pita ni o čemu, samo bespomoćno promrmljala kako je „primila k znanju“ i kosovski Zakon o „Trepči“ i srpski odgovor na taj zakon, čak i ne pokušavajući da učini bilo šta da bi smirila situaciju koja može da postane veoma opasna iako joj i samoj, baš kao i nama, to nije u interesu.

Istovremeno, ipak, dobili smo i razlog i da Evropskoj uniji budemo makar pomalo zahvalni. Na srpske pozive, više puta ponovljene tokom poslednjih godina, da se u Briselu porazgovara i o našoj imovini na Kosovu i Metohiji, i na odgovor prištinske ministarke za dijalog s Beogradom Edite Tahiri da „neće biti pregovora o imovini Kosova… To je naša crvena linija“, portparolka Evropske komisije Maja Kocijančić odgovorila je: „Da bi se o nekom pitanju razgovaralo u okviru dijaloga, obe strane moraju da pristanu na to.“ I time nam je pružila savršen izgovor, savršen razlog da odbijemo da na sto stavimo svaku narednu temu koja nam nimalo nije u interesu, kao što kosovskim Albancima nije u interesu da s nama pregovaraju o imovini koju su nam oteli. I bićemo ludi i/ili sasvim bedni ako ovaj izgovor ne iskoristimo kada od nas zatraže da pregovaramo o ulasku Kosova u međunarodne organizacije…

POUKA IZ SRPSKE Ali pogledajmo i nešto širu sliku. Pre samo tri nedelje u Republici Srpskoj održan je referendum o Danu Republike, referendum koji su Amerikanci pokušali da spreče iz (skoro) sve snage, to jest iz sve snage koju su mogli da sebi priušte da ulože. Nisu u tome uspeli. A sada je i Srbija odbila njihov ultimativni zahtev. Ovako nešto, do pre samo nekoliko godina pa čak i sasvim nedavno, bilo je potpuno nezamislivo. Vremena se menjaju pred našim očima. Američka svemoć na Balkanu nestaje.

Kakav je njihov odgovor? Saznaćemo ga uskoro. Iako im moć jeste u opadanju, ona je i dalje velika i poseduje ozbiljan potencijal da izazove probleme. Istovremeno, zbog spomenutog opadanja privlačne moći Evropske unije kao zavodljivog mamca za izvršavanje američkih interesa, ova će moć postajati sve ogoljenija, sve surovija jer će, umesto podmićivanja evropskom perspektivom, u budućnosti sve više imati samo golu ucenu, pretnju i pritisak kao sredstva za ostvarivanje svojih ciljeva i planova.

Koliko su daleko u tome spremni da idu? Sudeći po primeru Republike Srpske, u pretnjama poprilično daleko, ali ne tako daleko u realizaciji tih pretnji. Uostalom, da li su Republici Srpskoj uvedene sankcije? Da li su sankcije uvedene njenom predsedniku Miloradu Dodiku? Da li je on uhapšen, a nije se odazvao na poziv za saslušanje u Sarajevu koji je dobio? Ne, ne i ne. To ne znači da posledica neće biti, ali očigledno znači da Amerikanci ipak nisu onoliko spremni da upotrebe silu kao što izgleda da jesu dok silom prete, sami ili preko posrednika u liku Bakira Izetbegovića, odnosno Ise Mustafe, na primer.

Osim nespremnosti Evropske unije da u potpunosti sledi Sjedinjene Države u (samo)ubilačkoj težnji za ponovnim sejanjem haosa na Balkanu, i osim naše novostečene sposobnosti da američki blef prozremo i usprotivimo se njihovim zahtevima, ozbiljan ograničavajući faktor američkoj moći za proizvodnju sukoba na ovim našim prostorima predstavlja i sve snažnija moć Rusije na ovim našim prostorima. Primeri Republike Srpske i njenog referenduma, opet, odličan su praktični dokaz ove pojave. I baš zato je nužno otkloniti sve prepreke za više puta najavljivani, i isto toliko puta odlagani, dolazak ruskog premijera Dmitrija Medvedeva u Srbiju – ako takvih prepreka sa naše strane ima, a izgleda da ih ima, sve i ako se ruski ambasador u Srbiji Aleksandar Čepurin ovih dana svojski potrudio da objasni kako je sve u redu – kao zalog naše rešenosti da izađemo u susret, ne ruskom već sopstvenom interesu. Na kraju krajeva, jedna stvar je jasna. Ako zaista želimo da se odupremo američkim težnjama da nas rasture kako bi nas sprečili da, rečima Martena van Hevena, „postanemo glavna regionalna sila“ – a izgleda da su to jedine dve mogućnosti koje zapravo imamo – neophodan nam je čvrst, iskren i moćan saveznik. Nismo ga imali 1994, ali 1994. godina prošla je odavno, i krajnje je vreme da se svi sa time pomirimo, i da u skladu s tim i postupimo…