IZVEŠTAJ IZ RUSIJE – USPON KATEHONA

Piše Stefan Karganović

Video sam Rusiju pod sankcijama, ali od zapadnih sankcija i njihovih disciplinskih posledica – nisam primetio ni traga

Stanje u svetu se oštro usložnjava i u epicentru tog procesa nalazi se država za koju Aleksandar Dugin kaže da je „katehon“, ili onaj koji zadržava, usporava i odlaže privremeni trijumf zla u svetu. Nije teško pogoditi koju državu on ima na umu. Niti podleže sumnji da bi se monah Filotej iz Pskova sigurno složio sa njime u toj konstataciji.

[restrict]

NACIONALNA KOHEZIJA Između Moskve i nekoliko gradova u unutrašnjosti proveo sam nedelju dana na teritoriji Ruske Federacije. Sve sam posmatrao kritičkim pogledom, ne naivno idealistički kako posetioci iz Srbije, na štetu svoje informisanosti o ovoj važnoj zemlji, to redovno čine. Razgovarao sam sa širokim spektrom odgovornih ljudi koji bukvalno pokriva sve od, da kažemo, ideologa sadašnjeg režima do predstavnika opozicionih i disidentskih struja.

Ali još važnije, bio sam sa „običnim“ ljudima, prostim i bezuticajnim. Bio sam u prodavnicama, u vozovima i tramvajima, školama i restoranima. Ukratko, video sam Rusiju pod sankcijama, ali od zapadnih sankcija i njihovih disciplinskih posledica – nisam primetio ni traga.

O jednoj od tih, nimalo zanemarljivih stvari koje nisam video, saznao sam tek kada sam  napustio Rusiju. To je masovna vežba sistema civilne zaštite, koja je obuhvatala oko četrdeset miliona građana, i koja se bez moga znanja i mimo moje sposobnosti da je opazim odvijala dok sam bio tamo, usred nje. Retrospektivno, sećam se da sam na železničkoj stanici video neke ljude s maskama, ali sam pogrešno protumačio da se radi o astmatičarima koji nose maske da bi se zaštitili od ambijentalne zagađenosti. Operacija svenarodne vežbe civilne zaštite izvedena je bez ikakvih medijskih najava ili komentara, sasvim diskretno, ali vrhunski profesionalno i efikasno. Svako je znao svoju ulogu i svoje mesto.

Rekao bih da način na koji je to izvedeno predstavlja neuporedivo ubedljiviji i značajniji dokaz nacionalne kohezije i jedinstva, i rešenosti da se na strani izazov dostojno odgovori, čak i od anketa javnog mnjenja po kojima ruski predsednik uživa stratosfersku popularnost, o kakvoj bi potrošeni zapadni lideri samo mogli da sanjaju.

I navešću samo još jedan banalan detalj, koji je na mene ostavio dubok utisak, na temu učinka pritisaka i sankcija sa strane. Na pitanje da li sistem pod pritiscima posustaje i da li se raspada, možda nam najbolji odgovor pružaju baš takve banalne pojedinosti, koje većina posmatrača i ne zapaža. Pre nekoliko godina, prilikom moje poslednje posete Moskvi, pre sankcija, razbijene ili ugašene sijalice u metrou – procenio bih da je na nekim stanicama i do četvrtine bilo u takvom stanju – ostavljale su vrlo mučan utisak nemara, neodržavanja i aljkavosti. Sada, pod sankcijama, nisam video nijedan takav primer u moskovskom metrou. Sve svetiljke rade. Sistem funkcioniše besprekorno, ne samo na nivou zenitnih uređaja i najsavremenijeg naoružanja koji, poput katehona, obuzdavaju ambicije svetskih hegemona na poprištima Sirije, već i na pokretnim stepenicama u stanicama gradskog metroa.

U NIŽNJEM NOVGORODU Jedna od upečatljivih tačaka mog boravka u Rusiji bila je poseta Nižnjem Novgorodu. Pored obraćanja vrlo uglednom auditorijumu na temu Srebrenice, dobio sam poziv i s jednog – mnogi će tako reći – neočekivanog mesta, barem utoliko što je bio upućen meni. Naime, Oblasni komitet Komunističke partije Ruske Federacije priredio je, da se tako izrazim, „političko veče“, gde smo nastupili jedan profesor političkih nauka iz bliskog zarubježja i ja. Prof. N. V. Babalunga iz Tiraspolja govorio je o stanju u Pridnjestrovlju, a ja o Srbiji i Republici Srpskoj.

