На крилима ултиматума

vucicПише Никола Врзић

Одбацивањем приштинске одлуке о узурпацији „Трепче“ и ултиматума у вези са споразумом о телекомуникацијама успели смо да не изгубимо оно што још можемо да изгубимо, а стидљиво се отвара и могућност да понешто и добијемо

Мартен ван Хевен, Холанђанин по рођењу и Американац по занимању, био је члан Националног обавештајног савета Сједињених Америчких Држава с „основним задужењем да надгледа израду обавештајних процена на европском континенту“ када је, 1. фебруара 1994. године, говорећи по завршетку НАТО самита у Бриселу, упозорио да ће САД „за три до пет година бити суочене с Балканом на коме ће Србија бити главна регионална сила“, „хегемон који има нелагодне односе са својим суседима“, иначе, одреда, америчким савезницима. Сви знамо шта је уследило у тих три до пет година касније, у којима су Американци, таман када је на Балкану завладао мир који би Србији олакшао опоравак и усправљање, активирали ОВК на Косову и Метохији и уз њену несебичну помоћ изазвали НАТО агресију 1999, годину дана касније и петооктобарску револуцију којој је главни циљ био да на власт у Србији доведе гарнитуру која ће много више пажње посветити остваривању фактичке америчке уместо замишљене српске хегемоније на Балкану, и цитираним Ван Хевеновим речима – а реч је о обавештајном званичнику чије процене служе за формулисање америчке политике – имамо да захвалимо за, можда и нехотично, разјашњење мотива антисрпског карактера америчке политике на Балкану.

ПОЛИТИКА ДЕВЕДЕСЕТИХ Документовано америчко зазирање од Србије као „главне регионалне силе“ на Балкану, о коме је 1994. говорио Ван Хевен а његове су речи остале забележене у публикацији „Југославија: каква је будућност?“ утицајне РАНД корпорације, истовремено представља и рецепт за разумевање процеса који су изненадно убрзани прошле недеље усвајањем Закона о „Трепчи“ у косовској скупштини и, практично истовремено, ултимативним захтевом да пристанемо на споразум о телекомуникацијама с Приштином којим бисмо јој, поред осталог, беспоговорно предали и власништво над целокупном имовином „Телекома Србија“ на простору наше јужне покрајине Косова и Метохије.

Укратко, реч је о наставку политике из деведесетих година прошлог века како би се и у овом веку спречио сценарио на који је упозорила Ван Хевенова анализа, дакле, политике сламања Србије не би ли она била спречена да постане балкански хегемон од кога Сједињене Државе толико зазиру да су у том циљу изазвале и рат и револуцију и растуриле СР Југославију и употребиле све остале механизме који су јој стајали на располагању да би Србија била омеђена у складу с њиховим потребама.

Утолико је био интересантнији, и значајнији, овонедељни српски одговор – одричан – на покушаје сламања Србије. Али кренимо редом.

АТАЦИ НА СРПСКУ ИМОВИНУ Као што смо писали прошле недеље („Тренутак истине“), јавност је у среду била обавештена да смо шест дана раније, у Бриселу током незанимљивих техничких преговора о спровођењу споразума о телекомуникацијама између Београда и Приштине, добили ултиматум (дефиниција Марка Ђурића, директора владине Канцеларије за Косово и Метохију), илити „папир о којем нема преговора“, како је ултиматуму тепао премијер Александар Вучић, и о коме смо „морали да се изјаснимо“ до минуле недеље у поноћ тако што ћемо пристати да њиховом Косову поклонимо имовину нашег „Телекома“. „Нешто се врло чудно десило у Бриселу“, објашњавао је Ђурић, „где је буквално у току ноћи између четвртка и петка (сада већ претпрошле недеље) папир који је стајао пред нама за столом потпуно промењен. Услови су фундаментално промењени.“

А практично истовремено извршен је и још један атак на српску имовину на Косову и Метохији, у виду Закона о „Трепчи“ који је прошлог петка усвојен у Скупштини Косова а којим је Рударско-металуршко-хемијски комбинат „Трепча“ проглашен за власништво Републике Косово.

С тим у вези, одмах да разјаснимо. Овим покушајем законског одузимања „Трепче“ не отвара се пут развоја „Трепче“ као што је устврдио косовски премијер Иса Мустафа – да косовске власти умеју да развију ишта осим трговине дрогом, органима и белим робљем, уосталом, то би досад учиниле с оним што су нам већ узурпирале, почев од највећег дела „Трепче“, јужно од Ибра, који ионако контролишу још од 1999. године – нити ће отимањем „Трепче“ у „Трепчу“ бити привучени страни инвеститори, као што је Мустафа такође најавио, јер тешко да било чији новац може да привуче имовина за коју је унапред очигледно да ће се, макар, наћи пред озбиљним оспоравањем. Речју, није одлука о национализацији „Трепче“ била изазвана мотивима економске природе, макар и пљачкашке природе. Ово је чист политички гест, и једино га тако и треба разумети и анализирати.

АМЕРИЧКИ ПРСТИ Споменута пак истовременост удара на српску имовину у јужној српској покрајини, у Бриселу и у Приштини такорећи одједном, не оставља места сумњи да је реч о синхронизованом деловању. Изузетно мало до баш нимало места нема ни за упитаност да ли су косметски Албанци, ово што су урадили, урадили на своју руку. Нису, као што никада и нису учинили ништа крупно на своју руку још откако су их Американци, на обострано задовољство, инструментализовали зарад спровођења сопствених циљева по нашим леђима. Тако да никакво изненађење не представљају ни сугестија Марка Ђурића да су иза овог потеза стајали управо Американци („Очигледно је да се неко са стране, неко ко није ни Европска унија ни Приштина, умешао да би ове разговоре учинио неуспешним, да би тиме можда постигао неки други политички циљ и да би Србију изложио притиску каквом до сада није била изложена“) нити нешто мање одређена оцена Александра Вучића да је неко други био инспиратор и/или идејни творац ових потеза („Као да сам ја идиот, па мислим да су ово Албанци све сами спровели. Чак и ако нико са њима ово није смишљао, неко је допустио да то ураде“).

Зашто су Американци одлучили да Албанци у Приштини и ко год води оне преговоре у Бриселу повуку ове потезе у вези са „Трепчом“ и са имовином „Телекома“ на Косову и Метохији? При чему треба имати у виду и исправан закључак Марка Ђурића и Александра Вучића да би препуштање имовине „Телекома“, у складу са ултимативно предложеним споразумом о телекомуникацијама, представљало преседан по коме би Србији онда била отета и остала имовина која јој на Косову и Метохији још није отета, од акумулационог језера Газиводе и трафо-станице Валач код Звечана надаље. Али није једини мотив, чак ни примарни мотив, ових потеза била само изнуда нашег пристанка на узурпацију наше имовине, јер, као што већ констатовасмо, све ово што се ради пре свега је политичке, а не економске природе. А политички посматрано, нашим пристанком на (измењени) споразум о телекомуникацијама била би широм отворена врата и за пристанак – у складу са, јел’, успостављеним преседаном – на споразум о енергетици (Газиводе и Валач) чиме би била испуњена и 13. тачка Првог бриселског споразума, која је иначе предвидела да ови разговори буду „завршени до 15. јуна 2013. године“. А тиме бисмо дошли још корак ближе моменту у коме би на сто био стављен Други бриселски споразум којим би Србија имала да се сагласи с оним што је одбила у Првом бриселском споразуму, то јест са уласком Косова у међународне организације, пре свега у Уједињене нације, после чега би међусобно признање представљало тек пуку, не и нарочито важну формалност. И барем подједнако важно: прихватањем ултимативног споразума о телекомуникацијама и одлуке косовске скупштине о „Трепчи“, нашим попуштањем дакле пред њиховом силом, Србија и Александар Вучић би својим америчким пријатељима показали да су спремни да учине и све друго што се од њих затражи, само ако их довољно снажно замоле неким новим притиском и ултиматумом. А онда притисцима не би било краја, све док се не одрекнемо и Косова и Метохије и Републике Српске и пријатељске подршке Русије, речју, док сами не учинимо ама баш све што је у нашој моћи да се она Ван Хевенова упозоравајућа прогноза из 1994. године не оствари.

СРПСКИ ОДГОВОР Имајући у виду оволику висину улога који је био у игри, са озбиљном количином зебње и пропратног нестрпљења ишчекивали смо уторак који је за нама и седницу Владе Србије на којој је требало да се формулише наш одговор на изазов упућен из Вашингтона преко Брисела и Приштине. Да ли ће се премијер Вучић одлучити на континуитет са првим потпредседником владе Вучићем, на попуштање дакле овековечено у Првом бриселском споразуму и ИПАП петингу са НАТО, или ће пак уследити континуитет са Вучићем чија се влада успротивила британској резолуцији о Сребреници у Савету безбедности Уједињених нација, уласку Косова у УНЕСКО, захтевима да Русији уведемо санкције и да Републику Српску натерамо да одустане од референдума о дану своје републике?

Уследио је одговор каквом смо се надали, и не само да немамо разлога да будемо незадовољни него, барем за сада, имамо разлога чак и да будемо задовољни. На косовски Закон о „Трепчи“ одговорили смо проглашавањем тог закона неважећим, а ултиматум у вези са споразумом о телекомуникацијама смо одбацили.