Ako sam imao stereotipne predstave o mojim domaćinima, nakon ovog fascinantnog druženja više sam nego spreman da ih ispravim. Ljubazno, sa čajem i ruskim đakonijama, dočekao me je sekretar Privološkog okruga KPRF Aleksandar Aleksandrovič Perov, doduše izrazito prodornih, hladnih plavih očiju koje su podsećale na pogled Streljnikova iz filma „Doktor Živago“, ali po svemu ostalom u potpunosti savremena, obrazovana i vrlo rečita osoba 21. veka. Drug Perov upoznao me je s aktivnostima njegove partijske organizacije, koja je po značaju i veličini – s obzirom na to da deluje u jednoj od, po industrijskoj moći i broju stanovnika, najuticajnijih oblasti Rusije – pri vrhu u hijerarhijskoj piramidi KPRF.

O planiranim revolucionarnim aktivnostima nisam čuo ništa, ali sam saznao da od 1992. novgorodska partija pod nazivom „Ruslo“ (na ruskom – korito reke, metafora je jasna) svake godine priređuje naučne konferencije na istorijske, ekonomske i filozofske teme. Pored toga, donedavno komunisti Nižnjeg Novgoroda bili su značajno predstavljeni i u lokalnoj vlasti, mada mi se Aleksandar Aleksandrovič, sa primetnom dozom ogorčenja, požalio da je na poslednjim izborima, iz razloga koji bi se na srpski najbolje mogli prevesti rečju „marifetluci“, sa 12 deputata u lokalnom parlamentu Partija spala na svega tri.

Klimao sam glavom s demokratskim saosećanjem za ovu doista tužnu priču. Ali da sam cinik (što svakako nisam, jer sam skloniji ironiji), primetio bih da tu ima malo toga na šta bi Partija, čuvena po rasturanju Ustavotvorne skupštine 1917. godine lakonskom frazom svoga tadašnjeg dinamičnog portparola, matroza Železnjaka, „razilazite se, karaul ustal“, mogla da se požali, osim na nemilosrdno dejstvo karmičkih zakona, makar sa stogodišnjim zakašnjenjem.

Na moje pitanje da li bi se izborni rezultati mogli razmatrati i kao legitiman, demokratski stav naroda u ovom istorijskom trenutku, A. A. je rezignirano odmahnuo rukom: „Demokratija – to je kako ostati na vlasti po svaku cenu.“

Okrenuo sam razgovor na manje bolne teme i saznao sam da  Nižnji Novgorod važi za „grad vojničke slave“. Nemci ga nikada nisu zauzeli, ali su ga sve vreme rata teško bombardovali u nastojanju da nanesu što veću štetu važnim industrijskim postrojenjima koja se tu nalaze. Pa ipak, samo „Fabrika imeni Stalina“ – s ponosom mi je saopšteno – proizvela je onoliko topova koliko cela Nemačka i njeni sateliti zajedno tokom Drugog svetskog rata. I još nešto. Čuveni „građanin Minin“, blistavi primer inicijative odozdo od koga bi bezvoljni Srbi mnogo toga mogli da nauče, rodom je na oko 30 kilometara od Nižnjeg Novgoroda, i upravo tu je sabrao narod i odatle pošao na Moskvu da je oslobodi od Poljaka. Spomenik ovom junaku, verna kopija onoga koji su svi videli u Moskvi, na Crvenom trgu, nalazi se na prilazu Novgorodskom kremlju.

 

KONSTRUKTIVNA OPOZICIJA Iz istorije opet smo se zaputili u močvare dnevne politike. „Aleksandre Aleksandroviču“, upitao sam svog domaćina, „vi ste u opoziciji, ali ne u istom smislu kao prozapadne stranke i pojedinci, zar ne? Za vas bi se pre moglo reći da ste – konstruktivna opozicija. Da li je ova konstatacija tačna?“

Pitanje se svidelo mom sagovorniku. Da, odgovorio je, mi pre svega imamo projekat izlaska zemlje iz sistemske krize u koju je zapala primenjivanjem rešenja iz instrumentarija liberalne ekonomije. Vlast je – po A. A. i njegovim saborcima – „neadekvatna današnjim problemima Rusije, zato što je zarobljena u lavirintu neoliberalne ideologije“.

Ali, preko volje je dodao, za poslednju godinu Putin je počeo da vodi konstruktivnu politiku. „Život ga je naterao na to zato što je prozapadna politika – propala.“

ROSTOV–IVANJICA Oprostio sam se s Novgorodom i njegovim simpatičnim komunistima i vozom sam krenuo u drugi kutak Rusije, koji ideološki i u skoro svakom pogledu ne bi mogao odudarati više od moje prve destinacije – Rostov Veliki.

Domaćin je bio Konstantin Genadjevič Ševkopljas, mlad, savremen gradonačelnik, očigledno posvećen napretku svog drevnog grada, iz niza sličnih koji spadaju u „zlatni prsten“ istorijskih gradova srednjovekovne Rusije, načičkanih po širem rejonu oko Moskve. Izvanredno lociran na obali jezera Nero, s prelepim, nedavno obnovljenim kremljom (scenom ukusnog ručka u autentičnom ruskom stilu koji mi je gradonačelnik priredio), Rostov je 1970. godine opravdano proglašen za jedan od istorijskih gradova RSFSR, a sam kremlj je 1995. bio ubrojan među „posebno dragocene objekte kulturnog nasleđa naroda Rusije“. Za gradić bogate prošlosti (a ako je suditi po zamislima gradonačelnika Konstantina Genadjeviča, i obećavajuće budućnosti) od svega oko 30.000 stanovnika, ovolike počasti sigurno nešto znače.

Vredi pomenuti da se Rostov Veliki nedavno zbratimio sa srpskom Ivanjicom. Konstantin Genadjevič je oduševljen dočekom koji su mu priredili Ivanjičani pre nekoliko meseci. Pažljivi srpski domaćini tom prilikom su rusku pravoslavnu braću, kao što je red, darivali, i to dirljivim poklonom za koji su znali da će ih najviše obradovati: ikonom izrezbarenom u drvetu, koja je sada sa ponosom istaknuta u kancelariji rostovskog gradonačelnika.

Na ikoni je, naravno, izobražen lik Svetoga Vladimira, koga ne bi bilo pogrešno, po značaju za Ruse, uporediti sa srpskim Svetim Savom. Ako bi se bolje zagledali, to možda i nije baš onaj Sveti Vladimir na koga ste pomislili, ali neki podjednako prepoznatljivi Vladimir – jeste.

Oh, da. U bioskopskoj dvorani Rostovskog kremlja prikazali su mi film o istoriji tog znamenitog grada od davnina pa do današnjih dana. Pravi command performance, jer sam, pored domaćina i direktorke, bio jedini gledalac sa strane. Za ručkom Konstantin Genadjevič i otac Dmitri su mi ponešto ispričali u vezi sa zvonima kremaljskog sabornog hrama, nadaleko poznatim po božanstvenoj lepoti svog zvuka.

Nekim povodom Nikita Sergejevič Hruščov je banuo u obilazak Rostova, gde su sve mesne crkve još odavno bile pozatvarane i poharane. Spazivši da su crkvena zvona još uvek tu, generalni sekretar je naredio da se smesta uklone. Ali samo dve nedelje posle toga, pre nego što je direktiva mogla biti izvršena, iznenada i bez ceremonije Nikita Sergejevič je bio smenjen. Novo rukovodstvo nije se bavilo zvonima.

Nakratko pred kraj svoje vladavine, Rostov je takođe posetio i Gorbačov. Nije poznato da li su mu zasmetala zvona koja su nadživela Hruščova, ali u analima je zabeleženo da je neposredno posle posete Rostovu – po istoj matrici i on pao s vlasti.

Zgledali smo se – gradonačelnik, baćuška i ja – i pogledom smo se razumeli. S obzirom na delikatnost međunarodne situacije, za Rusiju i za ceo svet bilo bi najbolje ako gradskim ocima Rostova ni slučajno ne padne na pamet da u posetu svome gradu pozivaju Svetog Vladimira Novog Rostovskog i Ivanjičkog.

[/restrict]