Зашто овиме – у овом тренутку, чекајући следећи – треба да будемо задовољни? Најпре о „Трепчи“ па о телекомуникацијама, зато што је „Трепча“ потенцијално опаснија у садашњој ситуацији а телекомуникације далекосежније за будући развој догађаја.

ИЗАЗОВ „ТРЕПЧЕ“ На политички акт приштинских власти – који на терену, сам за себе, не може аутоматски да произведе последице, представљајући ружно оличење мртвог слова на папиру – одговорили смо такође политичким актом, одлуком о поништењу њиховог закона која такође не производи конкретне последице пошто је свакоме јасно да та наша одлука њихов закон не може да учини неважећим. Али суштина ове одлуке српске владе и није била у илузорном покушају да се приштински акт стави ван снаге већ да се демонстрира наша одлучност да се том акту не дозволи да постане ишта више од ружног и мртвог слова на папиру. У садашњем тренутку ништа више и не можемо да учинимо. На њихов потез одговорили смо контрапотезом, вратили смо им лоптицу и сада чекамо њихов одговор. До тада се фактичко стање на терену не мења, део „Трепче“ који је у нашим рукама и даље је у нашим рукама, а то је уједно и највише чему у овом тренутку можемо да се надамо.

Прави тест, што се „Трепче“ тиче а баш зато и оценисмо да је ова ситуација потенцијално опаснија, наступиће ако и када приштинске власти покушају да свој закон спроведу у дело. Уследи ли одговор Србије, директан или асиметричан свеједно, биће то знак да је Вучић у уторак мислио озбиљно као што је и изгледао. У супротном ће бити очигледно да нам је само давао лажну наду (да не употребимо неку тежу реч). А шта се дешава у најцрњем сценарију, дакле, ако приштинске власти покушају силом да спроведу закон који су донеле? Ако на север поново, као 25. јула 2011. године, пошаљу специјалну јединицу своје полиције, РОСУ (Regional Operational Support Unit, Регионална оперативна јединица за подршку)? Вучић је, све понављајући како жели дијалог, припретио поприлично директно, и то барем три пута током конференције за штампу коју је одржао после седнице Владе Србије у уторак: „Шта ће сада да раде? Да неће можда на силу да нам отимају имовину?! Не дам да протерају Србе са севера. Ми смо у државини ствари, ми смо власници ’Трепче’ на северу и нећемо никоме и нипошто дозволити да уђе у то. (…) Шта ће још да ураде, да пошаљу РОСУ на север? Молим их да то не чине, јер ће Србија заштитити свој народ. (…) Ако хоћете да пробате силом нешто, да знате, зубе ћете на нама поломити.“ Тек, зарад очувања мира – о томе мало касније – надамо се само да нећемо бити доведени у ситуацију да проверавамо истинитост ових Вучићевих упозорења…

Најзад, док смо још код „Трепче“, само укратко о питању зашто овај случај није упућен Савету безбедности на разматрање, као што је предложио Марко Ђурић. Одговор је збиља једноставан: у време у коме Руси и Американци све више не могу да се договоре ни око чега, заиста је илузорна помисао да бисмо ичему могли да се надамо ако бисмо пред њих изнели проблем око кога се они ионако не слажу дубоко и поодавно. Зашто бисмо, онда, то и радили?

ТЕЛЕКОМУНИКАЦИЈЕ И ПОСЛЕДИЦЕ Но, као што рекосмо, ако ситуација око „Трепче“ има незгодан потенцијал да постане веома запаљива, оно што се управо догодило у вези са ултиматумом око телекомуникација, политички гледано, далекосежнијег је значаја. Зашто? Не (само) зато што одбијањем да им препустимо имовину српског „Телекома“ сигнализирамо да им нећемо препустити ни (пре)осталу нашу имовину у нашој јужној покрајини, већ зато што смо на њихов ултиматум, на њихову заповест да урадимо онако како нам је наложено, одговорили одбијањем да то урадимо. Овај је наш одговор, а не онај на „Трепчу“ о коме се у јавности много више говори, наше односе са Западом, са Сједињеним Америчким Државама пре свега, уздигао до тачке сукоба (уздигао, зато што су ранија наша попуштања представљала дно тог односа; такве су, наиме, његове координате, у складу с анализом Мартена ван Хевена).

Овакав би наш одговор – буде ли се Европска унија држала сопственог Преговарачког оквира за преговоре с нама – морао да изазове замрзавање наших ЕУ интеграција, будући да су оне, сва она отварања и затварања преговарачких поглавља, директно условљене напретком у бриселском дијалогу. Нисмо прихватили понуђени споразум о телекомуникацијама, нема напретка у дијалогу, нема напретка у интеграцијама. Али то је, наравно, потпуно небитно, и зато што је Европска унија у стању у каквом јесте и свакоме је очигледно да од интеграција и даљих проширења нема ништа, и зато што се, уз то, у читавој овој причи показала као сасвим беспомоћна јер је најпре дозволила да јој неко са стране наметне папир који сама није желела да произведе јер, да јесте, то би досад већ учинила, да би потом, демонстрирајући да се не пита ни о чему, само беспомоћно промрмљала како је „примила к знању“ и косовски Закон о „Трепчи“ и српски одговор на тај закон, чак и не покушавајући да учини било шта да би смирила ситуацију која може да постане веома опасна иако јој и самој, баш као и нама, то није у интересу.

Истовремено, ипак, добили смо и разлог и да Европској унији будемо макар помало захвални. На српске позиве, више пута поновљене током последњих година, да се у Бриселу поразговара и о нашој имовини на Косову и Метохији, и на одговор приштинске министарке за дијалог с Београдом Едите Тахири да „неће бити преговора о имовини Косова… То је наша црвена линија“, портпаролка Европске комисије Маја Коцијанчић одговорила је: „Да би се о неком питању разговарало у оквиру дијалога, обе стране морају да пристану на то.“ И тиме нам је пружила савршен изговор, савршен разлог да одбијемо да на сто ставимо сваку наредну тему која нам нимало није у интересу, као што косовским Албанцима није у интересу да с нама преговарају о имовини коју су нам отели. И бићемо луди и/или сасвим бедни ако овај изговор не искористимо када од нас затраже да преговарамо о уласку Косова у међународне организације…

ПОУКА ИЗ СРПСКЕ Али погледајмо и нешто ширу слику. Пре само три недеље у Републици Српској одржан је референдум о Дану Републике, референдум који су Американци покушали да спрече из (скоро) све снаге, то јест из све снаге коју су могли да себи приуште да уложе. Нису у томе успели. А сада је и Србија одбила њихов ултимативни захтев. Овако нешто, до пре само неколико година па чак и сасвим недавно, било је потпуно незамисливо. Времена се мењају пред нашим очима. Америчка свемоћ на Балкану нестаје.

Какав је њихов одговор? Сазнаћемо га ускоро. Иако им моћ јесте у опадању, она је и даље велика и поседује озбиљан потенцијал да изазове проблеме. Истовремено, због споменутог опадања привлачне моћи Европске уније као заводљивог мамца за извршавање америчких интереса, ова ће моћ постајати све огољенија, све суровија јер ће, уместо подмићивања европском перспективом, у будућности све више имати само голу уцену, претњу и притисак као средства за остваривање својих циљева и планова.

Колико су далеко у томе спремни да иду? Судећи по примеру Републике Српске, у претњама поприлично далеко, али не тако далеко у реализацији тих претњи. Уосталом, да ли су Републици Српској уведене санкције? Да ли су санкције уведене њеном председнику Милораду Додику? Да ли је он ухапшен, а није се одазвао на позив за саслушање у Сарајеву који је добио? Не, не и не. То не значи да последица неће бити, али очигледно значи да Американци ипак нису онолико спремни да употребе силу као што изгледа да јесу док силом прете, сами или преко посредника у лику Бакира Изетбеговића, односно Исе Мустафе, на пример.

Осим неспремности Европске уније да у потпуности следи Сједињене Државе у (само)убилачкој тежњи за поновним сејањем хаоса на Балкану, и осим наше новостечене способности да амерички блеф прозремо и успротивимо се њиховим захтевима, озбиљан ограничавајући фактор америчкој моћи за производњу сукоба на овим нашим просторима представља и све снажнија моћ Русије на овим нашим просторима. Примери Републике Српске и њеног референдума, опет, одличан су практични доказ ове појаве. И баш зато је нужно отклонити све препреке за више пута најављивани, и исто толико пута одлагани, долазак руског премијера Дмитрија Медведева у Србију – ако таквих препрека са наше стране има, а изгледа да их има, све и ако се руски амбасадор у Србији Александар Чепурин ових дана својски потрудио да објасни како је све у реду – као залог наше решености да изађемо у сусрет, не руском већ сопственом интересу. На крају крајева, једна ствар је јасна. Ако заиста желимо да се одупремо америчким тежњама да нас растуре како би нас спречили да, речима Мартена ван Хевена, „постанемо главна регионална сила“ – а изгледа да су то једине две могућности које заправо имамо – неопходан нам је чврст, искрен и моћан савезник. Нисмо га имали 1994, али 1994. година прошла је одавно, и крајње је време да се сви са тиме помиримо, и да у складу с тим и поступимо…

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *